Александар Арежина

Darkvud dab - Život počinje u četrdesetoj

2012-01-31T23:38:00.010+01:00

Perjanice beogradske alternativne scene devedesetih Darkvud dab (Darkwood Dub), odavno bez tvrdokornim fanovima drage mladalačke oporosti i samozagledanosti, hrabro ulaze u svoje srednjovječne godine rafiniranim, prijemčivim i nadasve 'kulerskim' pop albumom "Vidimo se".

Posvećenici će izvjesno i poslije ovog albuma ustrajati u dogmi da su samo do "Elektropionira" (1999) Darkvudi bili - Darkvudi, a onda je umjesto nade da "Život počinje u 30-oj" (2002) zapravo samo počela duga kriza godina i identiteta, i od tada to jednostavno više nije to...

I možda su u pravu. Što je, naravno, potpuno nebitno. Jer "Vidimo se" je opušten i vrlo dobar, možda čak odličan album u kome, važno je naglasiti, može uživati svaki ljubitelj popa u Srbiji i susjedstvu neopterećen prethodnim poznavanjem bilo kog dijela Darkvud kanona od prvenca "Paramparčad" (1994).

Uostalom, da i Darkvudi sami danas žele nešto novo jasno odjekuje u "Dva" i "Nešto sasvim izvesno", neočekivano uspjelim međuigrama naizgled nespojivih glasova gostujuće džez pop veteranke Bisere Veletanlić i frontmena Dejana Vučetića.

Ipak, prije će biti mala greška u koracima nego koristan eksperiment Brazilom obojena "Uirapuru", koju cijelu na portugalskom pjeva gost Murillo Mathias. Druga slabija tačka albuma je prilično bezlična elektro stvar "Solarne stanice", čiji čvrst ritam ni izbliza ne postiže hipnotičnost prethodnog, vozećeg "Autoputa".

U zadivljujućoj završnici albuma Darkvudi naprosto blistaju u "Nije drama" i "Kraj oktobra", suštinski čistokrvnim, majstorski skrojenim pop pjesmama. Remiks "Nešto sasvim izvesno" bespotrebno je produžio idealni polučasovni album, objavljen početkom jula kao besplatan MP3 preko exitmusic.rs.

Naposljetku, Darkvudi su album objavili u decembru i na CD-u (za Odličan hrčak), bez pomenutog remiksa, ali uz dve dodate stvari. "Tama" je zvučno i raspoloženjem rascjepljena na skoro djetinju zapitanost o "jutarnjoj zv(ij)ezdi maloj" i njoj suprostavljenu tamu, oličenu u sjajno skrojenom, zlokobno gruvajućem refrenu, dok je nešto manje upečatljiva šestominutna ponavljajuća naslovna "Vidimo se". Obe pjesme iako ne spadaju u najbolje trenutke albuma, daleko od toga da ga kvare, posebno čudnovato privlačna "Tama", ali se čini da bi kao cjelina zvučao bolje bez dodatnih 11 minuta trajanja i samo u njima prisutnog manje izbrušenog glasa Vučetića.

Ključni sastojak albuma je, od izlaska prethodnog "Jedinstva" (2008) u postavi, klavijaturista Vasil Hadžimanov, kao i svedeno i melodično pjevanje Vučetića, dok tek na drugo uvo bivaju primjetni vješta podcrtavanja gitarom Bojana Drobca i uobičajeno pouzdana ritam sekcija Ristić-Bratuša.

Naziv "Vidimo se" se možda samo slikovito opisuje trenutne iskristalisane muzičko-idejne odnose unutar Darkvud daba. Obično je pozdrav za rastanak ili poziv na novi susret. U ovom slučaju trebalo bi da je ovo posljednje. Jer sa albumom "Vidimo se" Darkvudi dokazuju da život zapravo počinje u četrdesetoj. Nije neka drama.

(Prikaz mp3 albuma "Vidimo se" objavljen je u avgustu 2011. na strani http://jelentop10.com/vest/210/Darkwood_Dub_%E2%80%93_Vidimo_se_%28Exitmusic/Odlican_hrcak%29.html, ali ga poslije izlaska CD-a objavljujem ovdje neznatno preuređenog i sa odjeljkom o dvema dodatim pjesmama koji je istaknut kosim slovima)

Igra staklenih perli - Povratak na Gušterov trg

2011-12-31T23:00:00.008+01:00

Kultna spejs rok skupina Igra staklenih perli nestala usred novovalnog buma, vratila se kada to od nje skoro više niko nije očekivao - tri desetljeća kasnije, potiho na mala vrata, u javnosti skoro potpuno zanemarenim nastupom 10. decembra u skučenom beogradskom klubu "Žica". Da li se pokazao opravdan povratak, čak 30 godina kasnije? Trojica izvornih ISPovaca, uz pomoć novog gitariste i bubnjara, zdušno su svirali kao da se nalaze usred 1978. a ne krajem 2011. godine. Za novi početak, sasvim dovoljno.

"Sastaviti bend posle 30 godine nije lako. Vežbamo zajedno od početka novembra 2011, a Džo, naš gitarista, se razboleo nekoliko dana pred nastup, pa smo prva dva koncerta svirali sa Ivanom Stankovićem, sjajnim blues gitaristom iz Beograda. Naš novi bubnjar Sinister Borg je fenomenalan", saopštava ISP na svojoj fejsbuk strani, dva dana od nastupa u "Žici".

Uskoro više

Pips, čips end videoklips - Dominantno diverzantski profil

2011-11-30T23:22:00.009+01:00

Pips, čips end videoklips (Pips, Chips & Videoclips) u novembru su objavili „2x2“ – audio/video zapis sa dva koncerta u matičnom Zagrebu, koji može poslužiti podjednako kao odličan osvrt na skoro 20-godišnju karijeru, ali i koristan vodič za početnike željne da zavire u svemir u kome obitava i stvara alternativni pop/rok sastav vođe Dubravka Ivaniša.

Kad je Dom omladine Beograda naprasno odlučio prvi put dovesti Pipse u glavni grad Srbije početkom aprila 2010. godine, tada po običaju iscrpljen od dnevnih obaveza ipak nisam bio iskoristio priliku da u njihovoj gornjoj dvorani konačno čujem kako Purgeri zvuče uživo. Zanatski sam stvar koliko toliko ispratio, jer sam beogradsku premijeru Pipsa iskoristio da mejlom njihovom pjevaču Ivanišu postavio nekoliko opštih pitanja za moju tadašnju kuću, novinsku agenciju Beta.

- Svirate skoro dva desetljeća, tek koju stotinu kilometara daleko, a trebalo vam je toliko vremena da stigne do Beograda, premda ste bili na novosadskom festivalu Egzit (Exit) 2003. Što vas je sprečavalo ranije doći?

Ivaniš: Ne znam. Mogu pretpostaviti što su bile otežavajuće okolnosti. Činjenica je da mi postojimo od '92., dakle nismo band koji je brendiran još u bivšoj državi, a upravo takvi su prvi još devedesetih svirali u Beogradu. Kasnije su na red dolazili bendovi koji su veći hajp od nas u Hrvatskoj, pa su samim tim imali i veću šansu na vašem tržištu. Ne znam, meni je ovaj biznis kao flaša u kojoj se prema izlazu nagurava milion žohara s tim da uvijek samo njih tri, četiri najjača nađu put do zraka. Jebi ga, valjda zato što su najjači ili imaju najbolje veze. I u većini slučajeva uvijek se radi o istim junacima. Tko zna, možda trenutačno spavaju ili nisu zainteresirani za guranciju pa smo mi dobili šansu... Mi smo dobar band, to je sve. Svaka rečenica preko ove je stvarno suvišna. Nemoguće je publiku navlačiti kroz medije, ako nisi Lejdi (Lady) Gaga ili neka slična spodoba.

- Mene je iznenadio podatak da vas je čuveni (pjevač zabavne muzike) Mišo Kovač zvao za predgrupu (na stadionu Poljud u Splitu 1993. godine). Kako je do toga došlo i šta vam je to značilo u karijeri?

Ivaniš: Uf, davno je to bilo....prije 17 godina. To vam je isto kao da danas nekog 18-godišnjaka pitate da l' bi pojeo krilo nadzvučnog aviona s obzirom da je ko beba trpao lego kockice u usta, hahaha... Što nam je to gostovanje značilo za karijeru? Iskreno, baš ništa, osim što je sviranje pred 60.000 ljudi uvijek čudesno iskustvo. Mislim da se uopće nismo čuli od huka stadiona.

- Koliko vidim, u maju (2010) planirate objaviti sve albume na novi način – kao mp3 na USB stiku (u obliku rakete). To znači da je za vas CD mrtav? Otkud zamisao za takav pothvat?

Ivaniš: Naravno, CD je mrtav, to je notorna činjenica godinama. Gotova je, globalno, i diskografija. USB stikovi nisu budućnost kao diskografski medij zato jer su preskupi. Uostalom, sve što ne ukradeš je preskupo. A krasti muziku je legalno, kakva divota! Nakon puno peripetija meni je stvarno zgodno u situaciji da me netko pita što sam radio i gdje sam bio 18 godina pokazati mu sedam centimetarsku raketicu i reći - evo, tu ti je sve što sam u životu napravio!

Drugi, popravni susret sa Pipsima sam nenadano dobio bukvalno godinu dana kasnije u istoj dvorani, jer je promoterska kuća Long plej (Play), čiji sam bio spoljni saradnik uz stalan posao u Beti, priredila 24. marta 2011. svoj prvi „Long najt“ (Night) festival u tri dvorane DOB-a. Ivaniš i drugovi su imali nesreću da im se nastup poklopio sa Letu štukama i Rundek kargo trijom dolje u krcatoj velikoj dvorani DOB-a, pa ih je kao i na beogradskoj premijeri pratilo tek par stotina znatiželjnika u gornjoj dvorani koja može primiti i do 800 duša. Iako sam pišući izvještaj sa festivala za promoterske potrebe Long pleja bio reklamno nastrojen, stvarno sam mislio slijedeće redove:

„...Ivaniš je bio po pravilu u (nekom svom) elementu - čas izgubljen, čas mrgodan, čas posednut na monitor uz rub bine, ali je davao sve od sebe, dok je bend savršeno prašio iz sve snage. Pips nisu pop, niti alternativni pop. Pips su čisti nepatvoreni rokenrol. To ne dokazuju samo snažne izvedbe 'Teroristi plaču' ili 'Poštara'... Jedan od vrhunaca našeg festivala bila je neverovatna, nabrijana i posvećenička, obrada 'Poslednjih dana' pesme Idola sa legendarnog albuma 'Odbrana i poslednji dani' (1983). Ko nije bio može da žali“.

Nekoliko dana prije „Long najta“ u Klubu svetskih putnika u Beogradu, imao sam priliku upoznati Ivaniša i postaviti mu nekoliko pitanja koja su se lijepo nadovezala na naše prethodno dopisivanje.

- Kako je prošla raketa?

Ivaniš: USB stik nije nikakv medij u diskografskom smislu ozbiljno isplativ. Skuplji je medij od CD-a i DVD-a. On se isplatio samo u kontekstu da ima sedam albuma, plus bonusi, plus pdf knjiga o bendu, fotke i spotovi, i zgodan je jer je multimedijalan. Imali smo nakladu od 500 komada. Znali smo da ćemo 500 utopiti. Ostao mi je jedan koji nikom ne dam.

- Time ste na neki način ipak zaokružili karijeru…

Ivaniš: Nisam htio da tako izgleda, ali je sigurno tako. Nisam htio sebi omaž ili davat’ na značaju, već samo da skrenemo pažnju na sebe. Čak i nije neki biznis i znam da se neće uhvatiti, jer je presiromašno tržište.

- Sad nedavno 4. i 5. marta ste imali dva koncerta u “Zagrebačkom plesnom centru”...

Ivaniš: To su koncerti za naše prijatelje, svaki je imao po 250 ljudi. Nama 500 ljudi u Zagrebu nije problem prodat’. Nisam htio da nam dođu slučajni posjetioci, koji na dan koncerta odlučuju šta bi radili pa ako ide frend idu i oni. Ovdje smo bili ko velika familija, dolazili su ljudi koje poznajemo iz Makedonije, Bosne, Srbije, cijela regija praktično. A “Zagrebački plesni centar” je plesna dvorana fenomenalno akustički sređena.

- Snimali ste koncerte za DVD?

Ivaniš: Zanimljve su laži sa tim lajv izdanjima. Svi fejkaju! Apsolutno svi na svjetskom nivou! Zašto fejkaju? Zato što se još nije pojavio neko ko može fantastično plesati i pjevati istovremeno. Gospodo ko vjeruje taj je budala! Ta zadihanost se primjećuje pa se ponovo snimaju vokali. Imao si sedamdesetih i osamdesetih možda zadnje lajvove kakvi su bili izvedeni sa svom svojom prljavošću i nesavršenošću. Sada je došlo do toga da je industrija navikla slušatelja da sluša lajv koncert kao da je studijski snimak, što on i je, sa ambijensom i malo publike još dodane. Ti više ne možeš gledat’ pankerski prljavo, to moraš dovest’ na nivo na koji su ljudi navikli.

- Kakav će onda biti vaš snimak?

Ivaniš: Bend je dobar, ja sam zadihan, pa prevedi si sam.

- Obično živa izdanja muzičari koriste da naprave predah i odlože malo rad na novim pjesmama. Album “Pjesme za gladijatore” pojavio se još 2007. godine.

Ivaniš: Ja sam u studiju zadnjih sedam godina. Imamo svoj studio, jedino izlazimo iz njega da idemo miksat’ u Ameriku kod Dejvida Fridmana. To je čovjek koji ima direktan uticaj na zvuk. Komponiram stalno, stalno se bavim pjesmama… Ne znam kad ću bit’ zadovoljan sa sobom. Što sam stariji imam sve manju fascinaciju muzikom i filmovima. Prag tolerancije je puno veći i u tom smislu mi treba puno više za neku pjesmu kojom si zadovoljan. Kad si klinac ne vodiš računa o nekim stvarima o kojima sad vodim. Meni je jako stalo da, kao što se lijepo počešljam kad izađem iz stana, svaku pjesmu puno radim.

- Ostaješ pri albumu kao obliku predstavljanja nove muzike?

Ivaniš: Forma albuma je naprosto pase zadnjih deset godina. Možda sam malo glup, a drugo što sam odrastao u okvirima gdje je album zakon. To je ozbiljno djelo, a sve ostalo su pizdarije. U nekom trenutku ljudi kažu “sad ću izdavat’ pjesmu po pjesmu”. Ne. Naprosto sam odrastao u formi albuma, to je određeni koncept, priča koju moram ispoštovati od početka do kraja… Ne znam, nije dobro za posao sanjat’ o albumima, ali je dobro za moje mentalno zdravlje.

Konačno, treći beogradski nastup uslijedio je već sredinom avgustu na pivskoj svetkovini za mase “Bir fest” (Beer) na Ušću, koji po pravilu ne pohodim zbog nesnosne gužve (mada se ove godine veče prije Pipsa pomahnitali ludak sa nožem postarao da rani nekoliko posjetilaca i većinu ostalih rastera), tako da su mi promakli Pipsi sa svojim nastupom u vrijeme drugog Dnevnika i ne znam kako su prošli. Svejedno, “Bir fest” mi je bio dobar izgovor da prije toga mejlom saznam novosti iz Pips tabora, a uostalom, “Long najt” nastup bijaše dovoljan pokazatelj snage sastava uživo. Zato ne sumnjam u vjerodostojnost koncertnog audio/video zapisa “2x2”, koji se pojavio u novembru na DVD-iju i kao USB stik. Izdanju je sa manjim izborom pjesama prethodio audio CD “Poštar zvoni 2x2” kao dodatak zagrebačkom Jutarnjem listu.

Ivaniš: Datum izlaska („2x2“) je simboličan, pa zato i vrlo bitan. Definirali smo ga od samog početka još i prije nego smo svirali snimane koncerte – 11. 11. 2011. Mislim da nema boljeg datuma za izlazak nečega što se zove „2x2“, ha ha… Razmišljao sam da možda snimimo mali slatki dokumentarac koji bi išao uz koncert, u svakom slučaju ništa pretenciozno. No ispalo je da bi i za to morao sve sam napraviti: pronaći režisera, osmisliti okvir priče, uvjeravati članove banda da je to fora i da im se ništa loše neće desiti… Imam jak osjećaj da sam prestar da se tako glupiram pa sam odustao. Preko dva sata giga smatram da je sasvim pošten dil i realno ogledalo našeg rada. Uvijek imam vremena snimiti film o samom sebi, nešto tipa „Blair Witch Project“, ha, ha…

- Na „Bir festu“ je vaše treće pojavljivanje pred beogradskom publikom unazad dve godine (prethodno 2x u Domu omladine). Kakva su očekivanja od „Bir festa“, kao zaista vrlo posjećenog festivala, za dalje predstavljanje Pipsa u Srbiji? Hoće li biti obrade Idola, da li je često izvodite, i otkud ona na vašem repertoaru?

Ivaniš: Nemamo puno izbora. Riječ je o jakom festivalu, treba ga odsvirati bez puno filozofije. Ne očekujem ništa spektakularno, općenito nikad nisam ni mislio da rezultati dolaze preko noći i na brzinu. Prije bih rekao da sam naviknut raditi puno i da rezultata nema, ha ha ha ha… Festivali, pogotovo ovaj, nisu baš mjesta za neku kontemplaciju o smislu života. Imamo pola sata, treba svirati pjesme koje najlakše probavlja publika koja nas prvi puta vidi i koja je došla zbog nekog sasvim stotog benda. Solo koncerti su prilike gdje mi emitiramo puno širi dijapazon emocija. Mislim da ovaj puta nećemo svirati „Poslednje dane“, iako mi je to fantastična pjesma. Ja sam odrastao na Idolima, „Odbrana i poslednji dani“ jedna mi je od ključnih ploča u životu. Postoji neka mentalna, civilizacijska paralela između Idola i Pipsa, i što sam stariji to sam sigurniji u to. Mislim da smo i jedni i drugi dominantno diverzantski profili, mada to možda i nije tako očito na prvu loptu.

- Kako je bilo sarađivati sa Džinksima (Jinx) (u pjesmi „Na zub su me uzeli mama“ sa njihovog albuma „Diksilend“ 2010) imajući u vidu da ti je to, čini mi se, prvi duet sa suprugom Jajom (Yaya – Jadranka Ivaniš)? Hoće li biti takvih zajedničkih poduhvata ubuduće?

Ivaniš: Ne bih rekao da je u „Zubu“ riječ o duetu. Ja sam pjevam tu pjesmu, Jaja je samo farba. Zapravo, mislim da ju je Coki (gitarista Goran Muratović znan kao Coco Moskito) stavio u pjesmu zato da se netko ne zajebe i pomisli da su to Pipsi, a ne Džinksi, he he… I nije loše kad je na koncertima zajedno izvodimo, jer ja stalno zaboravljam taj tekst pa me ona na licu mjesta može podsjetiti. Jaja je već pjevala neke pjesme s mojim bandom poput „Kako funkcioniraju stvari“, „Vjetar“ i „Porculan“, ali kako ti songovi nisu imali toliki komercijalni potencijal ljudi misle da je ovo prvi put da zajedno nešto radimo. Uglavnom, ona je bitan dio koncerta koji će izaći na „2x2“, možda njena izvedba „Rosite Pedringo“ bude singl, a imam i neke zanimljive planove s njom i kad nam izađe nova autorska ploča.

Dijelovi ovih razgovora sa Ivanišem korišćeni su za promo djelatnosti Long pleja, kao i za http://jelentop10.com/vest/190/Pips_Chips_&_Videoclips_Citav_zivot_u_jednoj_raketi.html

Temple of the Smoke - Marvin Marsovac protiv planete Zemlje

2011-10-31T23:37:00.008+01:00

Trebalo je tri desetljeća od kultne Igre staklene perli (ISP) da se ponovo u Srbiji pojavi obećavajući psihodelični spejs rok sastav kakvim se pokazuje Temple of the Smoke na prvom albumu "...Against Human Race", gdje se na zanimljiv način koriste likovi i djela Marvina Marsovca, Isaka Asimova, Azatota, Veljka Bulajića...

Četvorica ljubitelja psihodelije, regea, spejs, kraut i prog roka, doom i stoner metala iz Beograda prošle godine osnovali su Temple of the Smoke, i tokom tri dana septembra snimili osam pretežno instrumentalnih stvari za prvenac pretećeg naziva "...Against Human Race".

"Templari" gitaristi Janko Stojanović i Dušan Žica i bubnjar Dragan Mirković (bez odsutnog basiste Marka Ilića) posjetili su me početkom jula u mom stanu u beogradskom naselju Medaković, gdje smo uz voćno pivo razgovarali o albumu koji se početkom godine pojavio na http://soundcloud.com/temple-of-the-smoke , a do kraja jula je izašao i na CD-u preko ruske andergraund etikete RAIG.

- Otkud vam ime?

Žica: Drugar nam je dao to ime zbog aure koji nas okružuje (smijeh), a nama je delovalo primamljivo, mistično, a ima i psihodeličnu atmosferu, može da se provuče kroz progresivni i spejs rok, dab, sve...

Mirković: Naknadno smo na netu provalili da je to u stvari neki astečki hram u Centralnoj Americi, tako da tek dobija na mistici.

- Nakon ISP kod nas nije bio neki ozbiljniji spejs rok sastav. Otkud vi toj priči, i postoje li dodirne tačke sa ISP?

Stojanović: Sem što volimo taj bend baš nema konkretne. Svi smo se našli preko muzike i skontali kad smo se upoznali da neko sluša fjužn, Meklaflina, Mahavišnu, zatim pank, metal... Što se tiče spejs roka i psihodelije to svi oduvek slušamo i volimo. Ozrik tentakls (Ozric Tentacles) smo znali svi pre nego što smo se upoznali. I dosta elektronike, oko toga smo se isto skontali. volimo Flojde (Pink Floyd), Cepeline (Led Zeppelin), King krimzon (Crimson)...

- Ovdje ne postoji neka spejs-prog scena koja bi posredno mogla pomoći da vas dalje gura. Koliko to odmaže?

Stojanović: Fazon je što kod nas ne postoji, ali neopsihodelična scena u svetu je ogromna! Cveta. Bum je neoprogresivne psihodelije i čitav taj talas stoner roka i dum roka metala. Ljudi se vraćaju na Sabate (Black Sabbath) i St Vitus.

Mirković: Trend je povratka na iskonski zvuk, retro fazon sedamdesetih i osamdesetih.

Žica: Postoji taj hevi-dum kao Elektrik Vizard (Electric Wizzard), Slip (Sleep), Esid (Acid) King, Kjus) (Kyuss), talas s početka devedestih, druga generacija tradicionalnog dum roka, kako oni to zovu, a mi to zovemo "sabatovština".

Stojanović: Gitare spuštene, sve zvuči teško, bluzerski.

Žica: Mi sve spontano radimo, nemamo plan. Izdaćemo treći album tehno, ako se istripujemo! Sviramo, džemujemo, zezamo se, i neko uhvati rif. "Jao to ti je super!", i krenemo da radimo.

Stojanović: Vodimo računa da aranžmanski to upakujemo. Primetili smo sa distance, jer prvi album imamo snimljen godinu dana, da bi mnoge stvari da promenimo. Kao neka poboljšanja.

Žica: To ti je sindrom prvog albuma. Hteli smo sve, i dab i ambijentalnu muziku, i spejs, i progresiv rok, nojz... Bilo je puno ideja.

Mirković: Nismo se sastavili uopšte da sviram spejs rok, ispalo je tako. Fuzija svega što volimo da slušamo privatno.

- Svjesno ste išli da bude skoro isključivo instrumentalna muzika? Glas se skor ne pojavljuje...

Žica: Biće ga za nijansu više na drugom albumu. Nemamo ništa protiv pevanja. Voleli bi da sva četvorica pevamo kao Kvin (Queen)...

Stojanović: Ne sviđa mi se u domaćem roku kako ljudi produciraju vokal i kako zvuči. Ja sam u fazonu ako će biti pevanja, daj da to bude kako treba.

Mirković: Koliko je vokala upropastilo dobre bendove...

Žica: Kad sviraš instrumentalno moraš se više posvetiti muzici, aranžmanima, produkciji i zvuku. Konstantno mora nešto da se dešava, nešto da bude fluidno. Kad sviraš klasičan pank ili metal, peglaš ti nešto, ali je vokal u prvom planu. Kod nas je vokal kao treća gitara.

- Tradicija kod nas je glas u prvom planu...

Stojanović: Uvek! To mi nikad nije bilo jasno. Čuješ muziku, fenomenalna je, i pitaš se što nisu vokal stišali, "utopili", da izađe na površinu muzika?

Mirković: Sindrom narodnih pevača! (smijeh)

- Zašto tako mračan naziv albuma "...Against Human Race"?

Žica: Pa da li je mračan ili pročišćujući...

Stojanović: Nije teško postati nihilista u Beogradu. Nekako ti dođe kao prirodna stvar...

Žica: Mislimo da je ceo svet sjeban, apsolutno u svakom mogućem smislu. Od socio-društvenih struktura, do konzumerizma, rata, nuklearnog zagađivanja... Čovek na makro slici paratizira planetu. Pošto smo instrumentalni bend, želeli smo da damo koncept našoj muzici na konto onog kako razmišljamo i živimo, bilo da pljujemo govna od domaćih političara ili da pričamo o ne znam... Radim u advertajzingu i znam kako te stvari iznutra funkcionišu, to ispiranje mozga ljudima.

Stojanović: On ispire ljudima mozak!

Žica: A ovamo glumim hipika! (smijeh) Trudimo se da imao ironičnu pozadinu i koncept. Gledamo na našu muziku kao sinematičnu, i želeli smo da nazivima dodamo i neku imaginarnu simboliku koju ćemo da povežemo sa tim kako živimo i razmišljamo. Osim "Tortoise du Mars", koja je nadrealni trip! Kornjače s Marsa, potpuno zezanje. Učinilo nam se da deo liči na Tortoise, a kao pali s Marsa. "Into the Storm" je politički sa semplovima.

Stojanović: Često puštamo uživo video radove i isečke iz filmova.

- Je l' otud dio iz "Čovjeka koga treba ubiti" u kome govori mali đavolak?

Žica: Pa da! Jesi provalio? Care! Pljujemo crkvu, mrzimo crkvu. Mislimo da je to jedna od najgorih institucija koja postoji. Najveća kuga čovečanstva! Administracija koju vode ljudi, a ne arhanđeli.

Stojanović: Ne pljujemo po veri. To je lični izbor, aposlutno nemamo ništa protiv nijedne vere. Učinio nam se kul taj citat, jer govori protiv crkve, a smešno je i naivno jer je to mali đavo.

Žica: A opet nije satanizam, jer na kraju kaže: "Jer satana i Bog su ravnopravni". Potpuni dualizam, pola pola.

Mirković: A i zvučalo je kul ispred dobre zakivačke pesme. (smijeh)

Žica: Ispred "Illudium" puštamo uvek Marvina Marsovca. To je kapislica koju je Duško Dugouško ukrao Marvinu kad hoće da raznese Zemlju jer mu zaklanja pogled na Veneru. (smijeh) Svi koncerti nam počinju tom pesmom. Pustimo sempl iz crtanog filma gde Marvin priča kako ne postoji inteligentan život na Zemlji, kako je to predrasuda. Čovek je samo običan insekt koji gmiže na planeti. Omot za album nam je uradio Nikola Vitković. Na naslovnoj strani je Azatot u činu uništenja Zemlje. Bezoblična kosmička masa koja hiljadu zraka ispušta u pet dimenzija pa na Zemlju.

- A drugi nazivi kao "Naked Sun"?

Stojanović: To je po novel Isaka Asimova "Golo sunce". Simpatičan roman, govori o izolaciji. Postoji planeta na kojoj postoji troje-četvoro ljudi i oni se ne viđaju međusobno. Kad je tema nastajala imali smo dosta ličnih problema prošle godine, bio nam je depresivniji period nekoliko meseci.

...Against Human Race by Temple of the Smoke

- Naslovi nisu na srpskom već samo na engleskom. To znači da više pucate napolje nego ovdje?

Stojanoivć: Nama je ovde super, svirali bi gde god ima puno ljudi kojima bi se to svidelo, ali smo u odmah u startu imali donekle plan da snimimo album i da probamo da ga izdamo van zemlje. Jer smo znali da nam je to korak da odemo na neku turneju, a teško bi mogli sa albumom izdatim ovde. Ovaj dečko Igor Gorely iz RAIG-a je super. RAIG nije velik, ali ima neverovatnu distribuciju po celom svetu. On je nas kontaktirao, čuo je po neku pesmu.

Žica: Odlepio je, delovali smo mu prilično originalno... Svirali smo u Vladičinom Hanu, sviramo sa Vajtsnejk (Whitesnake) kaver bendovima, sviramo sa svima. Svirali smo sa van Gogom kao predgrupa, a mrzimo ih...

- Ostaviću i to...

Stojanović: Stavi nije problem.

Mirković: Pozdravi Đuleta! (smijeh)

- Pomenuste da radite drugi album. U kom pravcu se ide?

Mirković: Prvi album smo ušli u studio i za tri dan snimili ceo album.

Stojanović: Nove pesme su mnogo konceptualnije uklopljene i ne vidi se tolika razlika između pesama žanrovski.

Žica: Ima daba, hevimetala, proga. Zove se "The Lost Art of Twilight". To je priča Tomasa (Thomas) Ligotija. Fenomenalan pisac! Kao kad bi se spojili Lavkrafta i Kafku i pisali u današnje vreme. Drugi album smo želeli da uokvirimo da ne bude tako nihilistički.

Stojanović: Iako je prošlo samo godinu dana, kao da smo omatorili (smijeh).

Razgovor sa Templarima objavljen je u nešto skraćenom obliku polovinom jula 2011. godine na
http://www.jelentop10.com/vest/152/Temple_of_the_Smoke_Marvin_Marsovac_protiv_planete_Zemlje_.html

Letu štuke: Šminkeri kao Laki pingvini

2011-09-30T21:29:00.020+02:00

Sarajevske Letu štuke u maju su konačno objavile "Brojeve računa", treći CD na kome se ponovo pokazao izuzetan pjesmotvorački dar vođe Dine Šarana, posebno u dirljivim i ugođajnim komadima poput "U ovom svijetu" i "Minutama", dok je možda najveće iznenađenje albuma zvuk potcrtan vještačkim ritmovima kakve su koristili beogradski Laki pingvini i Bajaga u osamdesetima.

Šaranov sastav uspio je skrenuti pažnju na sebe u regionu prvencom "Letu štuke" (2005) i pjesmama "Mjesto za dvoje", "Minimalizmom" i duetom "Sunce" sa Darkom Rundekom. Mene je Štukama privukao ipak daleko više izvrsni drugi album "Proteini i ugljikohidrati" (2008), na kom Šaran autorski blista od brzopotezne nazoviturbofolkerske "Paranoje", preko angažovanog "Tesle", do osjećajima natopljenih balada "Sami" i "Poljubi je dok spava".

Uvjeren da Šaran posjeduje "ono nešto" što će učiniti Štuke novim, stvarno velikim imenom, preko potrebnim rok sceni od Triglava do Đevđelije, sa nestrpljenjem sam očekivao treći album.

(Naposljetku, ipak je "prokletstvo trećeg albuma", kao nekad Bijelo dugme i Bajagu i instruktore, na nesreću zadesilo i "Brojeve računa", inače vrlo dobru cjelinu sa ne toliko ubjedljivom čvršćom/bržom/lepršavijom polovinom nasuprot odličnim ugođajnim pjesmama "U ovom svijetu", "Dan dan", "A kada boli", "Minute".)

Prva prilika da sa Dinom popričam i saznam pojedinosti o predstojećem albumu pružila se uoči nastupa Letu štuka na "Long najt" (Night) festivalu, koji je krajem marta u Domu omladine Beograda priredila promoterska kuća Long plej (Play), čiji sam zaposlenik. U trenutku telefonskog razgovora sa Sarajevom sa još neimenovanog albuma kao najavni spot bila je objavljena samo pjesma "Brojevi računa".

- Zašto se čeka toliko na novi album?

Dino: Nije dugo, to je tri godine pauze. Optimum s obzirom na piratizaciju.

- Ali niste odustali od albuma?

Dino: Nismo. Moraš album napravit', ne možeš ti sa singlovima, gubi se priča cijela. Volim da imam album, da je jedna priča ali da je stilski raznolik...Čekam da se sve pjesme nađu na gomili. Prošli put sam imao odmah naslov sada ne. Novi album će biti malo kompleksniji od prošlog, malo zreliji mislim da je to bolji izraz. Što je normalno s obzirom da je treći. Biće dosta intimnih pjesama. Mislim da umjetnost nije umjetnost ako nema segment intimnog u sebi. Biće dosta intimnih, neće biti puno socijalnih pjesama koje zbore protiv nekakvih sistema. To mi je malo već pase. Biće ljubav i politika na albumu, ali prevladava ljubav.

- Sporiji album?

Dino: Ne znam, biće svega. Mi uvijek imamo kako treba taj omjer brzih i sporih, mada na kraju ispadne da ove sporije opstanu. Glupa mi je kvalifikacija brze-spore. Imaš albuma koji su remek djela, a spore su pjesme sve.

- A "Minute"? (pjesma rađena za BiH film režisera Namika Kabila "Čuvari noći" (2009)

Dino: Ne znam da l' da je stavim. Možda u nekoj skraćenoj verziji. Možda bi mogla kao intro u album, ali vidjećemo da l' ćemo je staviti. Možda skraćena i prearanžirana. Drago mi je da prvi put nemam sliku albuma nego da se iznenadim i sam.

- Vidim da Štuke hvali i Džiboni... ("Među najdražim grupama su mi, recimo, Letu štuke. Njima se divim, imaju odlične pjesme. Što se tiče ostalih bendova, zaista se trenutno ne mogu sjetiti nekog imena koje me oduševljava kao Štuke", Džiboni za sarajevski Dnevni avaz u februaru 2011.)

Dino: Rek'o je, pohvalio, da smo jedini bend koji sluša sa ovih prostora. Upoznali smo se. Ja isto cijenim njegov rad. On je sigurno jedan od najznačajnijih autora na području bivše Jugoslavije, komercijalno uspješan, al' sa potpunim pravom. Ima pjesma za dupli 'Best of'.

- Planovi za ovu godinu?

Dino: Nastavićemo rad na slijedećem albumu, koji bi volio da se pojavi godinu dana poslije ovog, da smanjimo pauzu. Imamo nekih 20 pjesma neobjavljenih...

Drugi telefonski razgovor na istoj relaciji sa Šaranom vodio sam dva mjeseca kasnije, po objavljivanju "Brojeva računa" i uoči još jednog Long plejovog festivala, junskog "Arsenala" u Kragujevcu, koji je bio među prvim prilikama da se Štuke čuju uživo sa novim pjesmama. Prvo pitanje odnosilo se prethodnog razgovora i Šaranove neostvarene najave da će na novom albumu preovladavati ljubav. Učinilo mi se da su skoro sve pjesme svaka na svoj način socijalno-politički angažovane.

Dino: Sve su teme socijalne. Ljubavne teme su isto socijalne. Odnos dvoje ljudi ne može biti socijalniji. Album govori o društvu, zajednici, braku, pojedincu koji traži i nalazi ili ne nalazi božansko u sebi...Svaka pjesma može funkcionisati za sebe komotno. Mi miksamo, ne patimo od žanra. Muzički ima elektronike osamdesetih, ima "Berlina" (Momčila Bajagića-Bajage), elemenata hip hopa, čak i klasičnih gudača. Šaroliko je, stilski nije zakucano. Glupo je i naporno imati permanentan stav o nečemu ili se zakucati u žanr. To je glupost, bez veze, praviš sebi medveđu uslugu, kao da nosaš bukagiju oko noge.

- Je l' bilo baš neophodno da se album radi sa ritam mašinom?

Dino: A šta fali Lakim pingvinima i "Berlinu"? To zvuči i sad dobro.

- Ah, odmah mi se učinilo da su Pingvini i Bajaga!

Dino: Bajaga je došao poslije Lakih pingvina. Dobar je Bajaga, svaka mu čast, ali Pingvini su mi tu bili svoji na svome.

- Je l' to kao neka posveta njima ili vam je samo bio zanimljiv zvuk?

Dino: To je elektronika osamdesetih koja je uticala i na Pingvine, Bajagu i na sve. Tad se to sviralo. Znaš kako je Prins (Prince) osamdesete svirao, Madona (Madonna) i oni neki idiotluci elektronski? To je nas inspirisalo. Estetski je dobro, šik je. Malo smo mi i šminkeri. Ja to priznam. Jesmo! Ljudi vole Rejdiohed (Radiohead), jer su i oni šminkeri. Ili znaš znanje ili ne znaš. Na ovim prostorima imaš odličnih bendova koji donose novotarije neviđene. Sjajnih nekoliko, stvarno.

- Koji?

Dino: Meni iz Srbije paše Goribor. Onaj frajer to dobro recituje, ispovjedački. Ne pjeva on bez veze.

- Strašno je zanimljivo da se Đani Pervan, a bubnjar je, kao producent albuma nije bunio zbog ritam mašine.

Dino: On je multiinstrumentalista, svira bubnjeve, bas, gitaru, klavijatru, programira, edituje, miksa, može masterizovati... Đani ti je multi kulti. On je ritam mašinu programirao. Donesem pjesmu, on zada ritam, krenemo gradit' i onda on sve fino spakuje na kraju. Tako smo radili, a bend je uskakao kako je ko trebao nešto odsvirati, neko gitaru, bas, klavijature. Bilo je gostiju, bilo je prilično ležerno i zabavno. Snimanja naših albuma su zabavna, nije to neka napetost i tenzija. Jedino je naporno producentu u ovom slučaju Đaniju.

- Prethodno kad smo razgovarali o novom albumu, rekao si da nije isključeno da opet uradite album iduće godine.

Dino: Vjerovatno. Ima nekih gotovih pjesama koje nisu stale na album, a koje su snimljene. Ima nekih koje su u fazi razrade. Za to treba napraviti manju pauzu. Vidiš jarane da je vrijeme poludilo totalno. Samo da Bog da, pa ćemo stići još jedan album izdat'.

- Zašto je tako dobra stvar "Minute" skrivena na kraju?

Dino: Zato što poslije zadnje pjesme "Kravate", imaš minutu šutnje, odnosno minutu krckanja vinila, odnosno minutu flešbeka. Ipak smo mi bend srednje generacije po godinama i ne glumimo 17-godišnjake. Naša publika je starija i zrelija. Pjesma "Minute" je suma sumarum albuma. Kad ona završi, samo se vratiš na početak albuma na pjesmu "Brojevi računa" i sve ti je jasno. Probaj nekoliko puta, nije na prvo slušanje. Vidjećeš kad ti se prekidač pomjeri, skontaćeš odjednom.

Dino Šaran o novom albumu

Brojevi računa

Sjedio sam, gledao televiziju, a moj mali sin je sjedio na tuti i gledao crtani na kompjuteru, nekakve zeke. Malo djete dvije godine, gole nogice, bose na tuti, sjedi i zabulji se u crtani. A ja gledam "60 minuta", političku emisiju koja ide svakog ponedeljka gdje je non stop isto - ima crnjaka, malverzacija, ubistava, svega što se dešava u državi. Emisija koja diže pritisak mrtvacu. To mene jarane prevrne, a Đani je imao neki gruv. Fino sjednem napišem tekst na taj gruv iz jednog komada. Sam tekst ti govori da je to subjektivni kadar iz života jednog političara. "Ovih dana sav u znoju spavaš, migrena te budi". To je krik, bjes. Ne možeš više shvatit ovaj idiotluk u kome mi živimo, taj sav nacionalizam, taj kretenluk pravi.

Ljudi crne puti

B strana singla "Brojevi računa". To su ljudi koji su bili i prošli. Imaš sad ove revolucije na istoku. Rekao bi da se ruše nekakvi strašni tirani i diktatori, koje znamo oduvijek još od nesvrstanih. Znaš Mubaraka i Gadafija, sve je to jasno ko je to i šta je. Sad odjednom nema gorih na svijetu. I onda ti NGO (nevladine organizacije) organizuju dernek i dovedu još gore od njih, kao ruše ih i uspostavljaju demokratiju. Napisao sam pjesmu o tome. Zna se kako to ide kod uspostavljanja demokratije. Bla bla, topla voda. Ne kažem da nisu tirani, ali način na koji smo izmanipulirani svi...

Nikog nema tu

U njoj ima malo Mediterana. Vesela dječja pjesma o ljudskoj prirodi, o tome da ne možeš činit' zlo, a da ti se to dobrim vrati. Jednostavna, poučna, dječija pjesmica.

Dembelija

Dijalog sa samim sobom. Pričam sa samim sobom. Pjevam sebi.

U ovom svijetu

"U ovom svijetu" je svima najomiljenija (pjesma na albumu). Ko ima senzibilitet, njemu jest, a ima dosta takve raje. Malo je drukčija od prethodne tri, ona plovi, zbiljna je, uznosi, razbuktava maštu, a govori realno o stvarima. Moja lična pjesma. Prva od ličnih pjesama.

Simple Song

Ima autobiografskih djelova, ali i opštih. "U ovom svijetu" i "Simple Song" su pjesme o otuđenju, O čestom raspadu brakova, raspadu prijateljstava. To su lične pjesme. Pjevaš o svom životu.

Boca i Grtalica

Lična pjesma, ali je zajebancija. Boca i Grtalica su moji prijatelji u stvarnom životu. Moji nadimci koje sam im dao u stvarnom životu. Stvarni likovi. Došla mi je ta pjesma, bio sam u takvom raspoloženju. Tu sam i ja u toj pjesmi, pjevam iz prvog lica. Isto se spominje revolucija na istoku i licemjerje zapada, tolerancija fašizma. Svi smo mi kuću kućili, pa raskućili.

A kad boli

Pjesma o bolu, o gubitku, o ratnim zločinima, o njihovim posljedicama po ljudsku ljubav. Bilo kakav gubitak emocionalno uništava. Pjesma o otuđenju, jer su ljudi zapravo usamljeni, niko ne može reći da je stvarno sretan. Ono malo socijalnog, to ti je najvrijednije što u život možeš imati.

Dan dan

Vjerska pjesma o Bogu, o božanskom u čovjeku, o izvrnutim vrijednostima. Fol je u tome što ne mogu shvatit' ovo vrijeme, previše je nekako sve transparentno, ništa nije intimno, sve je nekako javno. Kad hoću da prezentujem nešto, hoću na intiman, a ne na javan način. Svi će se pronaći manje-više u tome, svi smo isti ispod kože. Neki emocionalni aspekt mora postojati. Emocija nije patetika, emocija je emocija.

Kravate

Lijepa ljubavna pjesma. Koja će ući možda u neki folk, možda će se svirat po kafanama. Parafraza one "Kafu mi draga ispeci". Malo sam posudio dio te sevdalinke. Znači narodna pjesma. Nije jedina ljubavna pjesma na albumu. Sve su. Ne voliš samo ženu, vec i svijet voliš.

Razgovor sa Šaranom objavljen je u nešto kraćem obliku krajem juna 2011. godine na
http://www.jelentop10.com/vest/127/Letu_stuke_Sminkeri_kao_Laki_pingvini.html

Sopot - Luča mikrokozma spejs roka

2011-08-31T23:35:00.018+02:00

Banjalučki etnodabsteri Sopot za kraj godine predviđeni treći album radnog naziva "Sopotnik" najavili su početkom avgusta besplatnim net singlom "Kosmos", komadom regea sa pravoslavnim pojanjem čiji su stihovi nadahnuti djelom "Luča mikrokozma" velikog srpskog pjesnika vladike Petra II Petrovića Njegoša (1813-1852).

"Najavni singl 'Kosmos' ima tekst inspirisan kosmičkom poezijom Njegoša. On ima svoju kosmologiju gdje je prikazao svoju viziju Kosmosa i šta je to. Bilo mi je zanimljivo to ispitivanje Bog i Kosmos. Suština je da je Njegoš rekao da je kosmos jedna nebesna harmonija, borba mraka i svijetlosti", kaže Sopotov osnivač Petar Topalović.

Sopot - "Kosmos" by tmmpromo

Sopot je do sada izbacio dva izuzetno zanimljiva alternativna etno/dab/rege CD albuma "DuBalkan" (2007) i "Equilibrium" (2009), a pjevača Topalovića, gitaristu Đuricu Štulu, klavijaturistu Milana Aćimovića i bubnjara Sašu Predojevića imao sam zadovoljstvo čuti u odličnim živim izdanjima prošlog ljeta u Beogradu na brodu "20/44" i u martu na "Long najt" (Night) festivalu u Domu omladine. (Povodom posljednjeg, imadoh priliku postaviti nekoliko pitanja Aćimoviću za "Sopot - Filozofija Zemlje i svemira").

Zahvaljujući novinaru muzičkog portala www.timemachinemusic.org Dragiši Raduloviću, imao sam priliku konačno upoznati osnivača Sopota Topalovića jednog sunčanog dana početkom juna u beogradskoj pivniciu "Kasina", gdje smo razgovarali o nastanku "Kosmosa", "Sopotnika" i Sopota, i njegovoj ličnoj prošlosti i sudbini vječitog putnika i lutalice...

Topalović: Rođen sam u Sarajevu '77. gdje sam živio do pete godine. Moj otac je radio u Šipadu, bio je direktor za izvoz istočne Evrope i na kraju je dobio mandat da otvori predstavništvo Šipada u Atlanti. Otvorio je tri fabrike u Atlanti, Filadelfiji i na Floridi, i onda smo kao porodica sa njim otišli da živimo tamo. Ja sam se bukvalno formirao kao ličnost u Atlanti, gdje sam bio od '82. do '87. kad se vraćam u Sarajevo i Jugoslaviju. Moje zanimanje za korjenima i etnom kreće iz potrebe da stvorim sliku šta sam, ko sam, odakle sam, jer sam odrastao u kulturnom okruženju kao što je Amerika, pa sam se vratio u Jugoslaviju. Zato sam počeo da istražujem svoju kulturu, i došao sam do pravoslavlja, srpske tradicije i tu sam se oduševio sa vizantijskim pojanjem. Kad sam prvi put čuo glas Pavla Aksentijevića zabezeknuo sam se: "Šta je ovo?" Po mom tadašnjem poimanju to je meni bio andergraund totalni! Počeo sam da istražujem oVizantiji i vizantijskom pojanju, uopšte našu istoriju i kulturu. Znao sam u ranoj fazi da ću kad tad da se poigram sa fuzijom savremene muzike i tradicionalne. Poslije sam imao razne bendove, čak jedan u Beogradu gdje sam živio četiri godine.

- Kad si došao u Beograd?

Topalović: Moji su roditelji ostali u Sarajevu, bili su u ratu tamo, a ja i dvije starije sestre smo 1992. sva sreća posljednjim vozom pobjegli iz Sarajeva i otišli za Banja Luku. Tu smo bili dvije godine u ratu i polovinom 1994. sam otišao za Beograd zbog školovanja, a i bilo mi je dosta ratnog okruženja, malo da se izađem iz toga, stvarno me je bilo utuklo. Pošto sam išao u Turističko-ugostiteljsku školu htio sam da to i studiram u Beogradu, ali pošto nije bilo fakuleteta nego u Novom Sadu, gdje se meni nešto nije išlo, pokušavam na ekonomiji. U prvoj rundi sam upao, a onda kad su došli mamini i tatini sinovi preko veze ispao sam sa liste ali sam imao dovoljno (bodova) za prištinski ekonomski fakultet. Pošto sam bio izbjeglica sve mi je bilo džaba, soba, hrana, ovo ono...jer je bila politika da se pokušaju izbjeglice preusmjeriti na Kosovo. Tu sam upisao drugu godinu i taman kad sam počeo da sređujem papire da se prebacim za Beograd, izbije rat na Kosovu i propadnu te dvije godine na ekonomiji.

- Bio si dve godine u Prištini?

Topalović: Više u Beogradu, ali sam odlazio na predavanja i vježbe. Nakon toga sam otišao i odslužio Vojsku Republike Srpske. Poslije toga se na PMF-u u Banja Luci otvorio na Geografiji smjer Turizam, što sam želio. Upišem i završim turizam u Banja Luci. Meni je cijeli život putovanje, samo lutam kao Ciganče neko. Inače, u Beogradu sam imao bend Ikamna, svirali smo neki alter rok grandž. U Banja Luci sam pjevao u hard kor krosover bendu Revolt, a nakon toga u bend Jabooko sa negras (Jabuka sa grane) i snimio album sa njima 2001. godine. Sa tim bendovima sam odsvirao Holandiju, Dansku, Francusku, Italiju...obilazili smo dosta toga.

- Si kroz sve te bendove bio da stekneš neko iskustvo znajući da ćeš na kraju raditi nešto svoje kao što je na kraju Sopot?

Topalović: Uvijek sam znao da ću raditi nešto svoje. A radeći u bendovima trebalo mi je iskustva. Ali uvijek u malom mozgu je stajala informacija "kad tad moraš uzet stvar u svoje ruke" i od početka do kraja da uradim stvar onako kako mislim da treba da se uradi. U ovim bendovima sam sticao iskustva, istraživao zvuk, upoznavao šta je to biti muzičar i imati bend, kako to funkcioniše. Uz to, lutajući po Balkanu, obilazeći Ameriku i Evropu gledao sam kako ljudi žive. Mene je jako mučilo razbijanje Jugoslavije. Mene je to strašno pogodilo. Formirao sam se kao ponosni Jugosloven i ratno ludilo jednostavno nisam mogao da shvatim. Zašto? Otkud ta količina mrženje, a u suštini kad pogledaš mi smo ti jako slični, Hrvati, Srbi, Bošnjaci, Slovenci...To su male razlike. Kad uzmeš čovjeka koji živi u Njujorku i onoga u Teksasu u nekoj zabiti, to su nebo i zemlja! Počeo sam da istražujem po domaćoj i svjetskoj geopolitičkoj literaturi, da čitam istorijske lekcije iz Prvog, Drugog svjetskog, Balkanskih ratova da vidim odakle duvaju vjetrovi. Vidio sam da smo mi, što kaže Ivo Andrić, kuća na putu i da ima mnogo stranog uticaja na događaje na Balkanu. Shvatio sam da nas je lako zavesti. Nastala je potreba da kroz muziku i tekstove nešto kažem i upravo tako je krenuo Sopot.

- Zanimljvo mi je da se kod stihove Sopota provlači mirotvoračka poruka, a muzika ima određen stepen apokaliptičnosti...

Topalović: Realnost je realnost, utopija je utopija. Kad sam bio mlađi mislio sam da stvari mogu mnogo lakše da se ostvare. Kad odrasteš u ovom surovom svijetu shvatiš da ne možeš ti kroz muziku promijenit svijet, ali možeš ostaviti neku poruku i stvariti određen ambijent. Nek svako od nas stvara neku klicu valjda će se izroditi nešto iz toga? Treba stvarati drugačiji ambijent.

- Je l ' se dvojezičko englesko-srpsko pjevanje na oba albuma nametnulo kao posljedica tvog boravka u Americi?

Topalović: Uvijek je to borba u meni, jer sam bio američki klinac koji se vratio u Jugoslaviju. Imam previše informacija o uplivu raznoraznih svjetskih i evropskih sila na ovom terenu i onda sam im nekako želio, znam da je utopijski, da poručim par stvari kao izraz mog nezadovoljstava njihovim akcijama na Balkanu. Prije svega mislim na NATO. Ja sam njima rekao što sam htio reći, i evo sad na trećem albumu se vraćam srpskom jeziku.

- Sa prvog albuma mi je posebno za uvo zapao "Mikrokosmos" kao bogotražiteljska i čini mi se vrlo lična stvar.

Topalović: Prije nego će nastati "DuBalkan" moj otac je umro. Četiri godine smo bili razdvjeni u ratu, jer su roditelji ostali ne bi li sačuvali posao u Sarajevu. Mama i tata su prošli pakao Sarajeva. Ja i dvije sestre smo živjeli kao izbjeglice, nema gdje nisam bio, sve jednu strinu, tetku, kumu, sam isposjećivao. Na kraju smo završili u nekom domu u Banja Luci. Ponovno okupljanje moje porodice za mene je bilo jako bitno. Potrajalo je četiri-pet godina i onda je otac umro, što je na mene ostavilo jak uticaj. "Mikrokosmos" je posvećena njemu. Kad se to desilo počeo sam da istražujem samog sebe taj događaj je opet bio podsticaj za istraživanje. Kuda dalje? Šta sam ja? Počeo sam da vodim dijalog sa sobom. I zato "Mikrosomos". A on je bio veliki čovjek i ostavio je velikog uticaja na mene, bio mi je više drug nego otac.

- Kakav će biti treći album u odnosu na prva dva?

Topalović: "DuBalkan" je preispitivanje Balkana, pa smo došli do "Equilibiruma", a sad idemo dalje. Bilo smo Zemlja, Solarni sistem i logično za treći album idemo u Kosmos. Vidimo svi da nešto nije uredu sa Zemljom. Nema prestanka rata. Poslije Avganistana i Iraka evo sad ide Sjeverna Afrika. Jedan dio planete nema šta da jede, drugi baca hranu. Imam osjećaj da će 21. vijek donijeti novinu i da je jedini trenutak kad će ljudski mozak da se osvijesti kad krenemoo da se upoređujemo sa nekom drugom civilizacijom. Kad budemo imali kontakt sa drugom civilazacijom da ćemo se okrnenuti prema našoj planeti i da će bijelac reći crncu: "Pa ti si moj narođeniji rod!" Smoreni smo temema rata i Balkana hoćemo da izađemo iz toga i uputimo pogled ka nebu. Hoćemo da ostavimo muziku u smislu prvog i drugog albuma ali hoćemo sad nekako vokal da izbacimo, Više s vokalom radimo za treći album. Na koncertima čim krenemo tri-četiri više instrumentane pjesme podignemo pogled i ljudi su totalno negdje izgubljeni. A i mi smo se malo zasitili tog nekog ambijenta. Sad nam je već i kroz predstave (Sopot je radio muziku za predstave Narodnog pozorišta Republike Srpske iz Banja Luke "Balon od kamena" 2009. i "Radnička hronika" 2011.) došli do toga da je vokal malo izašao u prvi plan i sad nas to malo više zanima da istražujemo.

- Koliko će ostati istraživanja narodnog zvuka?

Topalović: Ostaće. Možda će biti još dominantniji. Muzika ostaje naša sopotovska. Najavni singl je "Kosmos", a cijeli album će biti tipa "Solarni vjetar", "Amplituda". Spejs rok. (smijeh)

- Otkud naziv "Sopotnik"?

Topalović: Radni naziv "Sopotnik" je više bio kao zezancija, kao sješćemo u svoj svemirski brod "Sopotnik" i otićemo u kosmos. Na kraju se "Sopotnik" uvukao i nametnu kao naziv. Ko zna možda će i ostati.

- Postoji li mogućnost da se pojavi na nekom nosaču zvuka ili preko neta muzika za predstave?

Topalović: Nama je bilo totalno iznenađenje kad su nas pozvali, jer obično Narodno pozorište ko i svako narodno pozorište ne ide sa nekim eksperimentisanjima nego sigurnim rutama i kompozitorima. Kad smo dobili tu šansu, usrali smo se od straha. (smijeh) Mi smo andergraund bend nikad nismo nešto slično radili, pa smo se fajtali sa tim i na kraju se izborili. Za "Balon od kamena" smo dobili nagradu. Pričali smo Narodnim pozorištem, upravo smo to njima predlagali, da je dobra promocija i za predstave i za nas, međutim manjak je para i na kraju bi trebalo da ostane na nama da sve izorganizujemo, izdamo, nađemo pare... a mi smo usred trećeg albma i to nam je trenutno prioritet. A da ćemo raditi na tome da to izađe poslije trećeg albuma definitivno.

- Kakva iskustva nosite sa snimanja filma "Zduhač - znači avantura" (2011) omladinske komedije režisera Milorada Milinkovića?

Topalović: "Zduhač" nam je pomogao da vidimo uopšte kako se snima film. S te strane je bilo zanimljivo, upoznali smo mnoge talentovane ljude, ali nismo znali da je to jedna velika čekaonica! Čekaš svoj red (na snimanje) i po osam sati... Bili smo na turnejici Beograd, Niš, Skoplje i ujutro se budimo u Skoplju, zovu nas iz banjalučke agencije Agvarijus Ogilivi i pitaju nas da li bi htjeli da učestvujemo u snimanju filma? Treba glumiti neki bend. Pa, ajde da i to vidimo, pošto smo već radili muziku za pozorište. Imali smo putešestvije, iz Skoplja smo išli u Beograd, da ostavimo tonca koji se vraćao u Ljubljanu, i odmah smo iz Beograd išli u Trebinje. Vozili smo 18 sati da bi stigli u Trebinje na snimanje! Glumili smo bend u povoju iz okoline Šapca koji pokušava da se probije do Banja Luke i "Demofesta" (regionalni ljetni festival neafirmisanih izvođača). Vodi nas Marko Gvero koji glumi lik balkanskog menadžera poput Del Boja, koji sređujuje svakakve stvari pa i svirku u brdu u nekim kafanama.

- U tim scenama svirate muziku stranih hitova kao "Should I Stay" i "Under the Bridge" dok preko njih Gvero pjeva narodnjake...

Topalović: To nismo mi osmislili. Ne znam ko je Gvero ili Milorad. Došli smo u kafanu, uzeli instrumente, i rekli su nam "ajde trebate to svirati". Mi smo to na tri kanala k'o u doba Bitlsa uživo otpržili i to je ušlo u film.

- Još jednu "bluzbradersovsku" stvar svirate na kraju filma sa Nikolom Pejakovićem-Koljom.

Topalović: To je bilo iznenađenje! Milorad i Kolja su došli kod nas u studio. Nikola je dobio trenutnu inspiraciju za pjesmu "Treba mi rame tvoje". A mi bluz i rok stvarno u životu nismo svirali, tako da je i to za nas bilo iznenađenje.

Aleksandar Arežina

Milan Delčić-Delča (1960-2011)

2011-07-31T23:40:00.009+02:00

Milana Delčića-Delču imao sam priliku lično sresti nažalost samo jednom. Drugi put smo se čuli samo telefonom, a do našeg najvažnijeg trećeg razgovora, kog sam dugo planirao namjeran saznati brojne pojedinosti iz raznovrsnog stvaralačkog života pjevača U škripcu, nažalost nikada neće doći. Zatekla me nespremnog njegova smrt 25. jula 2011. godine.

Delču sam upoznao sasvim nenadano, sredinom decembra 2008. godine u prostorijama koncertne agencije Long plej u Beogradu, čiji sam spoljni saradnik postao samo par mjeseci ranije. Delča se pojavio kako bi šefu Long pleja i nekada klavijaturisti i glavnom pjesmotvorcu U škripcu Zoranu Vuloviću-Vuletu pokazao tek odštampan novi CD album naslovljen "Delča a i U Škripcu - Jubilarnih 20 i nešto godina".

Album koji je trebao izaći tih dana sadržavao je pjesme snimljene na Delčinom koncertu iz marta 2007. u Domu omladine Beograda, gdje mu se na pozornici u izvođenju starih hitova pridružila većina članova U škripcu, prvi put od razlaza 1991. godine. Delča je prosto isijavao od ponosa i zadovoljstva zbog svog albuma sa "a i U škripcu", i raspoloženo mi je dao izjavu kao novinaru agencije Beta:

"Ovo nije povratnički album grupe U škripcu, jer ona odavno ne postoji, već se zove 'Delča, a i U škripcu'. Na svojim koncertima izvodim pesme U škripcu i ovde sam uspeo da pozovem većinu članova grupe da dođu i odsviraju svako u ponekoj pesmi. Preslušao sam snimak i shvatio da je zaista glupo da se ne objavi, jer su tu pesme koje su nekad nešto značile, a klinci su ih danas zaboravili. Neke pesme na albumu su onakve kakve su bile, a neke zvuče drugačije, jer su pesme same shvatile da je ovo neko drugo vreme. Mislim da se bend neće ponovo okupljati. Nostalgiju mnogo ne prihvatam kao bitno osećanje, ali ljudi vole da se osećaju nostalgično i glupo je to propustiti. Želim pevati te pesme sa svojom ekipom u kojoj je ionako njih pola iz U škripcu, što već nešto znači".

Sa Delčom sam ponovo razgovarao tek u avgustu 2010. godine kada je trebao preko Long pleja učestvovati na tradicionalnoj muzičko-turističkoj manifestaciji Velikogospojinski dani. Umjesto prvobitnog telefonskog razgovora samo o nastupu u Novom Bečeju, uspijelo mi je da privolim Delčića da nekoliko minuta posvetimo U škripcu i beogradskom novom valu čija se zajednička 30. godišnjica navršavala. Većinu razgovora sam objavio na blogu pod naslovom "U škripcu - I nakon 30 godina", ali tada na istom mjestu nisam iskoristio jedan dio Delčine priče o namjerama da do kraja 2010. objavi dvije nove pjesme:

"Radi se na nečem novom. Stalno. Sad, kad će to novo da se pojavi, kako, u kom obliku to je pitanje. Ideja mi je bila pre dva-tri meseca da do kraja godine uradim dve pesme nove. Mislim da će jedna biti na engleskom prvi put u mojoj karijeri. Mislim da nisam loš. Nisam to želeo da radim na engleskom misleći da moj izgovor baš nije dobar, međutim ukapirao sam da mnogo bolje zvuči od većine naših koji pevaju na engleskom. Sasvim je kul i vrlo sam zadovoljan. Malo sam (jezik) trenirao, bio sam u Americi jedno mesec i po dana, i ukapirao sam da i tamo mogu da prođem okej. To je jedna proba. Napravio sam baš pesmu na engleskom od početka do kraja i videću kako funkcioniše. To bi trebalo da se pojavi krajem godine".

Od kako radim sa Long plejom bezuspješno sam više puta pokušavo srediti razgovor o prošlosti U škripcu sa Vuletom, ili sa njim i ostalim članovima sastava. Svijest da blisko sarađujem sa njim i da nam takav razgovor jednostavno ne može pobijeći jednog lijepog dana, kad se svi oslobodimo prečih svakodnevnih obaveza, jedino je razumno objašnjenje zašto do njega do sada nije došlo.

Međutim, posljednjih mjeseci Vule je postao taj koji me iznenada počeo nagovarati da za svoj blog razgovaram o U škripcu i to upravo sa Delčom. Rekao mi je da bi mu to sigurno godilo. Da je ozbiljno bolestan. Drugom prilikom reče da je Delča teško bolestan. Bez drugih pojedinosti. Nažalost, iz ovih šturih riječi nisam naslutio koliko je Delčino zdravlje bilo narušeno. Po prirodi, vijestima o bolestima drugih ljudi uvijek prilazim sa nepopravljivom nadom da se sve mora dobro završiti. I da ima vremena. Tako su prišli mjeseci, a ja zakopan poslovima u Beti i Long pleju, zbog kojih sam smanjio i rad na blogu, Delču nisam nazvao.

Iznenada posljednjih nedelja javila mi se misao da bi sada usred ljeta kada se smanjuje broj obaveza na oba bojišta, u Long pleju i Beti, mogao konačno porazgovarati sa Delčom. Pomislih kako ne bi bilo loše prvo pitati Vuleta kako je Delča, da li je raspoložen za moja pitanja. U petak smo se čuli telefonom oko nekih tekućih poslova u Long pleju, i po običaju zaboravih ga pitati za Delču. Nema veze, mišljah, nazvaću Vuleta u ponedeljak.

Umjesto toga, u ponedeljak je Vule nazvao mene. Teškim i slomljenim glasom je samo izustio: "Umro je Delča..."

Na komemoraciji u sredu u DOB-u Vule je između ostalog rekao da će uz pomoć i odoborenje njegove porodice pokušati da napravi malu fonadaciju koja bi bila "pomoć svima koji su hrabri i koji se bore protiv leukemije", i da Long plej napravi "makar jednom godišnje koncert za Delču".

"Pre deset dana dobio sam od njega mejl. Poslao mi je novu pesmu. Zove se 'Sve je okej'. Pitao sam ga šta da radimo? 'Šta god hoćeš'. 'Ajde da napravimo neki spot, pa da ga pustimo'", reče Vule.

Delča je sa Škripcom snimio zanimljiv eksperimentalni novovalni prvenac "Godine ljubavi" (1982), usljedio je odlični, rasplesani i skoro novoromantičarski drugi album "O je!" (1983) i po mom skromnom mišljenju malo remek djelo jugoslovenske pop muzike - mini album "Nove godine" (1983). Zanemarljiv elektro pop "Budimo zajedno" (1985) nagovijestio je kraj Škripca, ali je beogradski sastav ponovo sa Delčom načelu zasjao sa povratničkim "Izgleda da mi smo sami" (1990). I to je bilo to od Škripca.

Poslije brojnih multimedijalnih pothvata i nekoliko samostalnih albuma, Delča se vratio Škripcu sa "Jubilarnih 20 i nešto godina". Imao sam priliku da kao novinar ispratim pojavljivanje tog albuma, kako će se ispostaviti Delčinog posljednjeg diskografskog izdanja za života, i da saznam za postojanje dve nove pjesme, koje se do kraja godine, kako je Delča priželjkivao, ipak nisu pojavile.

Međutim, promaklo mi je nešto kud i kamo bitnije. Da kroz temeljniji razgovor bolje upoznam zanimljivu ličnost koja ima svoje itekako bitno mjesto u povijesti jugoslovenskog i srpskog rokenrola...Dozvolio sam da mi prolazna svakodnevica bude bitnija od toga. Žao mi je.

Aleksandar Arežina

Jarboli - Zabava još traje

2011-06-22T15:11:00.030+02:00

Beogradski Jarboli ovog proljeća oglasiše se besplatnim net i dvostrukim vinilnim albumom "Zabava", potpuno odustavši od CD-a kao prevaziđenog načina prodaje muzike. Zabava je bio i razgovor sa dvojicom Jarbola Borisom Mladenovićem i Danielom Kovačem o mrskoj 20-godišnjici sastava, uticaju na njihov rad legendarne Yu grupe, posveti novovalnim prvoborcima Šarlu Akrobati na novom albumu, o sebi kao proizvođačima najboljih balada u Srbiji, i još nekim stvarima.

Jarboli sebe određuju kao "kućni orkestar za otmene ljude", što je otprilike mala duhovita naznaka njihove muzičke raznovrsnosti i otkačenosti prisutne od albuma "Čizmanoga" (1996) i na kasnijim CD izdanjima. Od posljednjeg "Buđanja proleća" (2006) do "Zabave" proteklo je čak pet godina, najviše vremena između dva albuma, a Jarboli su i u 13 novih pjesama ostali dosljedno spremni da se slojevito poigravaju sa pop/rok obrascima.

"Zabava" se početkom maja najprije pojavila kao besplatni MP3 preko strane festivala Egzit exitmusic.tv, a koji dan kasnije pred koncertno predstavljanje novog albuma u njima dragom malom Klubu Doma omladine Beograda, okrenuo sam telefonom gitaristu, pjevača i producenta Borisa Mladenovića.

"Album je dupli silom prilika. Kad sam odlučio da radimo vinile, pesme su već bile tu i jednostavno je minutaža albuma odredila da mora da ide na dve ploče. S druge strane to obezbeđuje bolji narez i zvuk. Ovu smo ploču radili na način koji nam je najdraži, a nismo imali priliku zadnjih deset godina, a to je da radimo u dovoljno velikom studiju da možemo da sviramo svi odjednom i zabeležimo zvuk grupe kakav zaista izlazi. Mislim da nam je to ozbiljno pošlo za rukom i ja sam zadovoljan rezultatom. Ploča zvuči jako živo i pokazuje neke novostečene sviračke i autorske kvalitete Jarbola. Ime je 'Zabava' zato što je to jedna od tema ploče. Ova kao i sve naše ploče ima nekoliko tema koje se obrađuju. Zabava je tema u različitim aspektima. To nije baš afirmativno ime, postoji doza ironije", ispričao mi Mladenović.

Po običaju, premoren od silnog posla na više bojišta propustio sam svirku u DOB-u Mladenovića, pjevača i gitariste Daniela Kovača, basiste Žolta Kovača, bubnjara Nemanje Aćimovića i klavijaturistkinje Sonje Lončar. No, priliku za popravni susret sa Jarbolima imao sam početkom juna na predstavljanju dvostruke ploče "Zabava" u odgovarajuće odabranoj prodavnici vinila "Pinball Wizard" u Beogradu.

Kunem se, rukom položenom na ploču "Zabave", da sam potpuno nesvjesno minirao skup kada sam iz plitkoumnosti i čiste zezancije pitao Kovača i Mladenovića: "kakva je to rokenrol promocija kad nema piva za novinare?"

"Vidiš, to smo zaboravili!", zabrinuto je ustuknuo Mladenović, pogledavsi najprije u isto tako zbunjenog Kovača, da bi potom izjurio iz prostorije. Nije pomoglo što sam pokajnički vikao za njim: "Ma samo sam se šalio!", ubrzo se vratio sa kupljenom gomilom limenki piva.

Malo kasnije moglo je početi ćaskanje sa Jarbolima o "Zabavi", odnosno o razlici između net i vinilnog izdanja.

Mladenović: Malo je različit zvuk, ali to su nijanse koje niko neće primetiti, zato što se mastering za vinil radi malo drugačije nego mastering za daunload.

Kovač: Mislim da će fanatici za vinilni zvuk da primete razliku, a većina neće.

Mladenović: Osnovna razlika je što se mene tiče to da je na digitalnom formatu za nijansu glasnije, ali malo plastičnije. Na vinilu je malo organskije i tiše.

- Prvi sing "Podrška je važna" (koji se pojavio još u jesen 2009. godine) svojevrsna je posveta Šarlu Akrobati, ima i usklik "zar ne!"...

Mladenović: Ima "zar ne!". Tako je. Bravo! To je citat, tako da mi je baš drago da je neko primetio.

- Pa dobro, nije teško primjetiti...

Mladenović: Pa mogu ti reći niko nije primetio osim tebe. Super. Ili mi se niko nije hvalio sa tim komentarom...

- Otkud posveta?

Mladenović: Slučajno. Tako ide tekst i dok sam snimao pevanje jednostavno sam tako izveo. Shvatio sam da sam to čuo na toj ploči Šarla Akrobate ("Bistriji ili tuplji čovek biva kad..." 1981) i onda sam rešio da tako i ostane. Stavio sam odgovarajući efekat da to još više zaliči na to što treba da citiram, i to je to.

- Prilično ste anarhični u toj stvari kao što je bio i onomad Šarlo.

Mladenović: Pa takva je i poruka.

- To je politička poruka da "konji jašu ljude"?

Mladenović: Nije to politička poruka. To je društvena poruka koja se bavi uređenjem zajednice. Radi se o stvarnost i društvu u kome je pesma i nastala.

- "Neizvesnost" mene dosta podsjeća na ono što radiš sa Velikim prezirom (kome je Mladenović basista i producent). Malo laganija stvar, klavijature su je dosta obojile, ja bih je mogao staviti na Prezirov album "Nikadjekraj" (2009). Ne bi mogao primjetit' neku veliku razliku osim glasa.

Mladenović: Verovatno bi mogao i sa pesmom "Rokenrol orkestar" sa albuma "Suvisna sloboda" (2001), onda u tom smislu pesmom "Revolucija", i "Ljubav". Pročešljaj jarbolsku diskografiju i videćeš ta pesma nije usamljena.

Kovač: Čak i "Opasna po smrt" ima tu raznoličnost.

Mladenović: Balada je važan diskurs u muzici grupe Jarboli. Mislim da Jarboli proizvode najbolje balade u Srbiji.

- Na ploči ima dosta hard rok sedamdesetih uticaja kao u "Naselja u retrovizoru". Otkud to?

Mladenović: Nemam pojma. (smijeh)

- Šta se slušalo?

Mladenović: Yu grupa. Prvi album (iz 1973. godine).

Kovač: Yu grupa je, možeš slobodno reći, referenca vrlo jaka u našoj muzici, i da se na neki način smatramo dalekim, dalekim naslednicima Yu grupe! Yu grupa je veliki pozitivan naš uticaj oduvek bio. Svesni smo tog uticaja i ne potiskujemo ga.

- Ljudi to nikad ne bi rekli...

Kovač: Pa sad...

Mladenović: Postoji Yu grupa ovakva i onakva. Smatram da bi trebalo, kad je u pitanju Yu grupa, insistirati na kvalitetima koje je ta grupa donela domaćem roku, a koji su čak nemerljivi u smislu vremena kada se to dešavalo i šta su oni u tom trenutku radili. Šta je bilo kasnije možda nekog i smeta. Meni pomalo smeta, ali to ne umanjuje njihovu veličinu.

Kovač: Pogledaj prve singlove koje je objavila Yu grupa. Mrkli mrak od sviranja. Poslednji album ("Dugo znamo se" 2005) je vrlo energičan i sasvim je okej, vrlo dobar album.

- Ja sam ih upoznao preko njihovog učešća na živom albumu "Legende Yu roka" (1987).

Mladenović: Ne znam za to.

Kovač: Ne znam ni ja.

- Za "Legende"? A drugi album ("Kako to da svaki dan" 1974)?

Mladenović: Drugi mi je već malo tanji nego prvi.

- Zvučno da.

Mladenović: Ne zvučno nego čak i ta usmerenja sviračka i ideološka.

- Pa, malo je eksperimentalniji.

Mladenović: Da se razumemo, Yu grupa na svakoj ploči ima nešto što nikad ne bih slušao i to su najčešće najveći hitovi, ali koga ne mrzi da se zainteresuje za "b produkciju" Yu grupe shvatiće da je to muzička riznica.

- Dobro, "Ples" je odskora drugi singl/spot sa vašeg albuma. Mene podsjeća na neku vožnju.

Mladenović: To je klasičan rokenrol.

- Srpska varijanta "Dancing in the Street"? (smijeh)

Mladenović: Iz tvojih reči u božije uši.

- Zanimljiva mi je i "Porcija poštenja", koja je dosta pankoidna.

Kovač: To je gnev čoveka koji je zaposlen itd. Vrlo jedna lična pesma kad razmislim, ali pošto je lična neću puno da pričam o njoj. Uspeo sam da kanališem kako sam se osećao u jednom periodu kad sam pisao tu pesmu, pre jedno dve/tri godine.

- Objasni mi "Ništa" To je kao magnum opus albuma.

Kovač: Preskočio si "Moji koraci". To je zanimljiva priča. Nostalgična pesma umotana u jako čudne harmonije. Bilo mi je isto zabavno da se bavimo time.

- "Nema pravila" zvuči kao belanovski pop.

Kovač: Malo ima nešto oporo. Nije nam to bila referenca, ali da, može se reći da je najbliža tome što govoriš.

- A "Ništa"?

Mladenović: To je jedan ozbiljan zahvat...

Kovač:...paničan zahvat!

Mladenović: Ne znam šta da kažem, šta te zanima?

- Repetitivna je stvar...

Mladenović: To nije novo za Jarbole.

Kovač: Na svakom albumu Jarbola imaš repetitivnu stvar, baladu, pank pesmu i rokenrol.

Mladenović: Ta pesma je jako matora. Našao sam kasetu i skicu za pesmu "Ništa" koja datira po mojoj slobodnoj proceni iz 1998. godine. Nema veze sa ovim što je sad, rege je u pitanju u toj verziju. To je jedna jako, jako matora pesma, a format u kome se sad pojavila je direktna posledica naših trenutnih sviračkih usmerenja - psihodelični rok. To je to!

- Već smo telefonom o tome pričali, ali ajde mi još jednom objasni naziv "Zabava".

Mladenović: Nemam neko jasno objašnjenje. Zabava se pominje u više različitih konteksta na ploči.

Kovač: Zašto "Zabava"? Kad poklonimo nekom ploču, onda možemo da kažemo - Jarboli, "Zabava", za tog i tog čoveka.

Mladenović: Zabava za slušaoca.

Kovač: Samo treba dopisati za koga je.

- Ajd sad ozbiljno pitanje. Vama uskoro slijedi 20. godišnjica postojanja...

Mladenović: Pa tako ispada, ali nismo sigurni u te datume. To je izgubljeno u vihorima sećanja. Počeli smo da sviramo u jednom trenutku tokom mog prvog razreda srednje škole u ovoj postavi u kojoj dan danas sviramo, ali ja nisam 100 posto siguran. Možda je bio raspust između prvog i drugog, možda je sam početak drugog?

- Koja godina?

Mladenović: Ne znam. Možda '91. ili '92? Nije ni važno. Meni to deluje više strašno nego pozitivno da kažem sebi da 20 godina već sviram u nekoj grupi. Sama činjenica da je prošlo 20 godina je zastrašujuća.

- Kako "Zabava" stoji u vaskolikoj diskografiji Jabrola. Je l' ono "najzreliji, najbolji album koji smo do sada snimili"?

Mladenović: Svaki poslednji je najbolji!

Kovač: Oduvek smatram da mi sviramo neku hard rok muziku, što na koncertima možda i jeste bilo tako, ali ovaj put se to i na ploči pokazalo.

Mladenović: Ona je sigurno naša najkompletnija, u smislu da ima najviše veze sa onim kako bend zvuči uživo, da nije toliko rasplinuta kao neke druge naše ploče, a i izašla je na vinilu. Sve govori u korist "Zabave".

Jarboli na fejsu.

Aleksandar Arežina

Ljuba Tadić - Veličanstvena smrt majora Kursule

2011-05-29T22:17:00.007+02:00

Gromada jugoslovenskog i srpskog glumišta Ljuba Tadić jednu od svojih najupečatljivijih uloga ostvario je u ratnom filmu "Marš na Drinu" režisera Živorada Žike Mitrovića 1964. godine. Tadićev major Kursula zaslužio bi ostati upamćen samo po svojoj zajebantskoj životnosti usred klanice zvane Prvi svjetski rat, ali je ipak važnija njegova glavna uloga u antologijskom, veličanstveno-tragičnom kraju Mitrovićevog remek-djela - i sve to uz prvu psovku u povijesti domaćeg filma.

Povodom četiri desetljeća od snimanja Filma "Marš na Drinu" za beogradski dvonedeljnik Blic njuz uradio sam u ljeto 2004. godine članak "Poezija smrti majora Kursule", u kojem sam nastajanje klasika naše kinematografije pokušao dočarati kroz razgovore sa Mitrovićem, Tadićem i glumcem Branislavom Cigom Jerinićem. Od mnogobrojne ekipe glumaca, do Jerinića sam stigao najlakše, našli smo se na čašici razgovora u Narodnom pozorištu u Beogradu. Obavezni su mi sagovornici ipak bili Mitrović, kog sam na kraju posjetio u njegovom domu u Resavskoj ulici, i naravno Tadić sa kojim sam se najprije čuo. Nažalost samo telefonski jer se tada, čini mi se, nalazio na Zlatiboru. Tako da sam prije njihove smrti imao čast i ogromno zadovoljstvo lično upoznati Mitrovića (1921-2005) i Jerinića (1932-2006), ali avaj ne i Tadića (1929-2005).

Na početku razgovora sa Tadićem o "Maršu na Drinu" dirljiva je bila želja velikog glumca da najprije pomene svoje kolege, koje su učestvovale sa njim u nastajanju prvog filma o čuvenoj Cerskoj bici u avgustu 1914. godine, među kojima su bili Aleksandar Gavrić (1932-1972), Nikola Jovanović, Husein Čokić, Zoran Radmilović (1933-1985), Dragomir Bojanić-Gidra (1933-1993), Vladimir Popović (1935-1981)...

Tadić: ...(Čokićeva je) jedna značajna uloga, igrao je onog narednika koji je maltertirao ovog tamo kockara (Radimilović)...Nikola (Jovanović) je igrao poručnika... (bili su) stari glumci čika Strahinja Petrović (1892-1964), (Božidar) Drnić (1907-1984), Stepa Stepanović (je) Ljubiša Jovanović (1908-1971), šefa štaba je igrao Branko Pleša (1926-2001), Radmilović...sve su to vrlo značajne uloge u tom filmu... Nefer je da se ne kaže o njima nešto...

Žika je glavni u tom filmu, on je to pravio sa Arsenom (Diklićem 1925-1995). Njih su dvojica to radili. Opet moram da vama kažem i tu stvar, da su zaslužni za taj film - Ratko Dražević, dao je pare za taj film, to zna Žika više, to Žika treba da ispriča, ja ne bih o tome pričao, a to je gurao i Krcun (Slobodan Penezić 1918-1964) da se snimi. I taj film je, onako, skromno snimljen i imao je ogroman uspeh. U Puli je imao nekoliko nagrada, ali najvažniju koju je dobio je nagrada publike, to je delio Vijesnik u srijedu, zagrebački list. On ("Marš") je prvi bio dobio tu nagradu. To su bile ovacije, urnebes je bio tamo! Ne znam Žika, (ali) film je dobio neku nagradu... Ja sam dobio Zlatnu arenu za glumu, (svoju) drugu, ne znam ko je još dobio nagrade. A i nagrada publike je bila.

- Možete li mi reći kako je sniman kraj filma?

Tadić: Po scenariju je trebalo i ja da odem na konju sa Gavrićem...ali ja sam voleo da ostavim Kursulu tamo na Ceru. To je nekako lepše, jer sam voleo tog Kursulu, tu ulogu, tu ličnost. Lepo napisana ličnost, lepo postavljena. I ubeđivao sam Žiku da treba da poginem, a Žika se nije složio sa tim. Pošto je ekipa bila kompaktna, svi su bili sjajni tamo, a bio je Duško Piros (Živković) sa kojima sam bio veliki prijatelj, on je pirotehniku pravio, pa sam Duška animirao da tu upali dve-tri granate...Našao sam jedan koren tamo i gospodina (Milorada) Markovića, on je snimao, zamolio da li on hoće? On je rekao da hoće. Bio mu je asistent Boža Miletić (1925-1997) i on je hteo da dođe. I mi smo to snimili kad se završilo snimanje. Žika je to čuo i ljutio se...Mi smo samo u jednom kadru to snimili. Dogovorili smo se, stavio kameru gospodin Marković, i ja treba da utrčim, Duško Piros da opali iza mojih leđa tu granatu, on me udari po leđima, ja da se naslonim na jednu granu, dođem na taj koren da sednem i pogledam u Drinu. Međutim, meni se koporan od one granate upali i počne nešto da me peče po leđima. Ja se okrenem tamo pogledam i kažem: "Drino...jebem ti" i spustim glavu kao da sam mtav. I kažem njima: "Gasite! Gasite!" Kaže: "Čekaj još malo da traje kadar" (smijeh) Oni me onda obore i ugase mi onaj koporan pozadi. Nije mi ništa bilo. Međutim, dođe pregled materijala i na pregledu bio je umetnički direktor Radoš Novaković (1915-1979) gledao to zajedno sa Žikom. Ja nisam bio nego su mi pričali. I odjedanput je taj kadar bio, ali to se nemo snimalo, mi smo nasinhronizovali, i Radoš pita Žiku: "Šta ovo Ljuba kaže?" "To su oni sami tamo nešto muvali, ne znam ko je podvalio to...bez veze je to". "Pa šta kaže Ljuba u tom kadru?" "Pa kaže: 'Drino jebem te'. Kako to može da kaže?" To je prva psovka, to nije moglo da se pojmi da neko opsuje. Radoš skoči pa kaže: "Žiko to je kraj filma! Pa to je super!"... i tako su oni umontirali i tako bude kraj filma. Nije bilo ono na konju odlazimo u dalji rat, zasvira "Marš na Drinu" i onda se završi. Taj kadar mnogi pamte. Ja sam putovao po svetu, bio u Australiji, Americi, Kanadi...i svi oni imaju te kasete i gledaju te filmove, i svi govore i citiraju...To je bila prva psovka.

- Je l' bilo problema zbog toga?

Tadić: Naprotiv. Zbog toga nije bilo problema...

- Kako je javnost reagovala kad se film pojavio sa prvom psovkom?

Tadić: Javnost je bila vrlo zadovoljna filmom. Dobio je, onako, vrlo značajnu nagradu publike Pulske arene. Tamo po 12 hiljada ljudi gleda to. Znate kakve su to bile ovacije!... Ja sam iz Dubrovnika morao da dođem avionom za Beograd da nasinhronizujem to "Dirno jebem te", jer sam tamo probao "Otela" na Dubrovačkim letnim igrama, pa sam morao da dobijem jedan dan da ne probam da bi jutro otišao avionom da to snimim, nasinhronizujem i da se vratim. Pa sam onda jedva dobio dozvolu da odem na premijeru, a za nagradu nisam ni otišao. Oni su mi poslali. To je ta priča.

- Pamtite li možda neku anegdotu sa snimanja?

Tadić: Ima anegdota milion. Gidru Bojanića nisam pomenuo, i on je tamo bio jedna značajna uloga i lepo je igrao onog kaplara...Mi smo to snimali u Valjevu. Tamo smo živeli, a taj hotel Grand nije nikakav bio, pa smo onda nešto se muvali i bilo nam je mnogo lepo, a vojsku smo imali samo subotom i nedeljom. Nije to bio državni film. Ja i ne znam kako su oni tu vojsku dobijali subotom i nedeljom. Snimao sam dva filma ratna, "Sutjesku" i ovo, pa sam na "Sutjesci" video koliko je tu vojske bilo za snimanje. Pa je to trajalo po godinu dana! To je takvo vreme bilo. Što se tiče anegdota, ima raznih. Bilo je dosta živih učesnika Cerske bitke u to vreme kad smo snimali... Lično mislim da je to jedan od najboljih Žikinih filmova i to je vrlo zdrav, vrlo dobar film i sad kad se gleda. Ima tako nekih filmova koje čovek ne mora ponovo da gleda, kao i knjige neke koje su izdavane pa ne daj Bože ponovo da ih neko pročita. Tako prođe vreme, ali taj film je ostao.

- Jeste, jeste.

Tadić: Ima raznih priča. Bio je tu jedan pukovnik Užičanin. On je nama pričao, znao je tu Cersku bitku, predavao je taktiku u vojsci, pa su ga uzeli, bio je vojni konsultant Žiki. Sjajan jedan čovek, pričao je viceve o tom vremenu i tako smo (glumci) ulazili u te atmosfere vrlo lepo. Ispričao je jedan divan vic, volim to i danas da pričam. Kaže, dolaze u vojsku mobilisani mladići. Oni bogatiji dođu sa konjem, konjica se tako sređivala, i dođe jedan Šumadinac u nekom starom odelu. I sad neki njegovi drugovi iz njegovog sela kažu: "Milojica, što si bre doš'o u starom odelu, bre? Sad si se ženio, što se nisi obuk'o lepo?" Kaže: "Nisam lud da mi pogine odelo". Mi smo stalno taj vic pričali. Nije lud da mu pogine odelo.
...
Meni je bio garav onaj kostim sav, a imao sam Karađorđevu zvezdu, epolete majorske, brkove i kapu. Snimili smo jedan kadar i sad sam sedeo sa Žikom, nešto se dogovarali. I dolazi taj Maksimović, sećam se prezimena, ima Karađorđevu zvezdu za vojničke zasluge, a ona mu rozeta sva izbledela. Kad je mene video da sedim, stade mirno, pa kaže: "Gosin majore! Jova Maksimović, podnarednik" ne-znam-nekog-tamo diviziona. A Žika kaže: "Ma čiča on je kobajagi, nije on taj". A on se okrete Žiki pa kaže: "Ćuti bre! Govorim sa gospodinom majorom!" Posle mu je tetka Borka poznata garderoberka uzela onaj orden i napravila rozetu. Našla originalno kako izgleda, ušila i sredila. Bio je ponosan, da je to fantastično! Pa kako si dobio ovo? "Dobio sam pred pukom, izglasan sam. Ja sam tamo sam sa Cera gore. Kad su plavci krenuli mi smo se malo povlačili, a imao sam kare i ono sve, i bilo nas dvojica. Na to mi odjedanput stanemo. Pogledam tu mi kuća, a oni idu. Imali smo granate. Kroz cev sam nišanio, a oni idu sve u koloni, a ja jednu, pa drugu granatu, i oni počeli da beže i da se povlače. A ja branio čeljad, oni bili u podrumu i štali". Mnogo lepo. Bio sam i na proboju Solunskog fronta, bila je velika proslava kod Soluna, na polaznom položaju napravljen je i neki spomenik. Bio sam sa tim borcima, bilo je dosta, dosta tog sveta i Francuza, Engleza i Grka...Grčki ministar je i otvorio spomenik. I kad su se pojavili naši sa zastavom, jedva su se peli svi su imali do 70 godina, dobili su aplauz od sve vojske. Svirala je muzika pa su bili uplakani. Išlo se na Zejtinlik. Ja sam tamo govorio "Plavu grobnicu". Žarko Cvijić operski pevač je vodio hor "Obilić" tamo, pa su oni pevali, a ja sam govorio. Bilo je potresno. Baš je bilo lepo.

Povezano:

http://aleksandararezina.blogspot.com/2011/02/zika-mitrovic-komandant-marsa-na-drinu.html

http://aleksandararezina.blogspot.com/2010/11/mars-na-drinu-jedinstvena-filmska-bitka.html
Aleksandar Arežina

Autogeni trening - Čekanje Na pučini živog peska

2011-04-07T00:55:00.019+02:00

Alternativni trio Autogeni trening iz Nikšića/Podgorice krajem marta se oglasio spotom "Nema više priče s tobom", prvim sa upravo završenog albuma slikovito nazvanog "Na pučini živog peska", čiji trenutak objavljivanja sada zavisi samo od uspiješnog pronalaženja odgovarajućeg izdavača. Novi album se bavi odnosom između ljubavi i izgaranja, a usljed odlaska basiste Ilije Kojovića biće posljednje izdanje postave zaslužne za odlični CD "Previše".

"Autogeni trening je već nekoliko godina neverovatan bend, daleko najbolji iz Crne Gore, među prvih pet na prostoru bivše Jugoslavije", spremno je odgovorio Nikola Vranjković gitarista beogradskog Blok auta (Block Out), kada sam ga upitao šta misli o učesnicima prvog "Long najt" (Night) festivala u Domu omladine Beograda.

Gitaristi i pjevaču Dini Kapetanoviću, odlazećem basisti Kojoviću i bubnjaru Bojanu Bojaniću pružena je prilika da prvi nastupe u velikoj dvorani DOB-a, ispred Letu štuka, Rundek Kargo trija i Blok auta, na festivalu koncertne agencije Long plej koja je 26. marta dovela na tri bine 12 izvođača iz Srbije i okoliša. U DOB-u, Đetići su u skladu sa vlastitim motom "od pokojnog Hendriksa, do Sepulture, pa ćeraj Miško" nabrijano i udarački nanizali "Mulj", "Previše", "Ajmo dalje"... uz vidno posebno motivisanog Kojovića, kom je to možda bio posljednji nastup kao dio Treninga. Dolazak u Beograd za nastup na festivalu, članovi sastava su iskoristili i da konačno završe miks i time praktično rad na novom albumu "Na pučini živog peska" koji se, kako mi je Bojanić povjerio polovinom marta preko skajpa iz Nikšića, "sticajem okolnosti, pehova i neplaniranih situacija, što tehničkih to finansijskih okolnosti, već bio odužio dvije godine". Autogenu trojku je onomad bio primjetio direktor PGP RTS-a Ognjen Uzelac i omogućio im rad u čuvenom beogradskom Studiju 5 (koji je nedavno za vjeki vjekova zatvoren), ali je ubrzo potom došlo do smjene rukovodstva i Autogeni je ostao bez podrške očekivanog izdavača u Srbiji. Nadam se da će neko od naših posustalih diskografa imati sluha za novi Autogeni trening, pogotovo što je prethodno već učinjena nepravda/greška, i u Srbiji nije ni objavljen izvrsni CD "Previše" (2008).

Bojan: Pokušavali smo izdati 'Previše' u Srbiji. Izdat je samo u Hrvatskoj i Crnoj Gori. Međutim u PGP-u nisu bili raspoloženi tad za tu varijantu, već nam je tadašnja uprava predložila kad izdamo novi album, da oni uporedo sa tim na njihovom sajtu postave i prvi album da može da se kupuje preko interneta. Međutim i ta priča se nešto ugasila. Nismo baš često prisutni u Srbiji i ispalo je da nismo u Srbiji ni izdali album. Mada ćemo možda odraditi varijantu da ubacimo na novi album neke bonuse sa predhodnog.

- Do kraja ove godine novi album "Na pučini živog peska" bi se, dakle, trebao pojaviti?

Bojan: Naravno, pokušaćemo što prije da se izda, jer nam je više svega dosta. Koliko to teglimo, a već imamo novi materijal! Samo više ovaj (novi album) da skinemo s vrata, sve nam se nekako komplikuje oko njega. Nadamo se da će do ljeta (izaći).

- Koliko će stvari biti na albumu i u kakvom je odnosu sa "Previše".

Bojan: Pa, mnogo je ozbiljnije urađen svirački i produkcijski. Biće 13 pjesama, a zvaće se "Na pučini živog peska". Postoji na albumu istoimena pjesma, a na ekavici je zato što Dino, vokal, tekstopisac i gitarista, priča ekavski. Dugo godina je živio u Kraljevu, tako da svi su nam tekstovi ekavski.

- To sam primijetio.

Bojan: Ima ljudi u Crnoj Gori koji bi više voljeli da su tekstovi na ijekavskom, međutim to je budalaština. Jednostavno čovjek tako priča i zašto bi sad silovao samog sebe da priča kako ne priča? Jedan te isti jezik. Inače, postoji jedan sjajan skeč "Top liste nadrealista" pod nazivom „Otvoreno o jeziku“. Izgleda da su nadrealisti bili ispred vremena. Ne možemo procijeniti kad će presušiti more balkanskih gluposti i besmislica.

- Naziv je dosta zanimljiv. Jeste da je po jednoj stvari, ali je i prilično slikovit. Je l' to odražava album kao cjelinu, postoji filozofija albuma izražena u naslovu ili je linija manjeg otpora? Nazvaćemo po jednoj pjesmi, pa kojoj god?

Bojan: Cijeli koncept albuma je zasnovan na borbi između ljubavi i izgaranja. Čak je bila varijanta da se album zove "Ljubav i izgaranje". Imamo istoimenu pjesmu na albumu. Znači ta neka borba vječita između te dvije sukobljene strane. "Na pučini živog peska" ne zvuču optimistično, ali to je realna slika današnjeg društva u cjelini, u globalu, na cijelom svijetu, kad pogledamo kud sve to vodi. To je neka realna slika i bukvalno težnja da se neko povuče za rukav, da se neko cimne, da skapira da sve ide dođavola. Na omotu će biti najvjerovatnije jedno srce i jedno drvo koje simbolizuje život. Ta dva detalja biće kao smješteni u jednom pješčanom satu. Opet taj sat može simbolizovat' neko vrijeme koje nam je preostalo da se nešto promijeni. Mada će ljudi tumačiti svak' na svoj način.

- Rekao si da na albumu zvučite dosta ozbiljnije. Meni ste takvi bili na prvom albumu. U zvučnom smislu kako se stvari sad kreću, koliko je odmak i gdje su dodirne tačke?

Bojan: Što se neke energije tiče, to je otprilike dodirna tačka. Možda je čak ovaj energičniji i žešći, mada ima i nekih pjesama laganih, poput nekog daba. Nekako smo ozbiljnije radili u smislu da nam opet novi album bude bar dvije stepenice iznad prethodnog. Što se tiče tehničke strane, to slušaoci možda i ne primjećuju, ali mi tačno znamo koji su nam kiksevi na prvom albumu tehnički. Ali to se nije moglo izbjeći, tada jednostavno nismo imali dovoljno novca. Na toliko uloženog novca album je limit izašao. Znači nije moglo preko. Za drugi smo se stvarno trudili i uprkos svim pehovima koji su nam se dešavali, istrajali smo da izguramo do kraja.

- S kim ste snimali album?

Bojan: Snimali smo u Petici 70 posto materijala, a nešto smo ponavljali u studiju "Draf" na Novom Beogradu, i u Nikšiću u studiju "Bejsment". Produkciju nam rade Ivan Perović i Dejan Vučković.

- Vranjković iz Blok auta vas baš hvali...

Bojan: Nidžo nam je baš pomogao dosta. Dosta je ljudi preko njega čulo za nas. Inače Blok aut i Kanda Kodža i Nebojša, oba benda nam puno znače. Mi smo inače svirali kao gosti u Domu omladine KKN-u i bio je tadašnji direktor PGP-a Uzelac u publici, čuo nas i dao nam studio. To je recimo za Crnu Goru misaona imenica. Eto, sviramo u Crnoj Gori 11 godina i nikad ništa nismo dobili. Da se neko sjetio: "ajd evo vam snimite nešto"... Ima više nekih individualaca i entuzijasta koji nas poštuju, tipa naših nekih drugara. Recimo nedavno nam je jedan drug snimio spot o svom trošku iz svog dežpa. Znači cimanje i partizanske varijante.

- Je l' to opšti stvar prema rok kulturu u Crnoj Gori ili ste vi jednostavno izopšteni iz glavnih tokova?

Bojan: Znaš kako, mi smo stvarno kritični prema crnogorskom sistemu. U stvari, mi smo antirežimski bend. Ne možemo biti ravnodušni prema činjenici da nas 22 godine vode stranputicom, usput svađajući nas sa svima okolo i sa nama samima među sobom. Sad, da li to ima neke veze, sigurno da ima. Mada i u Crnoj Gori ima ljudi koji nas prate i pomažu, da ne griješim dušu. U državnoj televiziji postoji studio koji je izuzetno moderan i skup, koji kupi prašinu. Niko tamo ne radi. To je nedostupno polje za naše bendove. Zašto neko iskoristio ne bi nekad taj studio da stvori nešto?

- Možda nema tehničkog osoblja?

Bojan: Nije problem, to bismo mi mogli da obezbjedimo. Činjenica je da studio zjapi, da se ništa ne radi dugi niz godina.

- Nedavno ste imali promjenu u postavi, stari basista je otišao, a novi je došao.

Bojan: Ilija se preselio u Beograd. Novi basista se zove Mihajlo Bulajić i već radimo probe sa njim. Ilija je odlučio da se preseli u Beograd i da počne neki novi život. Dojadilo mu sve u Crnoj Gori. Perspektive kojih nema, to mu je zapravo dojadilo, a on je završio fakultet, PMF programerski smjer, i onda čovjek hoće da živi.

- Niste razmišljali da se i vas dvojica preselite?

Bojan: To smo dosta puta zamišljali. Mi maltene sve što smo značajnije uradili, uradili smo preko Srbije, odnosno Beograda. Tri albuma smo snimili u Srbiji. Prvi u Kragujevcu, preostala dva u Beogradu. Tako da mnogo ljudi iz Srbije nam je pomoglo, može se reći da nam je to odskočna daska za sve što smo do sad uradili. Mi se osjećamo dijelom te scene, koju ne bih ograničavao na srpsku, crnogorsku itd, već bih je definisao kao jugoslovensku. Ako će neko rušiti barijere, to smo mi, bendovi sa ovih prostora. Ipak, vezuju nas neke druge stvari za Crnu Goru. Ja imam stalno zaposljenje u Nikšićkom pozorištu. Dino radi u Podgorici u hotelu jednom kao recepcionar, i taj posao mu ostavlja dosta slobodnog vremena. Radi jedan dan, pa dva ne radi, pa sve tako. Može da mijenja smjene, tako da kad imamo neki koncert lako se iskombinujemo, lako nalazimo slobodno vrijeme. Mada, kad bolje razmislim, trenutno je jako teško živjeti ili preživljavati i u Beogradu.

- Pomenuo si demo album koji nije izašao. To ste snimili ali odlučili da ne objavljujete. Zašto?

Bojan: Dosta davno je bilo, mislim 2002. godina. Tad je bila potpuno druga postava, jedini iz te postave je Dino. Postojao je ženski vokal. Uglavnom, album je snimljen u Kragujevcu i nisu nešto bili zadovoljni, tako da nije nikad objavljen. Nije nikad izdat za neku kuću nego je samizdat. Štancovali su diskove i dijelili društvu po Crnoj Gori.

- To se onda može reći da je prvi album benda?

Bojan: Može, ali nije zvanično izdat. Sad dosta drukčije zvučimo. Sad smo trojka, tad ih je bilo četvoro-petoro.

- Kako je onda nastala postava za "Previše"?

Bojan. Bend se raspao neđe 2004. godine i nekih pola godine nije funkcionisao, da bi se okupili na jesen, oktobar mjesec čini mi se. Dino i ja smo se znali od ranije, jer sam svirao u nekim drugim bendovima u Nikšiću. I tako, "ajde da pokušamo da radimo nešto". I sastavimo se ja, Dino i Ilija, počnemo sa probama, i eto.

- To zvuči kao da ste morali biti baš vas trojica. Nije postojao možda još neko u planu?

Bojan: Na prvim probama jasno nam je bilo da ćemo se držati jedni drugih, zato što smo imali sva trojica veliki entuzijazam. Zato što smo se neđe poklapali idejno i kreativno. Vrlo lako smo sastavljali muziku kroz džeming. Tačno smo skapirali da smo jedni za druge i jednostavno smo se držali jednih drugih. Nije tu niko više bio potreban, niti se ikad razmišljalo da se nešto mijenja u toj postavi.

- Uticaji?

Bojan: Znaš kako, nekako slušamo razne muzičke žanrove. Ne dijelimo muziku po žanrovimo nego da li nas što dotiče ili ne. Jednostavno sastavimo neke ideje, sklopimo da ima neki smisao i neku priču. Tako sve to nastaje.

- Autorski ste sva trojica bili zastupljeni?

Bojan: Da, da. Svak' sa svojim idejama. To je takav bend. Tako smo funkcionisali uvijek. Jedino se nismo miješali Dinu u pisanje tekstova, jer ima neki svoj izraz i sad nešto nema potrebe da se neko od nas miješa. Jesam ja nešto se umiješao u par momenata na novom albumu, i to je sve.

- I van Srbije ljudi znaju dosta za vas...

Bojan. Znaju za nas svuda, praktično po cijelom eks Yu prostoru. Svirali smo na festivalima u svim ex Yu republikama, osim Slovenije. Pogotovo Makedonci nas gotive dosta. Naš album "Previše" je dobio nagradu na manifesticiji Indexi "Davorin Popović" u Sarajevu prije dvije godine, kao najbolji debi album na eks Yu prostoru. Zapravo tamo smo dospijeli preko hrvatskog izdavača "Slušaj najglasnije". Čuveni Zdenko (Franjić), lutajući didžej Zdena, on nas je proslijedio tamo u tu nominaciju. Sjećam se da je jedan od članova žirija bio i Petar Janjatović. Tamo kad smo dobijali nagradu odsvirali smo jednu pjesmu i njemu smo se baš posebno svidjeli. Ostali smo u kontaktu s njim. Tako da u eks Yu prostoru smo dosta, ako ne slušani, onda su ljudi čuli za nas. Kako radim u pozorištu dosta predstava dolazi i iz Hrvatske i Slovenije, i kad se pomene kroz razgovor, ljudi su čuli za ime Autogeni trening. Napisali su stvarno Zdenko i taj mu kolega jednu sjajnu recenziju, ja sam se baš iznenadio. Recenzija se završava "samo da naglasim da mi niko nije stavio nikakve pare u džep da napišem o ovom bendu ovo što sam napisao". A ne znamo se! Samo smo se jednom sreli ja i Zdena u Istri kad smo svirali u Labinu na jednom eks Yu rok festivalu.

- Pomenuo si ime. Prilično je zanimljivo. Kad otkucaš na internetu ispadne sve samo ne vi. (smijeh)

Bojan: Ime je samo za sebe neka poruka. Nastalo je sasvim slučajno. Jedan naš drugar iz Podgorice predložio je nekoliko imena za tadašnji bend koji je trebao da se osnuje. Oni su nešto birali, te ovo te ono, Dinu se nije čak ni sviđalo ime Autogeni trening. Međutim kako im se bližila prva svirka morali su da odluče šta će da stave na plakatu. I odlučili su se za Autogeni trening, i to je tako ostalo. Međutim, meni je baš drago što se tako zovemo, jer ima značenje koje je vrlo bitno.

- Da li su se dešavale neke zabune oko imena?

Bojan: Stariji ljudi odmah kontaju da je neka vrsta zavarivanja. Autogeno zavarivanje. (smijeh) Čak i mom ocu, koji je stariji čovjek, dugo mu je trebalo da se navikne. Zavarivanje i zavarivanje. (smijeh)

- Kakvi su vam planovi?

Bojan: Očekujem dosta toga od albuma. Zato što smo prije svega se autorski posvetili njemu. Mislim da je kvalitetan, uložili smo sve, iscrpili smo se kreativno da bi to skockali.

- Znači da je to biti ili ne biti za vas?

Bojan: Jednostavno, kad nešto radiš i uložiš puno napora, milo ti je da to nekako upali. A ja vjerujem da će upaliti. Mada bez obzira kako prođe album, mi ćemo nastaviti da se cimamo i radimo ovo. Davno bismo odustali od svega, kakve su nam perspektive, pogotovo u Crnoj Gori. Uglavnom i prije svega to radimo zato što iskreno volimo i uživamo u tome. Planiramo da album što bolje promovišemo i da se svira što više. Imali smo jednu turneju po Njemačkoj, zajedno sa bendom Manisent i mentalnost i nekako smo izgleda sudbinski vezani za te Nijemce. Mo'š vjerovat: dođe jedan od dvojice organizatora turneje po Njemačkoj, zadesi se u Podgorici sa svojom curom, šeta kroz grad i slučajno naiđe na naš plakat. Mi smo tu noć svirali. Dođe nam čovjek na svirku, a imao je u deset i po voz za Beograd, nije namjeravao da se vidi sa nama. Dođe na svirku i otkažemo njihove karte, ostanu sa nama par dana. Tu smo se zezali vozikali gore dolje po Crnoj Gori. Planiramo da odemo kod njih, opet neka turnejica po Njemačkoj. Planiramo po Austriji da sviramo i region eks Yu cijeli da obiđemo.

- Novi album ste najavili spotom "Nema više priče s tobom".

Bojan: Naš prijatelj Srđan Stanojević je to radio za fakultet, studira režiju, a nama je dobro došlo. To je jedna od kraćih pjesama na albumu. Dosta je melodična i jednostavna.

- Znači rasvirali ste se, ima i dugačkih?

Bojan: Ima dužih, baš "Na pučini živog peska“ traje preko sedam minuta. (Na albumu) gostuju Mita (Jovančić) iz Blok auta i Oliver (Nektarijević) i iz KKN. Čast nam je i zadovoljstvo što su se ta dva čovjeka našla na našem albumu.

Zvanična strana: http://www.facebook.com/pages/AUTOGENI-TRENING/41799411551

Aleksandar Arežina

The Dibidus - Dijagnoza i terapija

2011-04-03T11:49:00.008+02:00

Nekadašnji Vampir i član Familije Dejan Pejović-Peja nakon nekoliko godina okupio je novu postavu svog sastava The Dibidus i u martu se oglasio CD albumom "Trenerka i sako", zbirkom gorko-razigranih pjesama koji dijagnosticiraju životne slomove pojedinca i trenutno krahirano stanje duha čitavog jednog (srpskog) naroda. Ipak, na omotu CD-a se terapeutski kaže: "Budite dobri ljudi, i volite se, jer ljubav pobeđuje sve".

"Dibidusi vam poručuju da stiže terapija, verujem da će biti uspešna, jer smo dijagnozu ustanovili. Znamo šta publici treba i trudimo se da joj to pružimo. Na albumu su zastupljeni razni stilovi, rege, latino, ska, kantri i pop-rok, i negde je logičan nastavak onoga što sam radio sa Familijom. Obradovaće pre svega ljude koji su voleli Familiju, gde sam takođe bio autor. Na albumu takode postoji i moja pesma 'Pokloniću joj nebo' iz vremena kada sam bio u grupi Vampiri, iz filma 'Mi nismo anđeli', naravno sada u sasvim novom ruhu", napisao mi je Pejović, pjevač i vođa The Dibidusa još jesenas negdje pri kraju rada na "Trenerki i sakou".

Na samom početku 21. stoljeća u Beogradu, dojučerašnji pjevač Familije Pejović i gitarista Dece loših muzičara (DLM) Jova Jović zamislili su The Dibidus kao spoj zvuka svoja dva sastava, a sa basistom Milanom Sarićem snimajući u kućnoj radinosti uz korišćenje računara, objavili su 2003. istoimeni prilično nezapažen CD prvenac, uprkos recimo po meni prilično hitičnoj "Di da begamo", pa je čitava stvar stala već sljedeće godine. Ipak, Pejović, Jović, gitarista Saša Petrov i trubač Milan Milić okupljaju se 2007. i uglavnom u studiju gitariste DLM-a rade na drugom albumu "Trenerka i sako", koji konačno biva završen jesenas i objavljen za kuću Long plej (Play) na dan njihovog Long najt (Night) festivala 26. marta u Domu omladine Beograda. Ako se izuzme jedan pripremni klupski nastup nekoliko dana ranije, festival je zapravo bio prilika da beogradska publika prvi put čuje izuzetno uigran i raspoložen novi The Dibidus, koji uživo čine (bez Jovića) Peja, Petrov, Milić, basista Dejan Resanović, klavijaturista Dejan Tomović i bubnjar Nenad Ðordević.

- Zašto je trebalo toliko vremena od prvog do drugog albuma?

Peja: Mislim da nema pravila kada neki album treba da se pojavi. Zapravo nema pravila kada je u pitanju rok. Treba da se pojavi onda kada imaš šta da kažeš. Istina, prvi album je izašao pre sedam godina, ali mnogo toga nije funkcionisalo kako treba ni dok se taj album radio. Za početak, mislim da nije bio zreo trenutak da se taj album uopšte radi. Ja kao autor nisam bio potpuno spreman za tako nešto. Ima na tom albumu dobrih momenata, ali generalno nisam zadovoljan kako je sve to na kraju ispalo. Osim toga BK saund (Sound) kao izdavač, nije bio najsrećniji izbor. Taj album uopšte nije promovisan na način na koji to treba da se radi, tako da za isti mnogi i ne znaju. Ubrzo se i tadašnja postava benda raspala nezadovoljna tretmanom. Ali tretman pop-rok kulture ni danas nije ništa bolji. Ja međutim ne želim da se predajem i mirim sa situacijim koja svakako nije sjajna, pa makar se borio i sa vetrenjačama. Mi sada između ostalog radimo i na tome da prearanžiramo pesme sa prvog albuma, tako da će većina pesama u živom izvođenju biti nešto potpuno drugačije od onoga što je na snimcima. Između ostalog, novina u bendu je truba, koja kao novi instrument nalazi mesto u starim pesmama gde je inače nema. Lično mislim da će kompletan koncertni repertoar biti prava slika Dibidusa, i ja sam tim segmentom jako zadovoljan. Dibiduse čine iskusni muzičari koji znaju šta i kako rade. Repertoar će sadržati i neke moje pesme iz Familije, jer trenutak u kome se nalazimo govori da su sa svojim temama i dalje aktuelne. Tek da se zna koliko se slabo šta menja.

- Koliko je sada Dibidus zvukom drugačiji od svojih početaka?

Peja: Što se tiče zvuka je svakako drugačiji od onoga što je rađeno pre sedam godina. Zapravo dosta drugačiji. Mislim da je ovo album sa mnogo više krvi i života od prethodnog albuma. Rađen je temeljnije i daleko duže od predhodnog, tako da je tako nešto sasvim logično. Osim toga, prvi put smo se sami snimali i producirali, što je jedno novo iskustvo za sve nas. Sve u svemu, sa te strane sam jako zadovoljan.

- Ako je suditi po stihovima kroz lične priče odslikavaš trenutnu mračnu društveno/političko/životnu situaciju u Srbiji. Je l' ovo neka vrsta protestnog roka, socijalno angažovanog pokušaja utvrđivanja trenutnog stanja...O čemu se radi? Je l' ovo pesimističan pogled ili...?

Peja: Što se tekstova tiče, kao autor istih mogu da kažem da sam tim momentom posebno zadovoljan. Uostalom,tekstovi su ono za šta se slušaoci vežu. Dabome da je i muzika bitna, ali ljudi vole da se poistovete sa pričama koje su životne i u kojima lako mogu pronaći sebe. Nisam pristalica da se bilo kakav tekst koristi kao sredstvo koje ti služi samo da bi imao šta da pevaš. Ako tim tekstovima nemaš šta da kažeš onda su to prazne priče i služe da hipnotisana gomila ne razmišljajući ima šta da peva. Ne znam da li su neki tekstovi deo protestnog roka, ali mislim da su u isto vreme i dijagnoza i terapija. Samo sam pisao o stvarima koje nas okružuju i o vremenu u kome živimo, a koje se ne razlikuje baš puno od vremena devedesetih. Razlika je u tome što sadašnje glavešine ponekad uspešnije, a ponekad totalno amaterski koriste šarene laže da bi nam skrenuli pažnju sa vrlo ozbiljnih stvari koje nam se dešavaju, misleći da smo totalne budale. Misleći da smo postali gluvi, nemi i slepi. Neki očito jesu to postali, ali ja ne pristajem da me prave na budalu, i imam makar tu privilegiju da kroz pesme mogu da kažem šta čujem,vidim i osećam. Ja po prirodi jesam optimista i naravno da hoću da verujem u bolje dane. Nevolja je u tome što se mi obični smrtnici slabo za šta pitamo.

- Zašto naslov albuma "Trenerke i sako"?

Peja: Album se zove "Trenerka i sako", jer je to jedan kontrast koji ja vidim kao sliku vremena u kome živimo. Vremena u kome svega ima, a ničeg nema. Vremena u kome i dalje tražimo svoj put, a zapravo idemo u krug. Skupa odela više nose likovi sumnjivih biografija, nego prava gospoda i ljudi od stila. Drugi uglavnom nose trenerke. Uostalom mi smo sportska nacija, a upravo je sport jedna od šarenih laža koja se koristi kao paravan za krahove koji nam se dešavaju. E, ti krahovi i dovode do situacije da smo kao društvo totalno unakaženi, a to podrazumeva i tekstilnu unakaženost. Možda odelo i ne čini čoveka, ali svakako puno govori o njemu, odnosno o nama. Šta mi to nosimo dok se nosimo u tri lepe. Biće da je narod debelo navikao na nespojivo, na krivo srastanje. Tako da je prava slika, trenerka i sako u kombinaciji. Makar nije vojnička uniforma, koja je pre ove kombinacije bila potpuni trend.

- Za najavni spot sa albuma odabrana je pjesma "Hleba i igara".

Peja: Pesma "Hleba i igara" govori o nama, i uopšte o našem podneblju. O zemlji festivala, o kurtama i murtama, folirantima i prevarantima, o ljudima koji se vesele čak i kada propadaju. Refren to najbolje odslikava. Sa pesmom "Hleba i igara" samo konstatujemo da smo se kao nacija toliko navikli na gorak ukus, da smo apsolvirali da ga konzumiramo i spremamo na razne načine, maltene smo počeli da uživamo u toj gorčini. Hleba i igara, a za ostalo ćemo lako. Navikli smo da se smejemo sami sebi,i da pevamo i udaramo brigu na veselje kad nam je najteže. "Hleba i igara, pića i cigara, pesma nam se ori, dok nam kuća gori!' Tako kaže pesma sa albuma. Ali tu je ljubav kao terapija. Nama treba ljubav, ali ona prava, čista i iskrena. Pitanje je međutim da li ima ko da nas voli, da li mi imamo koga da volimo...i naravno da li i koliko uopšte volimo sami sebe.

- Otkud obrada Vampira iz filma "Mi nismo anđeli"?

Peja: Pesma "Pokloniću joj nebo", je takođe deo terapije. Znam koliko ljudi vole tu pesmu. I mislim da je nepravda što se nikada nije našla na CD-u, kao uostalom ni jedna pesma iz tako kultnog filma. Nije čak ni na ploči. Izašla je onomad na kaseti, ali ko još sluša ili emituje kasete. To što Vampiri više ne postoje, ne znači da o tim pesmama ne treba brinuti, jer imam saznanja da ljudi to traže i ono što je do mene ja želim da im pružim. Ipak sam bio deo tog benda. Kad se brak raspadne to ne znači da deca treba da budu prepuštena stihiji. To ne znači da ne treba da te briga za njih. Te pesme su ta deca. O njima uvek treba brinuti,a ta pesma je meni jedna od dražih ljubavnih terapija. Na kraju krajeva, neka bude i da je to moj lični hir, pa nek’ ide život, jer ništa nije čistije i veće od neba. Nebo na poklon, šta ćeš više. Ovoga puta u novom ruhu. Isto važi i za pesme Familije koje ćemo izvoditi na koncertima. Tek da se narod podseti, a vatra ne ugasi.

Aleksandar Arežina

Nova - Isterivanje đavola

2011-03-27T16:22:00.016+02:00

Sa prvim spotom "Jedini" u pripremi, mogućim velikim hitom "Ledeno" u rezervi, a između toga spremna da se suoči sa svojim demonima u mračnoj pjesmi "Mefisto", odskorašnja novosadska alternativna skupina odgovarajuće nazvana Nova, naknadno pojačana za jednu Ludu kravu, ima sve izglede da uskoro bljesne i ostavi trag na srpskoj rok sceni, a možda i šire.

Gitarista i glavni autor Slobodan Vuletić pokrenuo je trio Nova 2009. godine u želji da "o svemu što čini život: ljubavi, prijateljstvu, prevari i moralnim dilemama" pjeva na srpskom smatrajući da "je mnogo teže napisati dobru pesmu na maternjem jeziku, pa je samim tim izazov i veći".

Sa basistom Janošom Botkom i bubnjarem Vladimirom Petrovićem u prvoj postavi Nova je uradila nekoliko zanimljivih snimaka postavljenih na soundcloud.com/adastranova i myspace.com/adastranova. Prošlog septembra Petrovića je zamijenio za palicama Predrag Novković, bivši bubnjar novosadskog Plag en pleja (Plug'n'Play) i uticajni rok novinar koji je trenutno u momčadi emisije "Gruvanje" Radio-televizije Vojvodine. Uz to, novosadska skupina koja se pokazala u Srbiji svirkama u klubovima i ponekom festivalu, poput "Long najta (Night)" 26. marta u Domu omladine Beograda, odnedavno je postala četverac dolaskom Davida Stojanovića, gitariste pank-ska skupine Lude krave iz Bačkog Petrovca. Polovinom marta pred dolazak za možda dosad najznačajniji nastup novosadskog sastava u Beogradu, Vuletić mi je odgovorio na nekoliko pitanja o dosadašnjim i budućim pojavljivanjim Nove.

Vuletić: Snimamo singl za pesmu "Jedini" koji treba da se doradi i izmiksa. Za njega ćemo raditi spot. Singl bi trebalo zajedno sa spotom da se pojavi, nadamo se, za dva-tri meseca. Izabrali smo pesmu "Jedini", jer smo je aranžmanski doradili sa Peđom. Uradili smo za nju novi snimak, tako da zvuči drugačije u odnosu na snimak koji je dostupan na internetu.

- Zanimljiva odluka, pošto bih ja tipovao recimo na "Ledeno" kao siguran hit.

Vuletić: Odabrali smo pesmu "Jedini", jer želimo prvo publiku da pripremimo za ono što Nova može da ponudi, a to su dva fronta na kojima paralelno radimo, Jedan je rok, a drugi pop. Imamo dosta novih melodičnih pop pesama, a jedna od njih je pesma "Ledeno", kao i dosta melodičnih rok pesama kao "Jedini". Mislim da je naš veliki kvalitet melodičnost pesama i vrlo jasni i razumljivi tekstovi na srpskom jeziku.

- Gdje tu spada "Mefisto"?

Vuletić: To je pesma koja opisuje pobedu nad unutrašnjim demonima, nad zlom koje čovek u samom sebi povremeno oseti, koje ga nagna na neke loše stvari u životu. Inače Mefisto je lik Geteovog romana "Faust". Mefisto je sinonim za đavola. Gete ga je oživeo i dao mu neobičan dramski karakter. Ja sam na osnovu tog lika iz romana, sročio datu pesmu. Refren "Laka ti noć" je fora, i po meni lično odricanje od svega što je zlo, na vrlo fin (gospodski) način. Pesma "Mefisto" za mene predstavlja slavljenje pobede nad đavolom. Sve Novine pesme su u suštini vrlo pozitivne, kao što smo i članovi benda. Ne povlačimo se u negativu, pasivnost i pesimizam u stavovima. Po prirodi sam optimista i taj optimizam na sopstveni način ugrađujem u pesme uz dobre savete prijatelja iz benda. Sve što sam naumio da kazem o toj (đavolskoj) temi stavio sam u jednu pesmu. Tu stavljamo tačku na priču o zlu.

- Kako vidite svoje mesto u okviru novosadske rok scene?

Vuletić: Dok sam i sam razmišljao o tom mestu, a teško je biti objektivan kada su u pitanju emocije, stavovi o umetnosti i svemu ostalom što muzika uključuje, zaključio sam da se izdvajamo od ostalih novosadskih bendova. Mi se trudimo da ne budemo tipičan "lokalni" bend. Naši tekstovi su razumljivi jer su namenjeni veoma širokoj publici. Neću da kažem da mi danas nije bitno trenutno okruženje, ali stekao sam uzore u muzici i cilj koji želim da postignem još dok sam odrastao. Poštujem rad svih ostalih bendova i razumem njihove priče. Svako treba da oseti i da kaže jasno ko je i šta je. Pozdržavam autorski rad jer je to smisao muzike (umetnosti). Formirao sam se kao muzičar i posvetio se pisanju pesma, ali nisam se nisam svesno svrstavao u žanrove. Po pitanju melodija, mislim da svaka pesma treba da ima melodiju koja može i da "ulazi u uho" a još i kad se zviždi, to je pun pogodak. Trendovi dolaze i odlaze. Pesmu "Mefisto" sam uradio pre nekih desetak godina, a može i sad da na isti način kao tada dotakne slušaoca. Znači da ima neki vanvremenski karakter, koji je van trenda.

- Otkud ime Nova?

Vuletić: Ime asocijacira na dosta pojmova. Ono što je mene inspirisalo u imenu Nova je pridev koji daje karakter nečemu što je novo, posebno, izuzetno. U astronomiji je to pojam zvezde koja bljesne. To sam povezao sa nekom inspiracijom koja se javlja umetniku prilikom pisanja pesama. Nešto što je inspirativno, kao prosvetljenje. Ima tu dosta asocijacija koje su mene naterale da to ime dam bendu, čak još 1999. god. O zvučnosti mislim da je to lepo ime, kratko, moderno i to mi se dopada.

- Počeli ste kao trio...

Vuletić: ...Ubacili smo četvrtog člana. David Stojanović je inače gitarista benda Lude krave i voditelj u emisiji "Gruvanje". On je iz Bačkog Petrovca, ima svoj studio u kojem imamo kvalitetne probe. Upoznali smo se snimajući neke demo snimke, uspostavili dobru saradnju i ispostavilo se da je veliki prijatelj benda. Odlučili smo se da se njemu obratimo za podršku u zvuku.

- Koliko će time biti prisutan uticaj Ludih Krava na Novu?

Vuletić: David ima dosta iskustva u radu sa bendovima i nama je pristupio, da bi pokazao neku svoju drugu stranu jer mu se pesme dopadaju, tako da sigurno neće biti preklapanja u smislu načina sviranja i pravljenja aranžmama. A i ako bude, sve je to rok. Verovatno će tu biti nekih njegovih ideja koje nije imao prilike da ostvari u Ludim kravama. O Novi koju je pojačao David, može se reći da je sad jedna skupina momaka koji podržavaju jednu jasnu pop-rok priču i želimo da budemo ozbiljan bend koji publici ume da pruži veliko zadovoljstvo na nastupima, ali i dok nas slušaju, u nekom tamo kutku svog doma.

- David ostaje i u Ludim Kravama?

Vuletič: Naravno radi punom parom i tu energiju prenosi na nas. On mi pomaže da se koncentrišem na pevanje i sviranje ritma. Sad sam rasterečen što se tiče sviranja i mogu bolji scenski nastup da pružim.

- Kakvi su planovi benda za ovu godinu?

Vuletić: Možda ćemo uraditi dva ili tri singla i oni će biti praćeni spotovima. To je izvesno. Želimo da pokažemo snagu naših pesama i nećemo raditi na brzinu. Radimo singlove i snimaćemo spotove.

- Nemate želje da snimite album?

Vuletić: Na žalost, album u formi CD-a je izgleda prevaziđen, jer je internet učinio svoje. Još nisam izdefinisao šta bih želeo da uradim, pričaćemo na nivou benda o tome da li ćemo da snimimo i okačimo za skidanje, odlučićemo zajedno.

- Kako si se ti počeo baviti muzikom?

Vuletić: Imao sam još '96. bend u Novom Sadu Bionik dak (Bionic Duck) sa basistom Janošem, koji mi je dugogodišnji prijatelj, drugar, kumovi smo... Svirali smo kao srednjoškolci autorske pesme, imali 20 i više koncerata, čak i neke male nastupe na lokalnoj televiziji. Studirao sam i dugo se spremao za ovo što sada radimo. Imam nekog iskustva koje je sazrevalo dugo. Pratio sam našu scenu i tražio svoje mesto. Sazrevao sam godinma i složile su se kockice da u mojim tridesetim godinama započnem karijeru kao muzičar. Ja sam profesor u školi, to mi je zanimanje, a muzika prva ljubav...

Aleksandar Arežina

Sopot - Filozofija Zemlje i svemira

2011-03-26T11:37:00.016+01:00

Dabsterima Sopot nakon blagog skretanja u posljednjih godinu i nešto ka radu na muzici za par predstava u matičnoj Banja Luci i na omladinskom filmu "Zduhač znači avantura", sada preostaje da završe treći album, radno nazvan "Sopotnik", koji bi se mogao pojaviti do kraja godine i baviće se - filozofijom Zemlje i svemira!

Banjalučanin Petar Topalović namjerio je 2005. godine autorskim projektom Sopot spojiti "balkansku umjetnost sa modernom tehnologijom, kroz muzički izražaj", a svojevrsnim pismom o namjerama na www.sopotproject.com, samouvjereno je ustvrdio da poslije mnoštva muzičkih poslova ima iskustvo dovoljno veliko da stvori "vlastiti stil i pristup muzici i životu na Balkanskom poluostrvu"!

"Sopot će kroz liriku, korišćenje balkanskih etno motiva i semplova narodnih instrumenata, postaviti pitanje: 'Kako je moguće da su ljudi koji na Balkanu žive toliko slični jedni drugima, a u isto vrijeme toliko udaljeni jedni od drugih?', te ponuditi konkretne odgovore kroz poruku mira, samopoznaje, poštovanja jedni za druge, razvoja ekološke svijesti, poštovanja ostalih živih bića koji žive na planeti Zemlji", ambiciozan je Topalović.

Prvi plod pomiriteljskih muzičko-političko-filozofskih stremljenja, odnosno mješanja rege, dramenbejs, dab i poglavito uticaja izvorne srpske i njoj srodne narode muzike, bio je znakovito nazvani CD prvenac "DuBalkan" (2007, Menadžer kompanija). Albumu snimanom 2006. u Lionu, pomoć inomuzičara dala je stepen multikulturalnosti, ali je dugoročno ipak bilo bitnije učešće nekoliko momaka iz Banja Luke, zahvaljujući kojima će Sopot, od Topalovićevog projekta, izrasti u punokrvni sastav. Uz rame sa Topalovićem (glas, efekti, bas), u Sopotu su se našli Milan Aćimović (prateći vokal, efekti, klavijature, bas), Đurica Štula (gitara) i Saša Predojević (bubnjevi). "DuBalkan" otvara mistikom natopljen i ženskim glasom nošen istoimeni lebdeći etno-rege, "Osu se nebo zvezdama" uz džezirani saksofon nastavlja sjetni put izvornom muzikom, dok "Nada" otkriva stalo prisutne protivratne stavove Sopota: "Baci oružje, reci im ne, ne...taj oblik borbe prevaziđen je". Album donosi rege poigravanje sa sevdahom u "Tekla voda", djevojačko višeglasje uz dramenbejs u "Liberte" i Topalovićev skoro vjernički poj "Mikrokosmos"... kao i nekoliko stvari na engleskom jeziku. Drugi CD album "Equilibrium" (2009) nekim čudom pojavio se za beogradski PGP RTS, koji se na samrti, a i uslijed poslovične nesposobnosti, ni prstom nije potrudio pogurati Sopot, kako bi bar neko u Srbiji čuo za Banjalučane. Uz ovaj put nešto veći broj pjesama na engleskom, "Equilibrium" nastavlja Sopotov obrazac sa prvog albuma, ali u nešto apokaliptičnijem i strahom od rata natopljenijem ugođaju. Početni dramenbejs u "Drumarini", polako ustupa mjesto rege uticajima u "Trubadubu", a vrhunac su naprosto sjajni "Izvor" i isto takva završna "Zemlja". Uz to, Sopot je za predstavu "Balon od kamena" Narodnog pozorišta Republike Srpske uradio muziku, koja je u decembru 2009. godine nagrađena kao najbolja na 26. Susretima kazališta/pozorišta Bosne i Hercegovine u Brčkom. Za isto banjalučko pozorište Sopotovci su uradili i predstavu "Radnička hronika", premijerno izvedenu u januaru, a napravili su dio muzike i čak se pojavljuju u omladinskom filmu srpskog režisera i scenariste Milorada Milinkovića-Debelog "Zduhač znači avantura", čija se premijera očekuje 5. aprila u beogradskom Sava centru. Nakon toga spot za pjesmu "Kosmos" bi trebao prethoditi novom albumu radno nazvanom "Sopotnik", koji se očekuje krajem godine. Sopot sam gledao uživo ljetos na beogradskom splavu 20/44, gdje sam sa strepnjom očekivao tek siromašnije izdanje prilično složenih sazvučja sa oba albuma, ali sam se grdno prevario, jer su Topalović i drugovi uspijeli da svirkom unesu čak blagotvornu živost u pjesme. Pred novi pohod na Beograd učešćem 26. marta u Domu omladine na prvom festivalu "Long najt" (Night), mejlom mi je na nekoliko pitanja odgovorio Aćimović.

"Svi koji se odluče da poslušaju naš nastup moći će da vide energičan Sopot sa mnoštvom nesvakidašnjih zvukova, pa i onih najstarijih od kojih svi vučemo korjene, još iz vizantijskog doba kroz molske i durske harmonije, koje će nadamo se ostaviti jak i pozitivan utisak na publiku. Svaki naš nastup ima za zadatak da ostavi neki utisak na publiku kao što to čine pozorišne predstave. Nekad smo mračni, nekada puni optimizma,a sa druge strane kako i ne imati mračnije aranžmane ako već dolazimo i vučemo korjene sa Balkana", kaže Aćimović.

- Sopot je zamišljen kao autorski projekat. Objasni malo nastanak Sopota i ciljeve?

Aćimović: Sopot je nastao zahvaljujući Petru Topaloviću koji je i dalje lider grupe. Sadašnji članovi su učestvovali na snimanju i prvog albuma "DuBalkan" koji je nastao potpuno autorski od strane Topalovića. Nakon objavljivanja prvog albuma Sopot projekat je postao Sopot bend. Od prvog nastupa Sopot broji iste članove i danas. Dakle, Sopot je od samog početka prerastao u bend i danas se predstavlja samo kao Sopot, što na staroslovenskom jeziku znači izvor. Zbog same filozofije prirode, korjena ljudi, ljudskih osjećanja i svemira čime se Sopot muzički najviše bavi, a u startu se bazira na muzičkim korjenima Balkana, pa tek onda na worldmusic uticajima, pa sve do finalnog temelja koji zovemo dab. Sopot je bend koji se predstavlja sa svojim jakim autorskim pečatom i muzičko kulturnim nasljeđem koristeći dab kao podlogu koja pomaže da se cijela priča predstavi po ukusu samih članova grupe.

- Kako bi opisao muziku Sopota?

Aćimović: Muzika Sopota je neobičan, generalno world music pravac, koji ako bi posmatrali u detalje, onda bi uvidjeli da sadrži elemente daba, regea, etna, dramenbejsa, dabstepa. Nakon objavljivanja drugog albuma "Equilibrium" Sopot definitivno dobija etiketu benda sa jakim autorskim pečatom gdje i mi sami često putujući po eks YU i inostranstvu nismo naišli na nešto slično što bi poredili sa Sopotom. Sopot posjeduje u svojim kompozicijama elemente prepoznatljivog etno zvuka i semplove narodnih instrumenata, ali opet sa druge strane harmonski i aranžerski se izdvaja iz svakog standarda. Sopot je imao i zadovoljstvo da ugosti na svom prvom i drugom albumu neka od značajnih imena muzičke scene poput Dr. Dasa osnivača grupe Asian Dub Foundation, Hornsman Coyotea frontmena nekadašnjeg beogradskog benda Eyesburn, Aku Fena člana lionskog sastava High Tone, Uzul Proda iz Kaly Live Dub-a itd.

- Imate li namjeru objavljivati muziku za predstavu "Balon od kamena - moja sjećanja"? Da li ce to biti treći album, ili nešto drugo?

Aćimović: Kada smo radili muziku za predstavu "Balon od kamena" nismo ni slutili da ćemo dobiti prvu nagradu za muziku na smotri pozorišta BiH. Za sada još uvjek nismo odlučili šta i kad sa tim materijalom, osim što se redovno može čuti u navedenoj predstavi na sceni Narodnog pozorišta Rrepublike Srpske. Kratko nakon toga Sopot je opet bio angažovan za drugu predstavu na obostrano zadovoljstvo nas i pozorišta, pod nazivom "Radnička hronika", koja je takođe pokupila pozitivne kritike, pa smo i mi ubrzo shvatili da je taj materijal najreprezentativniji za jedno od Sopotovih novih izdanja. Specifična je predstava "Radnička hronika", koja govori o teškom životu običnog radnika, pa se tako mogu pronaći i čuti u pjesmama razne poruke socijalnog i izrevoltiranog karaktera. Za razliku od Sopota zvuka, muzika iz ove predstave je poput muzičkog stila koji smo mogli čuti na pločama grupa i kompilacija: "Paket aranžman", Šarlo Akrobata, Haustor i drugi...

- Dobro šta je sa trećim albumom?

Aćimović: Treći album Sopota je u finalnoj fazi i zapravo nema nikakve veze sa predstavama i muzikom iz istih. Sopot će izdati svoj treći album u nizu nasljeđujući zvuk i karakter prvog i drugog albuma. Radni naziv trećeg albuma je "Sopotnik" koji se bavi filozofijom svemira i Zemlje u njemu. Urađeno je jako mnogo materijala za treći album kako to bendovi popularno zovu kosturi, ali opet rekli smo sami sebi da nećemo žuriti sa izdavanjem trećeg albuma dok u potpunosti ne budemo zadovoljni. Opet sa druge strane jako smo zainteresovani i za filmsku muziku, pa se tako nadamo nekom od skorijih angažmana.

- Na koji način ste uključeni u rad na filmu "Zduhač znači avantura"?

Aćimović: Mi smo u filmu 'neki tamo band', koji ni sam ne zna kuda ide, jer nas vodi i vozi kroz film prevarant poput karaktera Del Boja iz 'Mućki'. Mi smo pomalo u ulozi glumaca, pomalo neka vrsta češće prisutnih statista. Autori smo jedne numere koja se pojavljuje u filmu dok je sviramo u nekoj od scena. Pored toga, sa glumcem u filmu Koljom Pejakovićem smo radili muziku za odjavnu špicu filma. Bili smo vezani i za neke od šaljivih obrada svjetskih hitova koje će se čuti takođe u nekim djelovima filma. Čekajući na setu neke scene koje smo snimali, bilo nam je zadovoljstvo upoznati i ostale članove glumačke postave, kako one manje proslavljene, tako do ekipe iskusnih glumačkih imena kao što je Srđan Todorović, Kolja Pejaković i drugi...

Aleksandar Arežina

Manjifiko - Guča, Montevideo, Beograd

2011-03-13T12:58:00.013+01:00

Slovencu Robertu Pešutu, strastvenom pokloniku srpskog i balkanskog zvuka, trebalo je petnaestak godina djelovanja pod estradnim imenom Manjifiko (Magnifico) da konačno dopre na pravi način do slušalaca u Srbiji zahvaljujući pjesmi "Samo malo", koja je dio njegove muzike za divovski bioskopski hit "Montevideo, Bog te video". Rad na filmu koji je bez takmaca najgledaniji u srpskim bioskopima posljednjih godina, Ljubljančanin Pešut/Manjifiko u našem razgovoru više puta opisuje kao "uživanje", i kaže da već polako priprema muziku za njegov nastavak.

Glumac Dragan Bjelogrlić kao rediteljski prvenac snimio je film "Montevideo, Bog te video" (2010), koji je za samo par mjeseci stigao do pola miliona gledalaca, donedavno nezamislivih za internet piraterijom i opštim nemarom opustjelu i uništenu bioskopsku mrežu u Srbiji. Pomalo neočekivano, Bjelogrlić je dao Slovencu Pešutu priliku da muzikom isprati njegovu nacionalnim ponosom prožetu filmsku priču o odlasku reprezentacije Kraljevine Jugoslavije, sastavljene samo od srpskih nogometaša, na prvo Svjetsko prvenstvo u Urugvaj 1930. godine. Manjifikov zadatak nije sveden samo na stvaranje instrumentalne podloge, već se u "Montevideu" našlo mjesta za pjesmu "Samo malo", koja je urađena kao džezirana srpska poskočica dostigla uspijeh uporediv sa samim filmom, ako se uzme u obzir da je do polovine marta premašila 400.000 jutjub pregleda!

Pustolovno poigravanje sa raznoraznim narodnjačkim uticajima u istoj kaci sa rokom, treš popom, tehnom, latinom i još koječime, Pešut je počeo upražnjavati pod imenom Manjifiko od CD albuma "Od srca k srcu" (1993) i slovenačkog hita "24,000 poljubov". Seksualno vazda provokativnom, sklonom egzibicionizmu i samoparodiji Balkan Boju nije bilo teško da neprekidno privlači pažnju javnosti u Deželi svakim novim potezom, kao u slučaju semplovanog ženskog glasa "Manjifiko je peder" u "Halo gospodična". Sveslovenački hit "Silvija" (1998) bio je Manjifikov pokušaj odlaska kao izvođača na Pjesmu Evrovizije, što mu je ipak uspijelo 2002. ali kao tvorcu muzike za pjesmu "Samo ljubezen", koju je izvodila trojka transvestita odgovarajuće nazvana Sestre! Iako, primjećen među evropskim ljubiteljima balkanskog zvuka zahvaljujući morikoneovskom hitu "Hir aj kam" sa CD albuma "Export Import" (2004), ni to niti turbofolkično "Pismo kumu (Rambo Rambo)" sa slijedećeg "Grande Finale" (2008), izgleda nisu pribavili Manjifiku neku veću popularnost u Srbiji.

Ipak, da se stvari za njega postepeno mijenjaju nabolje u postojbini zvuka kojeg rabi i voli, moglo se već naslutiti po pozivu da ljetos svira na 50. izdanju Sabora trubača u Guči, što sam Manjifiko očigledno doživljava kao svojevrsno priznanje. Potom je u decembru u bioskope pobjedonosno ušao Bjelogrlićev "Montevideo", a zahvaljujući tom čuvenju i naravno ne malo pjesmi "Samo malo", Manjifika sada 26. marta očekuje na "Long najt" (Long Night) festivalu u Domu omladine prvi veći nastup u karijeru u Beogradu! A zna se nepisano pravilo da nisi uspio u nekoj zemlji ako ne ovjeriš prijestolnicu. Povodom njegovog dolaska u beogradsku "Dugu noć" razgovarali krajem februara u Klubu svetskih putnika.

- Ovo će biti tvoj nastup u Beogradu nakon koliko?

Manjifiko: Imao sam samo jedan u Beogradu, onako čudan nastup, neko MTV izdanje, SKC čini mi se pre jedno šest godina. Onda sam još svirao na Egzitu i u Guči prošle godine.

- Kako je bilo u Guči?

Manjifiko: Ono je bilo nezaboravno! Teško je to opisati. Naravno da je bilo dobro. Ljudi su svugde bili raspoloženi, uostalom zato su i došli (u Guču)! Mislim, moraš da budeš genije da bi zajebao takav stejdž! (smijeh) Teško, jer su ljudi toliko dobre volje da sve prihvate i lako je svirati pred takvom publikom. Interesantno je sve, dešava se kao u nekom filmu! Tek kad završiš imaš neke flešbekove.

- Bila ti je želja da se pojaviš u Guči, kao neki neostvareni san?

Manjifiko: Stvarno nisam mislio da sam ja taj koji bi mogao da učestvuje na takvom festivalu. Ipak je više onako tradicionalno usmeren, Brega da svira tamo i izvodi njegove komade. Mi smo neki mutanti te muzike, tog melosa. Imamo neki drugačiji, moderniji pristup. Ali eto, kad su imali 50 godina (festivala) očigledno, kad su zvali Šantela i mene, da su shvatili ljudi iz Guče da je to veliki evropski i svetski talas Balkan orijentisane muzike. Tako da su očigledno želeli da i to predstave (na svom festivalu).

- Kako je došlo do saradnje sa Bjelogrlićem na "Montevideu"?

Manjifiko: Mi se znamo od pre deset godina, kad je češće boravio u Sloveniji, pa smo se tad upoznali i viđali. On voli stvari koje radim, pa se setio da ja to uradim. Malo me iznenadio, moram da priznam. Učinio mi se hrabar, jer nije znao šta može da očekuje, ali ima neki instinkt divljački. Bio je ubeđen da sam ja taj koji će mu to napraviti. Kaže mi: "Znaš šta da mi uradiš? Nešto novo, a da zvuči kao da je staro i i da bude hit! Imaš nedelju dana". Naravno da nije bilo nedelju dana, ali na početku mu se žurilo, morao sam da mu odmah sastavim nešto. I tad sam mu sastavio "Samo malo" i još jednu (pjesmu), i tek onda smo krenuli raditi. Moja je želja bila da radim sa vojnim orkestrom "Stanislav Binički". Divno iskustvo!

- Šta je bilo teže pjesme ili ostatak muzike za film?

Manjifiko: Ništa mi nije bilo teško. Veruj mi, uživao sam. On je takav profesionalac da je divno raditi na takvom filmu. Stvarno je bilo naporno, uvek se nešto žuri, ali je stvarno užitak. Nemaš uvek mogućnost da je svaka ideja koja ti pada na pamet izvodljiva, da imam orkestar i da snimam u starom Studiju 6! Tu je analogno sve unutra. Ništa mi teško nije bilo, samo sam uživao i nadao se da ne zajebem stvar.

- Kako ti se čini film?

Manjifiko: Meni se jako sviđa, ali teško da imam realan odnos, jer sam ga odgledao više puta u raznim verzijama. Meni se strašno sviđa, pogotovo kad sam na premijeri gledao reakciju ljudi, gde je bilo smeha uz neku suzu. Super su emotivne reakcije ljudi, divno je to gledati.

- Ti Bjelogrlić davao neke ideje i sugestije?

Manjifiko: Uvek ima neke sugesije i ideje, ali opet te pusti da na kraju sam uradiš. Ali ima rečenicu dve da ti kaže uvek. Teško zna da pohvali, ali toliko ga već znam da mu vidim izraz lica da li mu godi ili ne.

- Otkud "Samo malo" u filmu?

Manjifiko: Tad mu se i najviše žurilo. Kaže: "Napravi mi nešto. Scena se snima u tom klubu koji je tad zaista postojao". Mi smo ustvari izmislili muziku koja bi trebala u to doba ovako da zvuči. Te muzike u realnosti nije bilo, tako da smo napravili nešto što bi u to doba moglo da bude, ali nije postojalo. Nešto su Hrvati radili u tridesetim godinama, neke šlagere, ovde se išlo na narodni melos, ali urbane muzike nije bilo ustvari. Mi smo izmislili mogućnost da se tada nešto ovakvo sviralo.

- Vi ste u stvari spojili srpsku narodnu muziku i ondašnju muziku koja je dolazila iz Amerike, Diksilend...

Manjifiko: ... pa da, taj poludžez neki, malo šlagerski, malo na taj naš balkanski način. Činilo mi se da bi to moglo tako.

- Imao si više stvari koje su mogle tu utrčati ili je morala "Samo malo"?

Manjifiko: Kad se jako žuri, nema mnogo mogućnosti, onda samo izbacuješ ono što imaš u džepu, znaš. Nije bilo B opcije, ako ovo ne bude. Nisam imao B plan.

- Pojavljuješ se u "Montevideu" kao šlager pjevač.

Manjifiko: Pa da, u toj sceni trebao je neko da svira to i da bude uverljivo. Onda smo došli sa bendom i to smo tako svirali na taj starinski način. Postavili smo u studio jedan mikrofon. Svi oko jednog mikrofona. Kako ko ima solo, tako se primakne mikrofonu i odmakne. Nema miksanja nikakvog! I orkestar je isto tako bez miksanja direktno na traku.

- Snimanje iz cuga bez naknadnih doterivanja.

Manjifiko: Sve je snimanje iz cuga. Uživao sam! To je takav užitak! Ako su u bendu dobri izvođači onda naravno to možeš raditi. I to je najveći užitak, kad ne moraš da miksaš ništa. Odsvirao si, i to je to.

- "Samo malo" je u tvom redovnom repertoaru?

Manjifiko: Odavno. To je moja pesma sa pretprošlog albuma "Giv mi mani". Ona je napravila super put po Evropi, ali ne kao "Samo malo" već kao "Giv mi mani".

- Kako je svirate uživo u kom obliku?

Manjifiko: Zavisi kakve smo volje. Izgubili smo se i mi od raznih varijanti koje smo svirali.

- Kako je najavljeno Bjelogrlić ove zime/proljeća nastavlja snimanje drugog "Montevideo" filma. Nastavljaš rad na muzici i za drugi film?

Manjifiko: Da.

- To je sad u toku, taj rad?

Manjifiko: Pošto znam šta će da radi, otprilike zamišljam šta će biti. Raduckam pomalo.

- Biće ipak različit film, jer će se dosta radnje dešavati u Južnoj Americi.

Manjifiko: Da, da, spojićemo taj neki latino filing sa našim filingom. To smo nešto već probali i sastavljali. Divno, okej zvuči.

- Ti si veliki filmofil, pošto si se pojavljivao i ranije na filmu. (Igrao je u slovenačkim filmovima "Stereotype" (1997) slikara, u "Porno filmu" (2000) šefa srpske mafije i u "Pokeru" (2001) pokeraša).

Manjifiko: Nisam baš. Ja sam u par filmova glumio, čak sam bio 1998. ili '99. glumac godine u Sloveniji. Onda sam odbio sedam-osam ponuda za filmove. Bili su doduše zadovoljni sa mnom na filmu, ali ja sam sa sobom nisam bio. Nekako mi je bilo: "Jebote šta si? Si ti muzikant ili glumac?" Ne volim kad se to jako puno meša. Užasno mi smeta kad vidim (Dejvida) Bouvija u nekom filmu, mada ga poštujem.

- Bio je dobar kao Nikola Tesla (u holivudskom trileru "Prestiž" (Prestige, 2006)).

Manjifiko: Pa i nije bio dobar. (smijeh) Trudio se, jebi ga, da bude dobar, ali nekako mi to ne ide zajedno.

Zvanična strana: www.magnifico.info

Aleksandar Arežina

Žika Mitrović - Komandant Marša na Drinu

2011-02-08T00:06:00.026+01:00

Proslavljenog režisera Živorada Žiku Mitrovića imao sam zadovoljstvo sresti jednom u ljeto 2004. kako bismo razgovarali povodom 40 godina njegovog klasika "Marš na Drinu", rijetkog primjera nepartizanskog ratnog filmova u kinematografiji komunističke Jugoslavije. Mitrović me počastio zanimljivom pričom o rađanju izuzetnog filma o ratnoj sudbini Srbije u Prvom svjetskom ratu, uprkos političkim rizicima, teškim uslovima snimanja i samonametnutim rekordnim rokovima.

Ne sjećam se tačno kada sam prvi put gledao "Marš na Drinu", ali čini mi se da sam bio još osnovac i da me gledajući film na televiziji zbunjivalo odsustvo partizana, u mom djetinjstvu nezamijenjivih glavnih junaka svih ratnih filmova na našem jeziku. I bez obaveznih petokraka na kapama, provalio sam da su likovi u šajkačama itekako naši, a kad je živopisni major Kursula u posljednjim prizorima filma poslije eksplozije granate zagrlio obližnji patrljak drveta i sebi svojstveno opsovao: "Drino jebem ti", razočarano sam upitao roditelje: "Nije valjda poginuo!?" Dobio sam odgovor da je najvjerovatnije "samo ranjen", ali sam pomalo sumnjao da mi je to rečeno samo kako bi me umirili. U tom nježnom uzrastu za gledaoca glavni junaci jednostavno ne umiru.

Mitrović (1921-2005) je snimio dosta dobrih filmova. Tako se recimo, "Kapetan Leši" (1960) borio protiv šiptarskih balista preostalih nakon Drugog svijetskog rata na Kosmetu, "Nož" (1967) je bio kul krimić sa dve hodajuće legende jugofilma Smokijem (Ljubiša Samardžić) i Batom (Velimir Živojinović), a "Užička republika" (1974) je spadala u obavezno partizansko štivo. Sa školom sam u kinu u mojoj Podravskoj Slatini gledao i Mitrovićevu "Timočku bunu" (1983), o povijesnoj oružanoj pobuni protiv kuće Obrenovića u istočnoj Srbiji krajem XIX stoljeću. Kasnije nas je sve nasmijao jedan đak pitajući učiteljicu: "Dobar film, ali koji su od ovih bili partizani?" Toliko su svima bili urezani u podsvijest.

Najviše od svih Žikinih filmova posebno mi se dojmio i urezao u pamćenje upravo "Marš na Drinu" (1964). Možda u početku zato što nije bio upravo partizanski film? Poslije sam ga gledao nebrojeno puta, učvrstivši izuzetno povoljan sud o filmu, koji govori o sudbini jedne srpske topovske baterije u jeku Cerske bitke avgusta 1914. godine na početku Prvog svjetskog rata. U sjajnoj glumačkoj postavi, Ljuba Tadić (1929-2005) je bio pomenuti šeretski nastrojen major Kursula, a Aleksandar Gavrić (1932-1972) kapetan Hadživuković, koji je osim u vođenju jedinice bio zaposlen na udaljavanju iz iste i samim time smrtne opasnosti sinovca i bogataškog sina Vece, koga je igrao Nikola Jovanović. Sjajno su i ostale artiljerce odigrali Zoran Radmilović (1933-1985), Dragomir Bojanić-Gidra (1933-1993), Branislav Ciga Jerinić (1932-2006), Vladimir Popović (1935-1981), Husein Čokić...

Tek počevši s proljeća saradnju sa beogradskim časopisom Blicnjuz, kome sam prvo prodao priču o tri desetljeća prvog singla Bijelog dugmeta, sjetih se da tog jula 2004. predstoji još jedna zanimljiva, meni draga obljetnica, i to 40 godina od snimanja "Marša na Drinu". Uspio sam doći najprije telefonski do Tadića i uživo do Jerinića u beogradskom Narodnom pozorištu. Na kraju sam u julu posjetio i Mitrovića u njegovom stanu u Resavskoj ulici u Beogradu. Kada je članak "Poezija smrti majora Kursule" izašao u avgustu Blicnjuzu, Mitrović se potrudio da me nazove telefonom samo kako bi mi rekao da je članak odličan i da je vrlo zadovoljan kako je ispao. Hvala mu neizmjerno na tom činu. Da je Mitrović izuzetno ljubazan gospodin potvrdilo se i prethodno prilikom našeg susreta. Bio je vrlo raspoložen za priču, uprkos tome što se žalio da mu dosta nevolja zadaje stalan bol u, čini mi se, reumatičnoj nozi. Nakon što nas je njegova supruga poslužila kavom i kolačićima, Žika i ja smo počeli naš mali razgovor.

Mitrović: Šta te zanima?

- Pa, to me jednostavno fascinira, kako je u to doba uopšte došlo do snimanja jednog takvog filma? Mislim, to je praktično jedinstven slučaj u domaćoj kinematografiji. Nije puno filmova snimljeno sa tom tematikom. Uglavnom su snimani partizanski filmovi.

Mitrović: Pa da, to je istina. To je bila tada čini mi se nekakva godišnjica. (bilo je u pitanju 50. godina Cerske bitke) Arsen Diklić i ja smo rešili bili da napravimo scenario o tome, ali ideja je počela mnogo ranije. Moj otac je učestvovao u toj bici na Ceru...1914. I otac mi je pričao o tome, tako da imam i neke materijale, neka odlikovanja, šta ja znam. I to se skupilo bilo, kao ideja da se napravi film... Mi smo na svoju ruku počeli da skupljamo neke materijale, tako da smo poveli razgovore, diskusije sa čitavim nizom starih boraca koji su još bili živi u to vreme, i koji su učestvovali baš u Cerskoj bici. Mi smo sa njima danima razgovarali, ne jedanput nego dvaput. Šta se događalo? Događalo se da porazgovaramo jednog dana i zahvalimo na razgovoru, kad evo ti ga čovek se sutra-prekosutra javi: "Izvin'te ja sam zaboravio, molim vas, nije čudo za moje godine, da sam zaboravan, ali nije loše da vam ispričam taj i taj detalj". Mi opet kod njega. Kod dvojice, trojice smo išli više puta. To su bili razgovori sa nekim učesnicima koji su bili...vojnici srpske konjičke divizije koja je takođe učestvovala u Cerskoj bici, ali je ona išla kroz Mačvu. Dok je kombinovana dizivizija sa Stepom Stepanovićem iznela najveći teret na svojim leđima... Oni su krenuli prema Ceru i znamo kako je slučajno došlo do nekog kontakta, jedna patrola, i razvila se ogorčena bitka koja je trajala nekoliko dana i gde je austro-ugarska vojska bila totalno poražena i dva korpusa odbačena natrag preko Drine. Za to vreme dok je trajala bitka konjička divizija je napredovala Mačvom... i oni su strahovito, k'o munja su prošli kroz Mačvu, razbijali sve moguće austro-ugarske jedinice i izbili na Drinu do pontona koji su Austrijanci napravili da bi prešli ovamo... Mi smo sa magnetofonom išli okolo, snimali... Jedan veliki broj tih ljudi s kojim smo mi razgovarali, bivših boraca, bio je u jadnom stanju. To su bili su ljudi na koje u to vreme niko nije obraćao pažnju. O njima se pričalo super, da su to naši heroji, ovo ono, međutim neki su živeli poluinvalidski u teškim uslovima, drugi su bili isuviše stari. Naravno fotografije nije imao niko 1914. ko je mogao od njih da se slika itd. Prema tome, mi smo prikupili taj silni materijal i onda je počelo biranje materijala po poglavljima. Naime, šta bi uzeli kao lične sudbine, šta bi uzeli kao istorijske podatke, šta bi uzeli kao zaključak? Dve stvari smo se jednako dobro čuvali: da nemamo političke interpretacije i političke zaključke. Iz više razloga. Prvo, mi smo znali da je to vreme kad se Komunistička partija Jugoslavije strašno plašila nacionalizma. To se nije zvao patriotizam, ni istorija. Optuži te neki tamo šraf u politbirou da si napravio nešto što miriše na nacionalizma, a u to vreme je bilo jako osetljivo. Je'l ti znaš da je Tito (Josip Broz, doživotni vođa komunističke Jugoslavije) u to vreme u jednom govoru više puta pominjao da je najopasniji neprijatelj nacionalizam? I onda je svaki najsitniji šraf u tom aparatu jedva čekao da potvrdi svoju karijeru kroz to što će da te optuži. Mi smo zato morali vrlo oprezno i pažljivo da radimo to. Naravno da smo izbegli političke zaključke i ukazivanje na neke stvari koje imaju politički karakter. Drugo, teško nam je bilo da odvojim lične sudbine od opšte situacije, jer je manje-više svaki taj borac bio heroj svoje vrste. Zašto?... Svi su mislili, čak i Stepa Stepanović, koji je bio veliki majstor za te stvari u prethodnim ratovima na Balkanu, tamo se dokazao, on je čvrsto verovao da će da udare preko Save, jer je to bilo najbliže, bilo je lako preći i lako posle kroz Srbiju. Kad pređeš, uzmeš Šabac, to je čas posla i pređeš ovamo. Međutim, ovi su udarili s druge strane, prema Ceru. I sad je bio zapravo podvig da ta kombinovana divizija dođe do Cera. To je bio jedan usiljen marš neviđenih razmera, da čitava jedna divizija to da pređe sa svim svojim pukovima, artiljerijom, komorama itd. Međutim, oni su za vrlo kratko vreme prešli iz cuga. Tek što su došli do Cera, odmah su stupili u borbu onako neispavani, neuhranjeni, umorni, po leti po vrućini. Oni su upali u borbu koja je bila strašno krvava s obzirom da su austro-ugarski vojnici bili odmorni ljudi, koji su dotle bili u logorima dobro hranjeni, dobro pojeni. Prema tome, taj podatak mi nismo hteli da ističemo, pretpostavljajući da će on da se oseti kroz samo prikazivanje stvari u filmu. Glavni junaci su bili obični vojnici i jedno dva-tri oficira... Ono što je tada bilo vrlo teško kod filmova ove vrste, bili su ti razni... saveti pri preduzećima. Pošto je to radila "Avala", ona je imala svoj jedan vrlo impozantan savet gde su bili... ima smisla da nabrajam?

- Slobodno nabrojte.

Mitrović: Bio je (pisac) Slobodan Selenić, bio je... sad sam zaboravio... (pisac Borislav Mihajlović) Mihiz i još nekoliko je bilo. Oni su odobrili to, međutim bila je jedna frakcija u tome savetu koja je bila protiv zato što su se bojali tog nacionalizma. Kako god da tumačiš to što smo radili, dozvoljava zaključak da ima i nacionalističkog duha u svemu tome, iako ga faktički kod nas nije bilo. Tako da smo mi počeli to snimanje. To se događa u ono vreme haosa koji je stvorila partija u našoj zemlji kod naših ljudi, kod našeg naroda. U takvom haotičnom stanju gde su svi izigravali nekakve stručnjake, nekakve kompetente itd. Recimo s jedne strane je postojala bojazan da će to da bude nacionalistički film. S druge strane ta ista garnitura političara je dala armiju, jer bez armije jedan takav film ne može da se radi. I onda smo mi dobili blizu hiljadu, dve hiljade vojnika, dobili smo topove, dobili smo sve što je bilo potrebno od armije, koja je bila pod neposrednom komandom partije. To je bilo jedno. Drugo, mi smo imali sreću da smo dobili jednog pukovnika Lukovića koji je tada već bio u penziji, koji je pre toga bio profesor u vojnoj akademiji i koji je znao Cersku bitku i te sve okolnosti napamet! Jedan izvanredan čovek, jedna krupna ljudina. On je preuzeo na sebe da nam organizuje te baterije. Tada u našoj vojsci više nije bilo te vrste artiljerije. Bili su samo ovi dalekometni topovi. Onda je on pronašao te topove koji su bili slični onima iz '14. godine. Vojska nije imala konjicu, onda smo pronašli konje. Vojnici koji su trebali da igraju to, među njima neki od njih nikad u životu nisu jahali konja. Onda je tu bio jedan izbor ko će da jaše. Recimo seljački momci koji su kod kuće imali konje su imali prednost. Onda je skoro mesec dana pukovnik Luković vežbao njih kako jedna baterija manevriše, kako isprežu konje iz topova i kare, kako se prežu, kao se menja položaj itd. To je on sve radio njima. Namučio te jadne momke. Ali imao sam utisak da su svi oni na neki način bili vezani za tu priču. Niko se nije bunio... U Valjevu i okolini gde smo najviše radili, kad su sedeli glumci itd vojnici se svi okupe oko nas da slušaju šta mi pričamo. Tako da su oni izvanredni, što se iz filma vidi. To je kao najsavršenija, najsavremenije izvežbana vojska, tako su se oni pokazali, čak i u onim scenama gde su kraj njih gruvali eksplozivi. Ljudi se plaše, a konj se svega plaši. Ne samo da se konj plaši. Ljudi kažu konj je čovekov prijatelj. To su legende, priče. Konj je jedna plašljiva životinja koja može vrlo lako da te zezne. Zato je Gari Kuper (Gary Cooper) jedanput rekao "Never trust a horse". Nikad nemaj poverenja u konja. Ti taman misliš sve u redu, on te zbaci, opali te nogama itd. Nikad! Da ne gnjavim sad o tome gde smo birali terene?

Zoran Radmilović

(Klimam glavom da to uradi)

Mitrović: Trebalo je naći teren koji liči na Cer. Otišli smo bili na Cer. Na Ceru se se pojavila jedna... nepredviđena stvar, jedan problem koji nismo ni sanjali. Ta filmska ekipa, filmskih radnika, glumaca itd je brojala par stotina ljudi. Trebalo je to negde smestiti. Mi u to vreme u toj okolini Cera nigde nismo imali normalan, dobar hotel. Bio je neki hotel u Šapcu, koji je imao svega 20 soba. Em je daleko Šabac, em nije bilo mesta. Mi smo se onda odlučili za Valjevo, koje je imalo neke hotele... Tako da smo sve to preveli na valjevski teren gde smo morali da nađemo odgovarajuća mesta koja su ličila na Cer itd... Vrlo brzo smo pronašli te terene, tu u okolini Valjeva, smestili se, nastojali da to bude u redu. Kad je počelo snimanje, ono je obavljeno u rekordnom vremenu, iako je bio to težak film, sa svim tim efektima, scenografijom, eksplozijama i šta ja znam... I film je stigao u Pulu, znaš. E sad dodelili su mi tamo onaj "Jelen". (pokazuje mi na statuu u vitrini u drugom kraju sobe) Je l' piše "Marš na Drinu" ili neki drugi film?

- Nagrada publike u Puli '64. scenaristi za film "Marš na Drinu", nagrada Vjesnika u nedelju.

Mitrović: E da, ja sam dva-tri ta "Jelena" dobio. Ne znam ti da l' si uopšte bio rođen u to vreme?

(Odmahujem glavom)

Mitrović: Oni su imali zvanični žiri koji je dodeljivao nagrade i to su bile prestižne nagrade koje su bile važne za film... i bila je takozvana nagrada publike. Dvanaest hiljada gledalaca u Areni u Puli dobijalo je cedulje na kojima je posle glasalo. Meni su dva ili tri puta izglasali to, ali najinteresantnije je bilo da je "Marš na Drinu", znači onaj takozvani nacionalistički film, on je od pulskih 12 hiljada gledalaca, a to su sve Hrvati, oni su izglasali tu nagradu... Film je stigao u Pulu, dobili smo Zlatnu arenu, glavnu pulsku nagradu i dobili smo i ovo ("Jelena"). Ti sad znaš koji su glumci bili, da ih ne nabrajam?

Nikola Jovanović

- Znam.

Mitrović: Sa njima je bilo problema zato što... nije niko od njih znao da jaše. A trebalo je da znaju... Ljuba Tadić... nije znao da jaše. Međutim, toliko se on onako profesionalno trudio, išao tamo sa nekim vojnicima i oficirima da nauči to. Hrabro je dva-tri puta uzjahao, i to što ga vidiš u filmu to je sve. Inače, trebalo bi da bude ipak malo više na konju, ali nismo smeli... Kad su iznenada počele neke kiše... Usred letnjeg perioda počele su. Srećom nisu dugo trajale. Bile su dva dana. Tako da po tim raskaljanim terenima, zemlja, blato, bare, tu sam ja odlučio da se nastavi snimanje, zbog toga što su stvarno u toku te kampanje pale jedno dve kiše i topovi su se bili zaglavili. I onda su iz obližnjih sela i žene učestvovale u guranju topova uz Cer. Snimamo po toj kiši i po tom blatu, i to su ispale dve-tri lepe scene, koje pokazuju tegobe oko rada i snimanja itd. a i tegobe ratovanja pod tim uslovima. Sad ako imaš pitanja. Nešto?

- Mene zanima jednostavno kako je to izgledalo. Počeli ste snimanje filma, bili ste optimista kad ste počeli pripremati film da će to ipak biti snimljeno, ali istraživajući o filmu, vidim da ima jako malo materijala, štampe i svega onoga što je išlo iza. Ljuba Tadić mi je otprilike rekao: "Pa znaš to su bila takva vremena, taj film je onako više išao nekako ispod zemlje, bio je tu ali se o njemu nije baš puno govorilo". Je l' postojala ta neka vrsta cenzure nakon Pule, iako je publika bila oduševljena, da se to malo gura u stranu?

Mitrović: ...O tom filmu se strašno mnogo pisalo i pre snimanja i za vreme snimanja i posle snimanja. Zašto? Zato što je bio ratni film i učestvovali su glumci koji su bili omiljeni, popularni kod publike. Mi smo čak imali dva-tri novinara koji su bili sa nama čitavo vreme. I oni su čitavo vreme obaveštavali. Bio je (Vojin) Vitezica pokojni iz Večernjih novosti i ne znam koji je bio iz Politike. Bilo je novinara, bili su iz Makedonije, bili su novinari čitavo vreme sa nama. Uz ekipu bili su neki mladi novinari, neki mlađi od tebe, bili su klinci, razumeš. Ne možeš da mu zabraniš. Ako hoće da piše, on je pisao. Druga je stvar što je u toku Pule došlo kod nekih hrvatskih rukovodilaca, koji su bili prisutni tamo u Puli, kritike filma po toj liniji nacionalističkoj, jer su kazali: "Vi srbujete, vi u Srbiji opet srbujete!" To je bio termin onoga doba. E sad, najgore je bilo to što su se naši politički faktori mnogo plašili kritike iz drugih republika, pogotovo po toj nacionalističkoj liniji. I što god su ovi zamerali, oni su odmah to primali zdravo za gotovo. I hrvatski neki tamo generali, koji su u civilu bili u Puli, ja sam ih znao dobro...oni su napravili jedan, onako, mali ispad. Ali nisu rekli da je nacionalistički, govorili su da film nije dobar, da nije dobro odigran! Iako je sve govorilo obrnuto. I onda su radili telefoni sa Beogradom i beogradski faktori su se bili uplašili kad smo se vratili pobedonosno iz Pule. Onda su počeli da nas preslišavaju, najviše mene, zato što se znalo ko je odgovoran za film. Morao sam da objašnjavam da to nije nikakav nacionalistički (film), nego istorijski omaž našim herojima i pobednicima iz '14. godine. I to se posle smiri, utoliko pre što je film počeo da se prikazuje u bioskopima, imao je ogroman uspeh. S druge strane, što je stigla nagrada "Jelen" pulske publike, Hrvata. I onda su ovi počeli da se češu što mi ovde u Srbiji napadamo naš film, kad ga oni koji bi trebalo da ga napadnu brane i nagrađuju?

Ciga i Gidra

- Mislite da je to bio bitan trenutak u tom odnosu javnosti i političkih sturuktura prema filmu, to što ste vi baš u Puli jako dobro prošli?

Mitorvić: Mislim da je tu bilo više razloga. Evo i ti srpski faktori koji su trebali da nas uzmu na zub i sami su bili Srbi. Ja verujem da je u njima progovorila krv i setili se da su njihovi očevi i dedovi učestvovali u svemu tome. Malo su počeli da popuštaju. Drugo, gledajući film su videli da nema nacionalizma. Treće, videli su da smo od hrvatske organizacije dobili nagradu publike "Jelen". Naravno kritika je tada to vrlo dobro ocenila. Posle je obrnuta priča počela... Oni su obično gledali, te glavne budže, film u klubu poslanika na Dedinju. Ministarski klub, ne znam tačno kao se zove...

- Tolstojeva (ulica), bio sam tamo.

Mitrović: Da. Oni su gledali tamo filmove, pa gledali su i ovo. Pa kad je ta galama prošla, posle izvesnog vremena, recimo posle dva meseca, su tražili da ponovo gledaju film. Naročito oni koji nisu gledali u onoj prvoj rundi, jer je bilo leto i bili su na godišnjim odmorima. I onda su zvali mene da onako malo komentarišemo. I onda se javila smešna stvar. Oni koji su najviše gunđali i pretili u onoj kritičnoj fazi, sad su oni najviše hvalili, pa su oni kritikovali svoje kolege, koji su onda bili kao nekompetentni... nisu dobro procenili film, koji je koristan ovom društvu za osećanja patriotizma! Armija je tražila ne znam koliko kopija iz cuga, nekih 50-60 kopija na 16 milimetara da umnoži, tako da je labaratorija jedno mesec dana samo to radila. To je za političko-vaspitan rad u armiji. U armiji je tada bilo uobičajeno da se čitav niz filmova prikaže za to kulturno-vaspitno delovanje itd. Bilo je mnogo tih filmova. Nekoliko i mojih naravno, ali je ovaj bio vrlo karakterističan, jer je posle bio masovno gledan i komentarisan pozitivno.

- Čuo sam priču da ste namjeravali da snimite neku vrstu nastavka tog filma.

Mitrović: Da.

- Šta je bilo s tom idejom?

Mitrović: S tom idejom je bilo to - dok je moj otac bio u toj kombinovanoj diviziji, moj jedan do stričeva, bilo ih je pet, bio je u konjičkoj diviziji. On mi je svašta pričao, imao je i neke slike. Dok je moj otac bio potporučnik, ovaj je bio oficir, poručnik...i bio je u konjičkoj diviziji, pa mi je on pričao...svašta, ali mene je naravno interesovalo što je bilo u Mačvi i Ceru. Odmah sam ja seo i napisao scenario "Komandant". Tako se zvao scenario. I bio je prihvaćen od...saveta u Avali, međutim taj je film pokazao čitav jedan niz novih problema. Recimo da bi snimio jedan konjički puk u maršu i borbi, ti hteo ne hteo moraš da imaš jedan određen broj kvalitetnih konja. To je bilo teško nabaviti, pa smo išli onda tu u Požarevac gde postoje konjički klubovi gde su rekli da mogu da obezbede toliko i toliko... To je sve bilo jako skupo, tako da su se ovi mislili 'oće-neće, imaju li mogućnosti da učestvuju u svemu tome. Ja sam onda dobio neku ponudu za neki drugi film... I otišao sam u film za filmom i na to zaboravio. Tako da scenario za "Komandanta" leži u mojoj arhivi. Leži verovatno u "Avalinoj" arhivi i pojedinaca koji su to čitali. Naravno kad je Ljuba Tadić čuo za to, rekao je: "Kako ćemo?" Rekoh: "Ne mož' ti si poginuo, mnogi od vas koji ste poginuli, ne možete!" Gidra je psovao jedno veče. "Zašto sam poginuo?", kaže "Ali nisam ja poginuo, ja sam bio ranjen, pa sam pao. Može posle da se objasni da su došli ovi naši bolničari pa su me izvadili!" Rekoh da, ali osnovna ideja je bila da je to herojska smrt jedne vojne jedinice itd.

- Čuo sam da ste vi svima njima dali domaći zadatak da osmisle svoju smrt.

Mitrović: Pa jeste. Pa da! Znaš zbog čega je težak bio rad oko toga?...Jer baterija je bila locirana na malom prostoru. Nju je neprijatelj tukao, stalno su eksplodirale granate oko nje, tako da s jedne strane naši su morali da dejstvuju, neprijatelj je dejstvovao, položaj je bio otvoren, žrtve su bile velike. Nije to kao, ovaj puca, ovaj pada, pa ti sad biraš i režiraš kako hoćeš! Ovde je trebalo u toj gužvi između topova i praznih čaura pronaći najefektniji način kako da pogine svako od njih. Onda su, u hotelu do kasno u noć, uz vinjak padale diskusije. "Nemoj to je moja ideja! Nemoj da ti padaš ovako!" Najviše su se grabili ko će da padne među prazne čaure, jer to su velike čaure od pola metra, efektno to deluje kad počne da tandrče, taj metal da se prevrće, da padaju oni zajedno sa čaurama. Ne sećam se više ko je to bio... Trebalo bi da gledamo film pa da vidimo. Što je najlepše, ja nemam film... Ciga je rekao da 'oće među točkovima da pogine. Svaki je imao neku ideju i tu je bilo i komičnih stvari pomalo, smejali smo se raznim idejama. Što je najlepše glumci vole da smrt ostavlja što upečatljiviji utisak. Jedan do elemenata glume jeste da smrt dugo traje, taj trenutak kad si pogođen i kad treba da padneš da to traje, da se trzaš, da gledaš u nebo, da ovo i da ono... Dobro imali smo mogućnosti pa smo više tih kadrova snimili sa svakim od njim. Pošto je to već bio kraj snimanja tako se desilo da se kraj pogodio sa krajem. Imao sam mogućnosti da biram, da se malo zabavimo na taj način. Nisam bio baš najzadovoljniji tim efektnim padanjima, jer su bila i suviše efektna.

- Na kraju se desilo da jedna takva smrt zatvara film. Ljuba Tadić.

Mitrović: To je glavni junak filma, to je metaforička scena koja je imala i komponentu lične sudbine, ličnog prkosa, ličnog patriotizma i političkog stava prema toj reci, koja je stalno predstavljala granicu za normalno cirkulisanje sveta i uvek se završavala krvavo. Ti znaš da je bila diskusija među nama da l' da snimamo ono "Drino jebem ti"? Jedni su bili za, drugi protiv. Važno je to, što danas niko ne može da shvati uopšte, da je u to vreme bila zabranjena psovka na filmu. Nije niko smeo da psuje. Nije smeo da kaže "majku mu", "Boga mu" i šta ja znam. Tako da kad sam ja predložio da se završi kvazisrpski sa nekom psovkom... Snimili smo dve-tri varijante sa i bez psovke, i onda sam ubacio to i rekao: "Šta Bog da, probaćemo". Međutim, to je idealno kako se okrenulo... Nije to psovanje. To čovek od muke, u agoniji. Bilo je stotinu tumačenja, ali niko to nije uzeo kao psovku u pravom smislu reči.

- Meni je Ljuba Tadić rekao da ste vi planirali da on i Aca Gavrić na završetku filma odlaze na konjima, da je on nekako na svoju ruku snimio tu scenu smrti.

Mitrović: Ma ne. Bila je jedna druga ideja. Ja sam tada mislio da napravim sledeće: Aca Gavrić vodi svoj desetkovani bataljon...vraća se u bazu, svi krvavi, neki u zavojima, neki bez oka itd. On napred jaše i polako idu tom cestom kojom se vodila borba i napuštaju rat, Srbi pobedili. I sad on pogleda, a tamo na jednoj padini pored jedne šume stoje ovi što su poginuli. Oni su tu kao neki simbol. Jedni s drugima su toliko vezani da im se pričinjava da su živi, da jedni druge prate. I snimili smo to. Tako da ako pogledaš film videćeš da poslednja scena u filmu gde Aca Gavrić jaši i ide, a za njim ta baterija, da on nešto mrmlja. Nije blizu, pa nije jasno šta je. On je tu govorio nešto, ali ne mogu da se setim. Ali nije scenario nego se to na licu mesta improvizovalo. Posle sam video da je to malo onako romantičarsko razvlačenje ideje koja je bila dobra, ali sada preti da poremeti dobar svršetak sa Ljubom, pa sam odbacio to. Snimljena je ta scena.

- A kako je došlo do snimanja baš te čuvene scene. Je l' to postojalo planirano?

Mitrović: Koje?

- Pa to "Drino jebem ti".

Mitrović: Bilo je u scenariju.

- Bilo u scenariju?

Mitrović: Pa da, bilo je u scenariju da major Kursula gine. I onda kako da mu nađemo mesto da ne padne na zemlju, pa da se koprca, nego sam naredio svojima da pronađu neko drvo, neki panj, a ipak da osloni se na nešto. Onda su oni napravili to, nije pravo drveće, i dobro je ispalo. To je bio pokojni (Miomir) Denić jedan do najboljih scenografa u Evropi, inače i pozorišni i filmski... Sećaš se one razrušene crkve? Svi misle da je to prava ruševina. Međutim to je on napravio sa onim staklima i prozorima.

- Stvarno sam mislio da ste našli neku crkvu koja je ostala srušena!

Mitrović: I oni lusteri pokidani! Još neke scene su bile interesantne. To je uglavnom bio eksterijerni film.

- Znači od početka ste planirali tu psovku?

Mitrović: Da, da.

- Zanima me, kad ste krenuli da radite film, rekli ste da je radni naziv bio "Cerska bitka". Da l' i to znači da ste ste planirali da napravite film o čitavoj bici, pa ste odustali na kraju zbog malih sredstava?

Mitrović: Zapravo ono dole... to nije bila Cerska bitka, to je bilo podnožje Cera. Cerska bitka je bila na Ceru, tako da taj naslov ne bi ni odgovarao. U suštini to je bilo u Mačvi, a da je "Mačvanska bitka" to bi bilo smešno. To bi bio sjajan film, zato što sam koristio neke detalje, neke anegdote iz biografija autentičnih ljudi... svi materijali nisu ušli u film, ali sam to sačuvao. To je gomila svesaka. Ja sam se mnogo selio četiri pet puta, tako da sam mnoge stvari pogubio. Fotografije koji mnogi traže, a i svoje tekstove, crteže. To je pogubljeno ili pokradeno. Nešto sam dao i Kinoteci, a i ona se tri puta selila...

- Kada ste radili odabir glumaca, jeste odmah otprilike znali koga ćete anagažovati za šta?

Mitrović: Jeste. Arsen Diklić...ti znaš ko je Arsen Diklić?

- "Ne okreći se sine"...

Mitrović: ..."Salaš u Malom Ritu". Inače jednom rečju sjajan pisac koji je bio sjajan saradnik. Bio je ovako vrlo duhovit čovek, vrlo kooperativan. On i ja smo razgovarali o nekim scenama: "Uh, ovo bi taj i taj glumac dobro!" Onda smo imali čitav niz spiskova i fotografija. Zamolili smo asistente da prikupe što više fotografija glumaca, pa su nešto prikupili i slikali, pa smo Arsen i ja gledali. Naravno za glavne uloge to je bilo neprikosnoveno. To se zna da mora Ljuba, mora Aca, mora Gidra.

Aleksandar Gavrić

- Sad kad gledate film jeste zadovoljni. Mislite da je nešto moglo bolje ili slabije. U kojoj mjeri ste sve ostvarili ono što ste zamislili?

Mitrović: To je jedan podeljen utisak. Nisam skoro gledao taj film, možda pre godinu, dve. Ali kad sam ga gledao na televiziji video sam da su neke scene mogle bolje da se naprave. Zašto nisu bile bolje nego te kakve jesu? Zato što smo mi film počeli da snimamo u maju mesecu, a Pula je u julu mesecu. To je neviđen, neviđen rekord bio, da neko može da za dva meseca snimi, montira i prezentira film! Međutim, ja više ne mogu da se setim iz kog smo se mi razloga zainatili da stigne za Pulu. Bilo je tu i nekih opklada i šta ja znam. Uglavnom, ja sam imao neke svoje familijarne razloge da se to što pre napravi, da se što pre vidi, ali nije to bilo tako jednostavno snimati film za tako kratko vreme na terenu. Druga stvar kad si u ateljeu, sve ti je pri ruci, priključiš struju, pokupiš glumce, oni popiju kafu, pa snimaju. Ovo je sve na terenu, sve po suncu, kiši, prašini, po tim našim srpskim šumama i jarugama. To je bilo teško! Trebalo je vremena. Trebalo je vremena da se agregat za struju prebaci odavde tamo. Po 20, 30, 40, 50 ljudi je izvlačilo, a za to je trebalo vremena i zato su svi mislili da mi nećemo stići da to uradimo. E sad, ja sam tada izmislio organizacioni trik, a to je umesto da snimim ceo film, kao što sam dotle radio i kao što su svi radili i kao što se danas radi, snimiš film pa sedneš u montažu, pa biraš materijal, pa montiraš, pa gledaš: "Aha, ovde nije dobro, ovde fali to!", ja sam doveo montažera, to je Kaća Stojanović jedna od naših najboljih montažera, u hotel. Uzeli smo jednu sobu i napravili montažu. Doveli smo celu montažu u hotel. Dok ja snimam, ona montira. Kako šta stigne iz labaratorije ona odmah montira. I kad se ja vratim uveče sa snimanja onda kažem: "Ovo je dobro, ovo skrati, ovo produži, ovo ubaci". Kad vidim da fali možda neki detalj ja sutra snimim uz neku drugu scenu i to. Tako da je to paralelno išlo. Pošto je snimano tonski, dijalog je bio gotov, tako da je za rekordno vreme snimljen jedan izuzetno težak film. Težak je bio i za mene, koji sam prethodno radio dva teška terenska sa masovkama filma. Imao sam nekog iskustva. Svejedno je bio težak film za mene, utoliko što me pritiskao taj rok koji sam dao i zarekao se da ćemo napraviti film. I napravili smo. Olakšalo nam je bilo posao što smo u Beogradu za nedelju dana sve pripreme izvršili, pa i taj izbor glumaca za koji ti kažem da smo već unapred imali prodiskutovane solucije ko šta da igra i davali pojedincama da čitaju tekst. Ljuba je tada bio u punoj snazi. Imao je neke svoje originalne metode. Recimo to da se u "Maderi" skupljalo društvo. On, Ratko Dražević, Selenić, ne znam kog dana u nedelji. Onda je on pred njima usred restorana "Madere" odglumio čas jednu čas drugu scenu i oni su to gledali i komentarisali...

- Ste išli u inostranstvo s tim filmom?

Mitrović: Taj film je bio na nekim festivalima u svetu, ja nisam mogao ni na jedan da idem, kao što nisam mogao da idem kad je bio jedan film koji sam mnogo voleo, to je "Mis Ston" (Miss Stone 1958). Prvo je u Edinburgu bio na festivalu gde je dobio neke nagrade. Ni tu nisam mogao. Zašto? Zato što sam u to vreme radio na drugim filmovima pa mi je bilo draže da radim film nego da se šetam po festivalima. Međutim film je prodat u više zemalja. Francuskom distributeru, ne znam kome, je naišao problem kako će da... sinhroniziju na francuski jezik. Sad nisu znali kako (da prevedu) neke srpske psovke, i Gidrine uzrečice. Onda jedno četiri-pet puta mene usred noći nazovi i kažu ta i ta scena, ta i ta strana u scenariju, kako to da prevedu? Ja ipak sam dosta dobro znao francuski, jer sam se i školovao malo u Francuskoj nisam mogao iz cuga, pa sam zvao neke svoje prijatelje, mangupe sa kojima sam svojevremeno bio na studijama. "Kako bi vi to?" Najviše su mi pomogle dve kolege sa instituta fanrancuskog. Bili su iz Normandije rođeni. Oni meni, onda ja ovima. Tu francusku verziju nisam ni gledao, ali sam čitao francuske novinske kritike koje su bile dobre. Dva meseca je to po Parizu igralo, prema tome...

Vladimir Popović

- Zanima me, postoji jedna scena. Baterija putuje cestom. Iz razgovora se zaključuje da je noć, ali na filmu se vidi da je dan. Je l' to bio neki tehnički problem?

Mitrović: Tehnički problem u laboratoriji... Onda Miletu Markoviću snimatelju "Marša na Drinu", inače mom dobrom prijatelju, rekoh: "Mile, idi bre traži da se to (ispravi)". Ma", kaže "nećemo za dva kadra da pravimo celu rolnu". Jer to ne može na komad, na parče, mora cela rolna od recimo 300 metara. I sad kad je trebao da bude ovaj festival na Paliću zvoni telefon, javlja mi se (direktor Jugoslovenske kinoteke Radoslav) Zelenović, isto tako dobri smo prijatelji, kaže: "'O'š da častiš?" Rekoh: "'Oću!" Kaže: "Dve stvari treba da častiš. Prvo, dobio si diplomu za životno delo." "A šta je drugo?" "...Tražili smo, mi Kinoteka, da se popravi i ta scena, dan-noć, to je popravljeno!"

- Kad sad?

Mitrović: Sad, sad... To me baš obradovalo. Interesantno da raja to ne primećuje... ali vidiš ti si jedan od malobrojnih koji je to primetio.

- Ja sam film gled'o 10-15 puta!

Mitrović: Pa dobro... ovaj me baš obradovao, Zelenović. Kaže: "To sam tražio da laboratorija ispravi. Cela rolna je ispravljena..." Krivo mi je i žao što nije rađen taj film "Komandant"... To su dileme jednog komandata koji šalje ljude u apsolutno čistu klanicu, i sad on sam sebe pita dokle ima prava, dokle nema. Što je apsurdno pitanje za jednog oficira. Oficir je školovan zato da šalje ljude u borbu ili smrt, ali on ima svoje posebne probleme i posebno viđenje života i stvarnosti svoje nacije...

Gidra

- Što danas ne ponudite to nekom?

- Ma ko bi to radio, skupo je.

- Znam da je plan (reditelja Srđana) Dragojevića odavno da snimi "Sveti Georgije ubiva aždahu". To baš nije to, ali je otprilike.

Mitrović: Ne, to je drugo. I nije skupo, nema konjički puk.

- Zavisi kako snimate film. Možda bi ubacio. Bilo bi šteta, ako mislite da je toliko dobar scenario.

Mitrović: Znaš šta je najinteresantnije? Najinteresantnije što tada nisam bio lenj, nego sam zamolio tu neke u Avali da prevedu taj film na više jezika. I preveli su ga prvo na engleski. Ja sam zahvaljujući tu nekim svojim vezama ponudio taj scenario jednom preduzeću u Londonu producentskom. Koje nije malo ni veliko nego srednje preduzeće, radi deset filmova godišnje, uglavnom te akcione filmove. Ja im pošaljem scenario i kaže: "Pročitali smo to. Je l' možeš da dođeš odmah u London? ...Samo jedno pitanje imamo pre nego što ti kažemo da ili ne. Ovde ima scena da treba toliko i toliko konja, recimo sto. Je l' možeš to?" Rekoh: "Pa mogu. Ne bih to tradio da nisam već obezbedio. Imam direktore filma sa kojima sam dosad radio, koji su se bili zadužili da to obezbede i provere da l' može"... "Znaš da je to jako teško to je i u Rusiji teško". Rekoh: "Znam". "Može", kaže, "mi bi to radili." E sad pazi. Oni su mislili da rade A koprodukciju filma "Komandant", drugi deo filma "Marš na Drinu"...I da daju dva glumca, ne mogu više da se setim za koje uloge, i daju traku, labaratoriju, tehniku itd i neke pare koje nisu bile tada za potcenjivanje, jer je tada svaka deviza značila mnogo. I ne znam iz kog razloga ovi se u Avali pokolebaju, pa ni to nije uspelo da ih nagovori da rade film. Ovih dana sam razmišljao, to što ti kažeš, da li bi vredelo to opet raditi...

Aleksandar Arežina

Aleksander Blu - Vangelis kao reka prolazi kroz moj život

2011-01-29T17:05:00.025+01:00

Novosađanin Aleksandar Stamenković u januaru se pod imenom Aleksander (Alexander) Blu oglasio šestim net albumom instrumentalne elektronske muzike "Balance". Iako je poslije desetak godina objavljivanja muzike nažalost ostao uglavnom nepoznanica za slušaoce u Srbiji i njenom bližem okruženju, Stamenković/Blu je uspio prilično skrenuti pažnju na sebe u net svijetu preko strane jamendo.com. Na taj način je i meni srpski muzikotvorac za sintisajzerima nedavno postao pravo otkrovenje!

Nikad čuo za izvjesnog Aleksandera Blua, dok jedne večeri početkom januara nisam slučajno nabasao na njega, dokon krstareći netom u potrazi za novim izvođačima vrijednim pažnje iz Srbije, i unaokolo. Čudo jedno šta se može naći na muzičkim platformama poput bandcamp.com, soundcloud.com ili jamendo.com! Na posljednjem mi se od ponuđenog posebno dopao upravo Blu, svojim pažljivo složenim, ugođajnim i neopterećujućim instrumentalima, na tragu Vangelisa ili Žan Mišel Žara. Po običaju bijah iznenađen kako mi je promakao još jedan vrijedan srpski muzičar, pogotovo što se njegov prvi album "After All" pojavio još (davne) 1998. godine! Blu, zapravo dugogodišnji novosadski studijski snimatelj i producent Aleksandar Stamenković, potom je izbacio, bez mog znanja, "Moderato" (2001), "May" (2005), "Electricity" (2007), "Background" (2009) i ovog januara odlični "Balance". Sve te albume, zaista vrijedne pažnje, možete poslušati i skinuti osim sa www.jamendo.com i sa njegove zvanične strane www.alexanderblu.com. Mnogi su to već učinili, što svjedoči statistika www.jamendo.com po kojoj njegov profil ima preko milion preslušavanja, dok je samo stvar "Emptiness" sa albuma "May" postigla do sada preko 380.000 slušanja! Povodom novog albuma "Balance" Stamenkoviću sam poslao nekoliko pitanja mejlom, tako da bez mog suvišnog daljeg objašnjavanja, možete samo iz njegovih odgovora dovoljno otkriti ko je zapravo Aleksander Blu.

Stamenković u svom studiju

- Tvoj novi album nazvan je "Balance" po jednom od instrumentala na njemu. Da li je to bio slučajan izbor ili ime na neki način odražava prirodu albuma?

Stamenković: Dugo sam razmišljao o nazivu novog album i došao do balansa. Stalno nešto balansiram. Mada sam se dvoumio između "Balance" i "Air". Pesma "Balance" je prva koju sam napisao za album tako da nosi ime po njemu. Kao i sa ostalim pesmama na albumu trudio sam se da harmonijski i melodijski bude interesantna.

- Ovo ti je šesti autorski album pod imenom Aleksander Blu. Kako on stoji u odnosu na prethodne. Kako bi ga opisao?

Stamenković: Pretpostavljam da su svi moji albumi slični. Sa tehničke strane više sam koristio hardverske sintisajzere nego softverske, pa pretpostavljam da se to oseća u zvuku. Više je u ambijentalnom stilu nego moji prethodni albumi. Bolje izbalansiran. (smijeh). Omot je radila Sonja Lukan, mlada dizajnerka iz Novog Sada i jako sam zadovoljan kako je to uradila.

- Odakle crpiš nadahnuće za teme i nazive?

Stamenković: Uvek mi je teže da smislim naziv za pesmu ili album nego da uradim muziku. Inspiraciju za muziku nalazim u svakodnevnim dešavanjima, porodici, prirodi, dobar film može da me inspiriše, muzika koju slušam, godišnje doba, neke krupne životne promene, dešavanja lepa ili ružna. Dešava mi se da uradim po nekoliko pesama a da nemaju naziv. Onda razmišljam danima o nazivu dok ne smislim nešto. Imam nekoliko prijatelja sa kojima se ponekad konsultujem oko muzike i oko naziva pesama.

- Album na početku lebdi sa "Air" i razlikuje se ambijentom od ostatka albuma. Ime te stvari prilično dobro dočarava njen zvučni ugođaj. Recimo, uz onakvu stvar mi ide ime "Russia", ali je već "River Vang" pretpostavljam samo plod tvoje mašte? Stvarno nisam mogao pronaći da postoji takva rijeka. Je 'l "Happy Man" posvećena nekom?

Stamenković: Za pesmu "Air" sam prvo uradio video pa onda muziku. Uglavnom ne radim tako, ali za tu pesmu je bilo tako. Mesecima sam sa terase snimao oblake kamerom dok nisam skupio dovoljan broj filmića za video. Zatim sam seo i uradio pesmu. Video može da se pogleda na mome sajtu. Na svim mojim prehodnim albumima ima bar jedna totalno ambilentalna numera, pa tako i sada. "River Vang" sam uradio malo drugačije, sirovije. Baš tih dana sam kupio novi Valdorf (Waldorf) sintisajzer sa sjajnim analognim zvucima i za jedno popodne uradio tu stvar. Vang je ustvari Vangelis koji kao reka prolazi kroz moj život i uvek volim da čujem njegovu muziku. Gugl kaže da "river Vang" ne postoji. "Happy Man" je radni naziv za pesmu koji je ostao u upotrebi. Nešto sam bio jako sretan dok sam radio tu pesmu.

- Zašto je izdvojen inače odličan prošlogodišnji singl "Time Traveler/Pianos", umjesto da bude dio nekog albuma?

Stamenković: Raspored pesama po albumima na jamendo.com sajtu, gde je objavljen taj singl, je malo drugačiji nego na mome sajtu. Zvanično, ako mogu tako da kažem, te pesme su na albumu "Background" (2009). "Time Traveler" mi je inače jedna od omiljenijih pesama.

- Koliko vidim radiš kao studijski muzičar dosta dugo. Možeš navesti neka imena s kim si radio?

Stamenković: Devedesetih sam se više bavio studijskim radom radeći sa drugim bendovima a manje komponovanjem i nekim autorskim radom. Tada sam, ako mogu tako da kažem, ispekao studijski zanat, koji mi je bio neophodan da bih mogao da radim svoju muziku samostalno. Kao u svakom poslu tako i u muzici moraš da savladaš zanatski deo posla. Kompjuteru su tu mnogo promenili i olakšali stvari ali ne može kompjuter da smiksa pesmu umesto tebe, moraš malo da se potrudiš. Za nekih sedam-osam godina koliko sam radio studijski posao najviše kao tonac zatim kao muzičar i producent bilo je lepih i ružnih stvari. Na tvome blogu se nalaze neki bendovi sa kojima sam radio. Prva dva albuma od Eve Braun, Goblini, prvi album od Velikog prezira, Deca loših muzicara, Ateist rep (Atheist Rap), Kasandrin glas, Darkvud dab (Darkwood Dub), Džukele, Popsajkl (Popcycle), Vojvođanski bluz bend, Overdoz (Overdose), Lutke, Katarza, Oružjem protivu otmičara, Instant karma, Odvojena stvarnost, Vlada Divljan, Dragoljub Ðuričić, Dža ili bu, Osvajači, Intima, Koja, Filip Žmaher, Maja Odžaklijevska, Lav hanters (Love Hunters), Aleksandar Dujin... To su neka poznatija imena. Puna sam radio, nije bilo pauze. Studio se zvao "Do, re, mi". Moj sadašnji studio se zove "Moderato". Nastao je 1998. i baziran je uglavom na midiju. U početku sam radio i uslužno ali više ne. Radim po narudžbini i svoje projekte.

- Kako si se odlučio da se baviš instrumentalnom muzikom i ko su ti bili uzori?

Stamenković: Nikada se nisam dvoumio između instrumentalne i vokalne muzike. Uvek je bila samo instrumentalna. U nekim pesmama koristim semplove glasa ali to nije vokalna muzika. Ustvari, na albumu "Moderato" se nalaze dve vokalne pesme. Te pesme sam svirao sa svojim bendom sredinom osamdesetih, pa sam ih obradio jel sam ih voleo. Otpevao ih je Vaske (Goran Vasović) iz Eve Braun, i to mi je posebno drago. Za pesmu „Jesenja jutra“ muziku je uradio Aleksandar Tošković a za pesmu „Letim“ Đorđe Branković. Kada sam bio klinja slušao sam ono što moj stariji brat kupi. Dip parpl (Deep Purple), Status kvo (Quo), Ejsi disi (AC DC), Svit (Sweet), Nazaret (Nazareth), Led cepelin (Zeppelin), Supertramp, ZZ top, (Boba) Dilana (Dylan), (Riblju) čorbu, Galiju...Prvi elektro bend koji sam čuo bili su Kraftverk (Kraftwerk) i odmah se oduševio zvukom. Posle toga su sledili Žan Mišel Žar (Jean Michel Jarre), Vangelis, Pink Flojd (Floyd), Kitaro, Tendžerin drim (Tangerine Dream), Dženesis (Genesis), Laza Ristovski, Jelo (Yello), U2, Džejms Braun (James Brown)... Kasnije Er (Air), Mobi (Moby), Robert majls (Miles), Viljem (William) Orbit, Koldplej (Coldplay), Lemon dželi (Jelly), čilaut (chill out) i njuejdž (newage) muzika itd. Klasiku sam puno slušao, posebno Šopena.

- Otkud ime Aleksander Blu? Zašto ne pod pravim imenom?

Stamenković: Moje ime Aleksandar Stamenković je malo dugačko pa sam ga skratio. Prvo je bilo samo Blu. Prva dva albuma sam izdao po pseudonimom Blu. Na internetu sam video da ima bar pet artista pod tim imenom pa sam dodao moje ime i ispalo je Aleksander Blu. Prošle godine me je kontaktirao neki čovek iz Čilea koji se stvarno preziva Blu, i oduševio se što u Srbiji postoji neko ko se preziva Blu.

- Su tvoji instrumentali negdje korišćeni (film, televizija, igrice i slično)?

Stamenković: Kada na jutjubu ukucam "Alexander Blu" izbaci oko 600 rezultata pretrage. Pošto je moja muzika izdata pod Krijejtiv komons (Creative Commons) licencom može se slobodno koristiti za nekomercijalne projekte. Tu ima svega. Od profesionalno urađenih filmova, kućnih, pa do totalno bizarnih. Skoro svaki dan dobijem neki mejl od nekoga kome treba instrumentalna muzika. Studenti, video amateri, fotografi, za dokumentarne filmove, kratke filmove, kućni video, za sajtove itd. Što se tiče komercijalnog korišćenja moju muziku koriste za video igrice, prezentacije kompanija, pušta se po restoranima, tržnim centrima, aerodromima. Na mojoj Jamendo stranici postoji precizna evidencija gde i ko sve korisiti moju muziku komercijalno. Pre godinu dana su me informisali da sam im najkomercijalniji artista. Dešava mi se da na TV kanalima čujem svoju muziku u pozadini nekih reklama ili dokumentarnih emisija. Na kablovskoj na Travel kanalu su puštali moju pesmu "Concert" u pozadini dok je išla neka reportaža o Londonu. Radio sam namenski muziku za TV reklame i neke dokumentarce. Voleo bih da radim muziku za film i pozorište.

- Svi tvoji albumi se mogu skinuti sa tvoje zvanične strane www.alexanderblu.com, ali i sa www.jamendo.com. Kakva su tvoja iskustva sa besplatnim dijeljenjem muzike preko neta? Kakve su koristi?

Stamenković: Muziku sam, kao što rekoh, objavio pod licencom Krijejtiv komons, ali to nije baš skroz besplatno. Može se besplatno preuzeti, slušati, deliti, koristiti za nekomercijalne projekte. Takode, potrebno je naznačiti autorovo ime, tako da daleko veći broj ljudi može čuti moju muziku. Ali, ukoliko se koristi za komercijalne projekte trebalo bi da se plati. Koliko, to zavisi od kompanije preko koje nudim svoju muziku ili koliko ja odredim. To se na engleskom zove "music licensing“, nije klasična prodaja. Moja iskustva sa besplatnim deljenjem su vrlo pozitivna. Po meni prodaja ima smisla ako neki veliki izdavač sa razvijenom infrastrukturom stane iza benda. Srednji i mali izdavači su malo izgubili smisao razvojem interneta. Mnogo stvari su se promenilo u muzici razvojem interneta za jako kratko vreme.

- Pošto su imena stvari na engleskom, to znači da uglavnom računaš na strane slušaoce, a ne na domaće?

Stamenković: Devedesetih sam nudio moju muziku izdavačkim kućama u Srbiji, ali nisu bili zainteresovani za instrumentalnu muziku. Pojavom interneta probao sam po Evropi, ali nisam dobio nikakve konretne ponude. Odgovarali su mi da nedeljno dobijaju stotine CD-a iz celog svet i da će se truditi da preslušaju moju muziku. Razvojem širokopojasnog interneta rasle su i moje šanse za prezentaciju muzike bez izdavačkih kuća. Što je još bolje tu je ceo svet, tako da sam nazive svojih pesmama preveo na engleski. Računam naravno i na Srbiju, ali na internetu je suludo ograničiti se samo na jednu zemlju.

- Koliko si zadovoljan prijemom tvoje muzike u Srbiji?

Stamenković: Malo me ljudi iz Srbije kontaktira, predpostavljam da se sviđa nekome. U maju 2010. su me zvali sa Radio-televizije Vojvodine da naprave kratku emisiju o mome radu. To sam postavio na sajt. Par puta su me mejlom pitali je l' znam srpski ili „je l' govoriš našim jezikom“? Valjda ih to Blu zbunjuje.

- Možeš li razraditi malo svoju misao da je tvoja "muzička filozofija da muzika treba biti opuštajuća i neopterećujuća za slušaoca?"

Stamenković: Ne volim muziku koja nervozi, besomučna monotona ponavljanja, deranje u mikrofon, agresiju i frustraciju u muzici. Neko se izražava na taj način ali ja ne. Volim lepu harmoniju, melodiju, blaže analogne zvukove, tako nekako. To je stvar ukusa i potrebe. To mi često posetioci sajta komentarišu. Ima slaganja sa tom filozofijom ali i protivljenja.

- Kako si došao na zamisao da uradiš album elektro uspavanki za djecu "Lullabies" (1999)? Porodična potreba?

Stamenković: Od kako sam počeo nešto da komponujem po porodičnom pijaninu krajem sedamdesetih, pa sve do sredine devedesetih, skoro sve svoje ideje sam snimao na kasetofon da ih jednog dana kad kupim sintisajzere i naučim da radim uradim kako treba. Tako da imam desetine kaseta sa zabeleženim idejama. To mi je bila jedna od pametnijih stvari koje sam uradio. Dok sam preslušavao te snimke skontao sam da imam puno blagih, dečijih melodija koje bi mogle da se urade kao dečije uspavanke. I tako sam uradio instrumentalne uspavanke za decu i odrasle. Njih sam objavio pod svojim pravim dugačkim imenom.

Zvanična strana: www.alexanderblu.com

Aleksandar Arežina

Električni orgazam - Žanrovski kontrafazon i sveopšti eksperiment

2011-01-21T19:12:00.024+01:00

Sa novim, odličnim albumom "To što vidiš to i jeste" Električni orgazam je pokazao nevjerovatno rijetku sposobnost, za bilo koji sastav u svijetskim okvirima, da u tridesetoj godini postojanja temeljnim preoblikovanjem zvuka na najbolji način okrene novi list u karijeri. Kada se poslije skraćenog "pripejd" izdanja, konačno krajem prošle godine na CD-u pojavio novi album u cijelosti, bio je to odličan povod da o njegovom nastanku porazgovaram sa ključnim članom beogradskog sastava Srđanom Gojkovićem-Giletom.

Album "To što vidiš to i jeste" stigao je početkom septembra 2010. godine kao CD sa sedam pjesama u izdanju Doma omladine Beograda, koji je prodavan u jednostavnom kartonskom omotu na srpskom tržištu samo uz "pripejd" paket Telekoma Srbije. Oko četrdeset minuta gruvajućeg spoja fanka, roka i soula bilo mi je sasvim dovoljno da "To što vidiš to i jeste" uvrstim u ponajbolja izdanja mog omiljenog sastava, uz prvenac "Električni orgazam" (1981), "Distorziju" (1986), živi "Braćo i sestre" (1987) i "Zašto da ne" (1994). Nakon rokajućeg "Harmonajzera" (2002) Beograđanima je trebalo čak osam godina, najduži razmak u karijeri, da isporuče novi album, a od toga su posljednjih pet proveli natenane ulazeći i izlazeći iz svog studija. Ipak, čekanje se isplatilo. Kada bih pokušao opisati kvalitativno dostignuće Elelektričnog orgazma sa ovim albumom, jedino što mi pada na pamet je "Steel Wheels" (1989) velikih Rolingstonsa (Rolling Stones). Nakon nekoliko godina upitnog opstanka Stonsi su se na pragu trećeg desetljeća postojanja vratili, po meni, sa jednim od svojih najboljih albuma, koji im je omogućio da bezbjedno započnu novih 20 godina poslovanja. Iskreno se nadam da će "To što vidiš to i jeste" imati isti značaj za budućnost Električnog orgazma. Uostalom, sličnost podcrtava i Giletovo priznanje da je u jednom trenutku prije ovog albuma budućnost njegovog sastava bila pod znakom pitanja. Predstavljajući ljetos novinarima u Beogradu "pripejd" album, Gile je najavio da će se "To što vidiš to i jeste" na jesen pojaviti u redovnoj prodaji pored Srbije i u Hrvatskoj i Sloveniji, i čak štaviše da Elelektrični orgazam za tu priliku, ima još nekoliko snimljenih i neiskorišćenih pjesama. Zaista, Dalas rekords (Dallas Records) se polovinom decembra potrudio da objavi album na kome su se sada našle i pjesme "Gde god odem", "Da, da, da, da" i drugi radijski singl "Mister ministar", čime je trajanje albuma produženo na skoro sat vremena. Nekoliko dana po objavljivanju CD-a telefonski sam razgovorao sa Giletom, a on se potrudio na početku da objasni razliku između dva izdanja "To što vidiš to i jeste".

Gile: Prvo izdanje je bilo pretpremijerno, na kome nije bio ceo album. Da se ljudi ne zbune, nisu ovo nikakve pesme koje smo mi u međuvremenu snimili nego su to pesme koje su bile deo celog sešna, ali pošto je ceo plan izdavanja bio takav, mi smo znali da će biti dva izdanja. Tako da je ono prvo izdanje, od sedam pesama, bilo za nas predpremijera, a ovo Dalasovo, je ceo integralni album od deset pesama, sa tekstovima, fotkama, knjižicom i kutijom.

- Sada album traje oko sat. U stara dobra vremena ovo bi se smatralo dvostrukim albumom.

Gile: I mi ga doživljavamo kao dupli album. Pravili smo ga da se zabavimo, da nam bude interesantno, da zadovolji neke naše standarde. U jednom trenutku smo bili u dilemi da li da zastanemo i izdamo dva albuma. Onda smo ukapirali da bi to bilo glupo. Kad bi sačekali (drugi album) te pesme bile bi već suviše stare. Ipak smo se odlučili da ljudima damo skoro kompletan sešn. Nije ovo sve što smo snimili za vreme rada na albumu, postoji još jedna pesma. Ako jednog dana uspemo da dođemo do duplog vinilnog izdanja, a ideja je da se to desi na proleće, možda tamo bude još ta jedna pesma („Sedam dana”) koja je ostala.

- Meni je prvi singl "Nemaš nikom ništa da daš" zazvučao na trenutke kao socijalno angažovana pjesma, sa sve onim „nema zašta da te ujede pas”, sa čime bi se prepoznalo dosta stanovnika tranzicione Srbije, a i šire.

Gile: Ne znam da li je pesma baš socijalno angažovana... Ja je kao takvu nisam pisao. Posvećena je konkretnoj osobi koju poznajem. Nije javna ličnost. To što nema zašta da je ujede pas je zasluga te osobe, a ne posledica vremena u kome živimo. Ličnim delanjem ili ne delanjem si se doveo do toga da nema zašta da te ujede pas. Čudna je ta analiza tekstova pesama. Pesme nastaju iz podsvesnog, i prihvatam da može da bude raznih tumačenja. Sigurno da drugi ljudi to doživljavaju drugačije od mene. Žanrovski smo namerno krenuli u kontrafazon, da zbunimo ljude, da im kao prvi singl damo nešto što u stvari nije prava slika onoga što se nalazi na albumu.

foto: Boris Vezmar

- Ja bih recimo prije za naredni singl odabrao „Noć me zove”.

Gile: Ukapirali smo da bi mogla biti skoro bilo koja pesma sa albuma samo kad bi je skratili. To smo uradili sa prvim singlom "Nemaš nikom ništa da daš". Spot traje minut kraće nego pesma na albumu. Fali cela treća strofa i refren. Sigurno ćemo to raditi i sa ostalim pesmama, jer jednostavno kad snimaš spot postoji nepisana zakonitost, da trajanje „mora” biti između tri-četiri minuta. Verovatno ćemo i za naredne spotove praviti neke edite.

- Sada je novi singl sa potpunog albuma “Mister ministar”. Je l’ to neka politički angažovana stvar? O čemu se tu radi, kako da ljudi shvate tu pjesmu?

Gile: Slušaj, ja u principu nikad o tome ne razmišljam. Biće sigurno iznenađujućih komentara i doživljaja. Kao i za brojne pesme koje smo do sad napravili. Mi to pravimo, pre svega, da se mi zabavimo, da nama bude interesantno, da zadovolji neke naše standarde. A onda to prezentujemo javnosti, bez nekog razmišljanja koliko će ljudi za to da se zakači. Uvek priželjkujemo da što više ljudi shvati našu muziku, na način na koji je mi shvatamo, ali to nije u našim rukama. Različiti su ukusi. A i ne zanima me mnogo. Znam kako je ja shvatam. Nije posvećena nikom konkretno. Ta pesma, ako je posvećena nečemu, onda je to estradizacija politike na ovim prostorima. Ne samo u Srbiji. To da su političari postali superstar, megazvezde, svaki dan se pojavljuju na televiziji i manje više pričaju prazne priče, to je možda bila neka inspiracija. Ukrštanje estrade i politike.

- Trebalo mi je vremena da provalim da je to tvoj glas.

Gile: Mi smo se trudili na ovom albumu da ne ličimo na sebe. Ovo je jedna od tih stvari. Ako već ne peva Ljuba (klavijaturista Ljubomir Đukić), onda se ja trudim da ne zvučim kao ja. Pored falseta kog sad prvi put koristim u „Mister ministar” i u “Nikad ne znam”, imam i neki „duboki” glas kojeg isto prvi put koristim u pesmi “Bliži suncu”. A to je neki šapat-rep ili ne znam kao bi ga nazvao. To su glasovi koje sam prvi put primenio na ovom albumu. Nisam do sad nikad pevao na takav način. To je sve bio deo sveopšteg eksperimenta, nekog cilja da presvučemo kožicu i da se rodimo kao neki novi bend.

- Da li je ovo novi početak Električnog orgazma? Ovaj je album potpuno različit u odnosu na ostale?

Gile: To je i bila ideja. Bend je posle “Harmonajzera” došao, uslovno rečeno, do nekog kraja. Bilo je, ili da se napravi neki drastični rez u okviru benda ili da se raziđemo. Srećom pojavio se Ljuba i meni se upalila lampica da bi to bio mogući novi put. Taj Električni orgazam iz koga je Ljuba otišao nije bio isti onaj u koji se vratio. A ovo sad je neki treći, sedmi ili već ko zna koji novi život benda, u okviru ovih 30 godina.

- U septembru, kad ste predstavljali skraćeno izdanje albuma, u Beogradu, rekao sam Ljubi, da se uporednice mogu povući jedino možda sa albumom “Kako bubanj kaže” (1984), posljednji na kome je on svirao.

Gile: Tako je. Taj album je komercijalno najlošije prošao u našoj karijeri. I to je verovatno uticalo na to da Ljuba napusti bend 1984. Dobro si primetio. Na neki način kao da se ništa nije desilo u Električnom orgazmu između “Kako bubanj kaže” i “To što vidiš to i jeste”. Čak su u nekim kritikama, (naročito u Hrvatskoj) ljudi poredili fank stvari sa “Kako bubanj kaže” – “Ja želim promene (Baby, Baby, Baby)” sa “Pokaži mi (Kakav je tvoj grad)” sa novog albuma. Ima istine u tome. Jednostavno naše dve energije daju neku hemiju koja ne postoji u ovom bendu kad Ljube nema. To je i bilo za očekivati, s tim da smo svi stariji, iskusniji, zreliji muzičari, imamo mnogo bolji svirački bend, sa Pačetom (bubnjar Blagoje Nedeljković), Švabom (basista Zoran Radomirović) i Bananom (gitarista Branislav Petrović). Orgazam nije bio previse svirački potkovan 1984. Sad je i to puno bolje.

- Osjeti se da ste se svirački baš razmahali.

Gile: Jesmo. Recimo, pesma "Da, da, da, da" je zapravo jedan dugački džem sešn, dva – tri puta odsviran, i više nikad. A trajao je skoro 20 minuta. Moramo mnoge pesme da, takoreći, skidamo sa albuma(smijeh), da bi ih svirali uživo. Ovaj smo album radili drugačije. Jednostavno, to je bio metod kako da izađemo iz rutine, kako da pobegnemo od sebe i nađemo neki novi zvuk. Dosad smo snimali albume tako što ja donesem pesme na probe, uvežbamo ih ko da bi svirali sutra na koncertu, i uđemo u studio. Onda žurimo da ih snimimo što brže jer nam kucka neki taksimetar i plaćamo svaki sekund. Ovaj put smo radili u svom studiju, na miru i bez pritiska i sa planom da ništa ne uvežbavamo. Da ih nismo snimili, mi bi pola pesama zaboravili.

- Zanimljivo da je ponovo gostovao Gagi Mihailović.

Gile: Gagi je gostovao jedini put na albumu „Les Chansones Populaires” (1983), na dve pesme. Isto jedna dugačka psihodelična „When The Music’s Over”, a jedna kraća „Metal Guru”. Gagi je naš jako dobar drug i fenomenalno svira gitaru. Mnogi ne znaju da je on bio četvrti čovek Šarla akrobate. Napustio je bend na prvom koncertu Šarla i na zadnjem Limunovog drveta. Kad je on otišao Limunovo drvo je postalo Šarlo. Posle je sa Milanom (Mladenovićem) pokrenuo Katarinu II. Onda je otišao u San Francisko gde i danas živi. Bio je u tom trenutku u Beogradu i ja sam predložio Ljubi da ga zovemo. Imao sam još neke predloge da zovemo neke ljude da sviraju na nekim stvarima, ali Ljuba se držao stava: „Ne, ne, nikakvi gosti samo bend”. Onda sam ukapirao njegovu logiku i složio se s tim da idemo do kraja samo mi. Ako smo dobro napravili, zaslužni smo za sve. Kad se Gagi pojavio i kad sam rekao Ljubi da je u Beogradu, i da bi ipak bilo super da odsvira, i on je rekao: „E, tome već ne mogu da odolim”. Gagi nije svirao gitaru umesto mene ili Banane. On je kao neka dodatna mirođija, kao značin. Svirao je neke sitne ukrase, preko mene i Banane.

- Očekuješ li da bi ovim novim fankoidnim zvukom Orgazam mogao privući neku plesnije raspoloženu publiku?

Gile: Mi to zaista nismo svesno pravili. Svesno smo se dogovorili samo da ćemo nas trojica praviti pesme i da niko ništa neće unapred donositi. Znači da su pesme nastale iz džeminga. Ljudi su primetili da su neke pesme dosta dugačke, ali mogu da im otkrijem da su to u stvari bitno skraćne verzije! Recimo, “Nikad ne znam” je trajala skoro preko 25 minuta, “Da da da da” skoro 19 minuta i tako. Sve je to zapravo iz džem sešna nastajalo. Nismo svesno planirali da to bude neki fank ili plesni album, ali svakako da je to nešto što smo godinama slušali i provejavalo je kroz našu karijeru. Zadnji put smo imali fank hit sa „Spojimo se sad” sa (albuma) „Zašto da ne”. Postoji ta neka linija, ako se vratimo 30 godina unazad. Mi smo krenuli kao neki pank-novi talas bend, ali meni je već negde posle „Lišće prekriva Lisabon" (1982) bilo jasno da to nema neku veliku budućnost u muzičkom smislu, kao neki žanr, da smo mi tu sve rekli sa tim albumom na temu novog talasa. Bilo je potrebno da izađemo iz toga i izaberemo drugi put. U to vreme sam jako voleo Kleš (Clash) i oni su upravo napravili izlaz iz klasičnog panka i postali rokenrol bend, koji dosta svira fank, rege, garažni rok i rokabili. Meni je to bio neki, ne znam da li da kažem uzor, ali dobar primer kako izaći iz tog ćorsokaka koji je bio novi talas. U stvari ovaj album i taj fank i rege, sve to vuče daleke korene 30 godina unazad. Nije to nešto što se desilo preko noći, u ovom periodu dok smo radili album. Odavno su ti uticaji bili prisutni samo što su sad isplivali dominantno. Ja sam se trudio da je linija promene konstantna u Električnom orgazmu od prvog albuma. Ako uhvatiš bilo koji album Električnog orgazma, uvek smo se trudili da drastično bude drugačiji od onog koji je prethodio. Ako smo snimali akustični album „A um bum” (1999) onda je sledeći „Harmonajzer” bio razbijanje sa električnim gitarama i rokačina. Jednostavno mi brzo dosade neke stvari i trudim se da sebi učinim život zanimljivijm tako što eksperimentišem. Tako sam u karijeri radio, od muzike za decu, sviranja gitare u Divljanovom bendu, do filmske muzike. Sve su to pokušaji bekstva od dosade i rutine. Mislim da te život stalno navodi na to da upadaš u rutinu. Onda se ja trudim da se svesno rastresem.

- Do sada si uglavnom sam radio muziku, da bi taj posao na ovom albumu podijelio sa Bananom i Ljubom. Ipak i dalje isključivo si ti pisao stihove.

Gile: Da. Znaš šta? Niko u bendu zaista nema nikakave ambicije po pitanju tekstova, dok sa muzikom nije ta situacija. Bukvalno nije niko izrazio ni najmanju želju da učestvuje u tom procesu. Svi su to spremno prepustili meni. Banana je počeo da se pojavljuje kao autor muzike i aranzmana, na zadnja dva-tri albuma, pisao je i neke tekstove, koje on peva. Ali ovaj put ni on nije pokazao interesovanje. Ljubin jedini tekst je za pesmu „Konobar” (sa prvog albuma). Ni on nije imao ambicije. Videćemo, možda se na sledećem albumu i to promeni.

- Kakvu je ulogu imao producent Voja Aralica?

Gile: Voja, nije zapravo učestvovao u prvom delu rada na albmu. Rad je izgledao tako što smo sve sami snimili i tek kad smo završili, razmišljali smo šta ćemo s tim, da li sami da produciramo ili da zovemo nekoga. Aralica je bio tu negde kao ideja sve vreme i bili smo u nekim kontaktima. Onda smo u stvari napravili test, da vidimo da li se uopšte razumemo. Prvu stvar je smiksao “Nemaš nikom ništa da daš”. Pošto ta pesma nije baš tipicna za ostatak albuma, mada je meni to bilo super, morao je da smiksa i drugu pesmu “Bliži suncu”. Posle toga je bilo: "Vojo evo ti svi kanali, zovi nas kad završiš da slušamo". Prvi put u istoriji benda smo radili na taj način, da smo nekome potpuno prepustili produkciju, da radi šta god hoće. Dešavalo se da mu kažemo: “Ovo baš nije kako smo mi zamislili”, mada možda u jednoj ili dve pesme, i to u nekim sitnicama. U principu bili smo apsolutno odusevljeni njegovom produkcijom. Doneo je novu dimenziju snimcima i njegova zasluga je velika u celom tom kreativnom poslu, produciranja snimaka. Nije to bilo samo da se sve čuje na albumu. On je zaista dao neki fazon, stil, farbu koja je sve ujedinila u jedan album.

- Kako će izgledati repertoar kada krenete sa koncertima?

Gile: Videćemo u hodu kad krenu koncerti, koji se generalno planiraju od proleća. Album je u decembru, osim u Srbiji, izašao i u Hrvatskoj i u Sloveniji. To je prvi naš album posle 22 godine koji izlazi na tim teritorijama, na kojima mi inače redovno sviramo. To je pravo čudo da sviramo 22 godine na terenu na kom nismo prisutni ni u medijima, niti izdajemo nove albume. Ideja ja da ljudi malo „svare” album, da ga preslušaju i do proleća nauče. Ima ljudi koji su već izrazili želju da čuju ceo album uživo. Ne bih imao ništa protiv, ali bojim se da ipak moramo da zadržimo neki deo repertoara koji ljudi očekuju. Tako da ćemo možda malo koncerte produžiti. Naši koncerti su generalno oko sat i po, sat i 45 minuta. Mislim da ćemo sad ići na dva sata, možda i malo duže. U planu je sigurno da sviramo minimalno četiri do pet novih pesma.

- Je l’ ostaje u planu veliki beogradski koncert?

Gile: Svakako. Jedino što još ne mogu da kažem nikakav termin. Mi orijentaciono ne planiramo da bude na početku turneje. Ideja je da se malo usviramo po nekim manjim koncertima i kad bude beogradski koncert da budemo potpuno utrenirani, u punoj formi. Postoji teorija da se koncert desi i u septembru, da ne bude u junu, ali razmatramo još uvek. Videćemo kako se razvija situacija što se tiče albuma, kojom brzinom ulazi ljudima u uši. Dobro je da se prvih 50.000 prodalo brže nego što smo pretpostavljali. To je naš najprodavaniji album ikad! Naravno svesni smo da se u normalnoj prodaji ne bi prodalo toliko, već je cela ponuda i niska cena doprinela tome, ali Telekom i mi smo mislili da će to sigurno biti dobrih dva meseca u prodaji. A zapravo je magacin Telekoma već za manje od mesec dan ostao potpuno prazan. Kompletan album košta kao i svako normalno izdanje u prodavnici. Ljudi su navikli da režu diskove i kupuju jeftine ponude. Zbog svega toga ne očekujem da će se senzacionalno prodati u Srbiji. Taj disk je pre svega namenjen Sloveniji i Hrvatskoj. U Srbiji je namenjen nekim hard kor fanovima koji zaista žele da imaju normalan prozivod, sa knjižicom i fotografijama. Ja kao stari skupljač ploča i diskofil totalno mogu da se uživim sa tom ulogom.

Gile o albumu To što vidiš to i jeste

Nemaš nikom ništa da daš

To je u stvari zadnja pesma koja je nastala na albumu. Čudno je to, pošto ljudima zvuči kao da je najbliže u vezi sa onim što smo radili ranije. U jednom trenutku sam ukapirao da smo totalno na nekoj teritoriji fanka, regea i bluza. Falila mi je jedna bazična rokenrol, jednostavna stvar, i onda smo krenuli da radimo. To je možda jedina stvar koju sam ja više inicirao, pa smo je onda zajedno uradili nas trojica. Dosta ljudi je komentarisalo da im zvuči kao izgubljena stvar Roling Stonsa. Svakako da je uticaj tog benda kod nas uvek bio prepoznatljiv. Može se reći da je tekstualno jak uticaj Bob Dilana (Dylan) i te njegove faze iz sredine šezdesetih, a muzički zvuk Stonsa iz perioda „Exile On Main Street”.

Noć me zove

Interesantno da smo tu pesmu skoro izgubili. Jedna od retkih pesma koje su u demo fazi bile slučajno obrisane. Ljuba je bio na putovanju u Indiji pa se vratio, i onda sam se setio pesme i pokušavali smo da je rekonstrišemo po sećanju. Srećom uspeli smo pošto mi je baš bila draga melodija.

Bliži suncu

Često se kod mene u pesmama pojavljuje sunce kao u “Sunce zna da mesec zna” ("Letim, sanjam, dišem" 1988) i “Sijaj sad kao novo sunce” ("Zašto da ne"). Ja sam sunčani znak. Ovan u horoskopu, dete proleća. Meni je sunce bitna planeta. Volim proleće i leto, ne volim jesen i zimu. Nije ni čudo da se sunce pojavljuje u mojim tekstovima. U nekom trenutku smo planirali da to bude prvi singl na albumu i svakako da će biti jedan od narednih, možda već treći singl. Ta pesma na neki način dobro prezentuje ceo album, jer ima deo koji peva Ljuba i deo koji pevam ja.

Ti to možeš

To je nekako pesma koja nastala na probi, dosta pod uticajem Motaun (Motown) zvuka, soul muzike s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih. Nekoliko ljudi je tu pesmu uporedilo sa Pol Velerom (Paul Weller), što je zanimljivo poređenje. Pretpostavljam da misle na „Wild Wood” i „Stanley Road”, albume koje volim. I oni su pod uticajem Motauna. Generalno najjači uticaj na albumu je crna američka muzika iz sedamdesetih, soul, fank, rege, bluz i džez.

Pokaži mi (kakav je tvoj grad)

Najviše može da se nalepi na “Kako bubanj kaže”. Negde sam pročitao poređenje sa „Ja želim promene (Baby, Baby, Baby)” i ovu pesmu su nazvali kao neko njeno unuče. Duhovito poređenje. (smijeh) Skoro se može izvesti taj zaključak. To je od štofa i hemije koja se dešava kad Ljuba i ja zajedno pravimo stvari. Fank i plesna muzika je jedna od naših dodirnih teritorija. To je muzika koju i jedan i drugi volimo. Tu se lako nalazimo.

Nikad ne znam

Meni je to možda najbolja stvar na albumu. Nisam anketirao sve članove, ali čini mi se da im je najbolja ili možda među prve dve-tri pesme na albumu. To je nekako pesma u kojoj zaista ima raznih uticaja. Čuje se dugogodišnje slušanje krautroka, nemačkih bendova sedamdesetih, najviše Ken (Can), mada ima malo i Kraftverka (Kraftwerk). Uticaj prvog albuma Pablik imidža (Public Image). Dosta je uticala na obe dugačke stvari Majls Dejvisova (Miles Davies) fjužn faza koja je počela sa albumom „Bitches Brew” (1970).

Vrati se

Tu je pesmu Voja Aralica spasio iz kante za đubre. Nekad čovek sa nekim pesmama dođe u totalnu pat poziciju i ne zna šta sa njima da radi. Tako je bilo i s tom pesmom. Već smo "prolupali" posle tih pet godina rada. (smijeh) Da nije bilo njega pitanje da li bi se pesma našla na albumu. On je preeditovao pesmu i vratio refren koji smo mi izbacili. Svašta smo imali od sumanutih ideja.(smijeh) Rezultat bi verovatno bio da bi unakazili pesmu ili je totalno izbacili. Ovako je Voja u stvari napravio intervenciju zbog koje smo ga i zvali, kao nekog čoveka u koga imamo poverenje.

Mister ministar

Radi se o regeu, a rege često vezujem za neku političku angažovanost. Moja inspiracija je u stvari bila pesma “Police and Thieves” Džunior Marvina (Junior Murvin) koju su proslavili Kleš na prvom albumu ("The Clash" 1977). To je linija belog regea koji su negovali Kleš i doveli do vrhunca na albumu "Sandinista” (1980) koja je meni uvek bila draga ploča. Evo sad je to nekako isplivalo zajedno. Ima ta veza, taj falset kako pevam i taj kao neki angažovaniji tekst i sam rege žanr. Te stvari su meni nekako u glavi bile vezane.

Gde god odem

Ta stvar i “Pokaži mi (kakav je tvoj grad)” su kao brat i sestra. To su dva prava fank roka na albumu. Mislim da je to još jedan od potencijalnih singlova i plesna pesma koja bi super funkcionisala u klubovima. Sigurno da ćemo oba ta fanka svirati uživo.

Da, da, da, da

To je jedan od dva megalomanski dugačka džem sešna. Postojao je neki rif i neki ritmovi, ali zapravo se nismo ništa dogovarali, nego: „Ajmo sviramo i snimamo”. I to je bilo to što je izašlo iz nas. „Nikad ne znam” i „Da, da, da, da” su dve stvari najbliže nekom džem sešnu, tako su i nastale. S tim da smo hteli da malo navučemo da budu i pesme, a ne samo sešn. Pa sam posle uradio tekstove i vokale. Meni su na neki način te dve najduže pesme i najdraže. Sad mi se čini da su to neke pesme koje će mi se najviše dopadati i za pet i za deset godina. Najviše smo se oslobodili i bez ikakve kalkulacije smo došli do svog unutrašnjeg glasa.

Zvanična strana: www.elektricniorgazam.com

Aleksandar Arežina

Ljubiša Buba Opačić - Dobra slika sa puno slojeva

2011-01-03T01:40:00.024+01:00

Gitarista Bajage i instruktora Ljubiša Buba Opačić (1968-2008) iza sebe je, između ostalog, ostavio jedan zanimljiv samostalni album ambijentalne muzike "Hommo Epilepticus", koji je pretprošle godine na CD-u objavila njegova porodica u ograničenom broju primjeraka. Sa Bubom sam imao zadovoljstvo razgovarati samo jednom, uoči koncerta Bajage i instruktora u Beogradskoj areni, kada sam u nekoliko minuta i pitanja uspio bar malo naslutiti o kakvom višeslojnom muzičaru se radilo.

Opačić je preminuo u snu od posljedica iznenadnog prestanka rada srca, u hotelskoj sobi u Mariboru u ranim jutarnjim časovima 28. septembra 2008. godine poslije koncerta prethodne večeri sa Bajagom i instruktorima. Kad sam čuo da je preminuo gitarista Instruktora, odmah mi se pred očima javila slika visokog momka tamne kose sa kojima sam razgovarao poslije konferencije za novinare u Beogradskoj areni. Početkom decembra 2006. godine desetak dana uoči koncerta u Areni, Momčilo Bajagić i drugovi našli su se okruženi gomilom znatiželjnih srpskih novinara, a među njima je moja malenkost iskoristila priliku da porazgovara sa ponekim od Instruktora. Kao posvećeniku uglavnom prva tri albuma beogradskog sastava, dalji tok njihove karijere mi je bio ovlaš poznat, a gitarista Opačić koji je u redove Instruktora pristigao po odlasku Vlade Negovanovića još tamo negdje 2000. za mene je i šest godina kasnije bio još uvijek novo ime u ćitavoj toj priči. Otud sam pitanjima prišao Bubi kao potpunom neznancu. Tek kasnije sam spoznao da se radilo o vrijednom Vranjancu, koji je dugo godina, uz sviranje sa Instruktorima, radio u svom studiju kao muzikotvorac, aranžer, producent...

U velikoj BIGZ-ovoj zgradi u Beogradu 2004. godine otvorio je svoj muzički studio "Sync", kroz koji su od tada prošli brojni beogradski, srpski i inostrani muzičari. Radio je sa grupom Amaro Del, pomagao je kolegi Instruktoru Saši Lokneru na njegovom instrumentalnom albumu "Transevropa Ekspress" (2004), bio je producent i aranžer albuma Indeksovca Micka Ljubičića "Trube...i druge priče". Radio je muziku za kratke filmove Danila Bećkovića i Dimitrija Vojnova, a Bajaga posebno ističe njegovu stručnu pomoć u radu na muzici za film "Profesionalac". Svirao je i snimao u svom studiju muziku za seriju "Vratiće se rode". Sa gitaristom Galije Dragutinom Gutom Jakovljevićem činio je eksperimentalni dvojac Ekustik, koji je stvarao i izvodio muziku u datom trenutku, na licu mjesta...Opačić je s puno strpljenja pripremao svoj ambijentalni album "Hommo Epilepticus", koji uprkos njegovim očekivanjima na kraju PGP ipak nije objavio. Po običaju, nadležni u tom preduzeću nisu pokazali sluh za nova muzička stremljenja.

Razgovor u Areni vođen je u priličnoj gužvi nastaloj poslije konferencije za novinare i na žalost bilo je vremena samo za nekoliko pitanja. Razgovor objavljujem 3. januara na godišnjicu rođenja Ljubiše Bube Opačića.

- Ti si se dosta dugo bavio muzikom i prije dolaska u redove Bajage i instruktora, zar ne?

Buba: Da. Bavio sam se muzikom u suštini, samo što me uvek više kao individualca privlačila ta neka studijska varijanta, znaš? Kao, imaš ideju, pa kako da je realizuješ? Normalno, u regularnim uslovima tu ti sad treba gomila ljudi, gomila poznanstava, muzičara, studija itd. I onda kako to kod nas obično biva, kad se zaludiš time, onda počneš polako da radiš sam na sebi, pa onda savladaš da budeš tonac i aranžer, i na kraju imaš studio neki u BIGZ-u, i onda se baviš svojom muzikom. Radio sam programiranje ustvari u tom nekom trenutku i aranžmane itd, sa Cveletom sam radio neki projekat i sa Vladom Negovanovićem bivšim gitaristom (Instruktora)...I onda je Bajaga pitao: "Je l' znate nekog iz ekipe ko je muzičar, a radi programiranje i to?" Onda su obojica nezavisno jedan od drugog predložili mene. Svako je rekao: "E, kao Buba je super!" I onda je Bajaga zvao mene, znali smo se od ranije, ali nismo sarađivali, i tako je krenulo.

- Je l' bila kao neka mala neformalna audicija? Kako je to izgledalo?

Buba: Ne, nije bila nikakva audicija zato što su zapravo došle do čoveka dve sigurne informacije. Prosto Cvele mu je bio iz benda pouzdan, Vlada je bio pouzdan, a ja sam sa obojicom radio. U tom trenutku sam normalno na poziv Bajage bio otvoren za svu vrstu saradnje, i tako je počelo na tom projektu "Zmaj od Noćaja", a upoznali smo se na "Bižuteriji od ćilibara" (1996), jer sam tad kod Vlade Negovanovića (u studiju) radio. Tako da je ono super, super, super ekipa je bila, i evo već šest godina sam u toj ekipi i ono radi se. Super, stvarno.

Guta i Buba

- Je 'l' ti bila frka pošto su tvoji prethodnici stvarno bili odlični gitaristi?

Buba: Pazi stvarno nisam imao zaplet oko toga, pošto ja i dan-danas u toj nekoj iskrenosti prema sebi bez ikakvog licemerja znam da nisam neki kao sad vrhunski gitarista. Čak i vrhunski je prilog koji te određuje negde, znaš? Ne! Ja sam onako okej negde, prosečan gitarista. Ono što mislim da je dobro to je: muzikalan sam i poznajem gomilu stvari oko muzike. Znači, ne samo da sviram gitaru, nego znam i da produciram, i da komponujem, i da aranžiram, i da kompjuter rasturim i da sastavim, znaš? Znači iz te oblasti muzike pokrivam puno "lejera" (sloj - layer) i praktično puno "lejera" na kraju - dobra slika!

- Imaš neki omiljeni solo koji strašno voliš kad sviraš kod Bajage?

Buba: Solo?

- Ima dosta zanimljivih solaža recimo "Ti se ljubiš", to se meni recimo sviđa. Koja je tebi omiljena?

Buba: Znaš kako, solo retko kad tretiram kao moment u kome se meni sviđa. Meni je kad god držim gitaru izazov. Čak su mi bolji momenti kad trebaš zapravo da svo vreme plivaš tu, da bude puno muzike, a da nisi sad kao: "sa' ćete da vidite vi!" Nemam uopšte taj nastup! Uopšte nemam takav odnos sa muzikom...Čak recimo najviše pesma "Strah od vozova", pošto je to pesma...koju sam ja zapravo uneo u repertoar, pošto je oni nisu dugo svirali...Cela pesma, ceo taj frazirung, počinje samo sa gitarom i onda polako se diže atmosfera...

- Kako ti leže gitarskije stvari kao "220 u voltima" ili "300 na sat"?

Buba: Sve što god je energija! Naši nastupi su u odnosu na studijske verzije agresivnije, udaraju, ima mnogo više energije. Ljudi su u šoku! Recimo, klinci koji znaju Bajagine pesme su u šoku kad se završi koncert, kao oduvani su od distorzija, i od maršala i od fendera. To je sirov saund, dobra svirka, dobra muzika, uigran bend, koji puno svira. I onda se šoknu jer to nisu očekivali, znaš?

- Vidim žestoko se pripremate za koncert u Areni.

Buba: Da, da. Sad su ove dodatne probice. Znači, sprema se, utvrđuje se gradivo. Što kaže Žika (Milenković) mislim da će biti master na kraju, dobiće se master.

(Na konferenciji za novinare Žika je rekao: "Posle četiri godine mi opet nastupamo u Beogradu i, studentski rečeno, nadam se da će ovo biti naš diplomski ispit i da ćemo steći još jednu titulu mastera.")

- Radiš li još nešto pored Bajage i instruktora?

Buba: Radim gomilu nekih reklama, tim se bavim. Završavam svoj autorski CD ambijentalne muzike.

- Super pričaj mi nešto o tome, kad će to biti, za koga radiš?

Buba: Ja sam trenutno nešto sa PGP-om u pregovorima oko izdanja, pošto je vrlo specifična muzika. Nema vokala, nema pevanja, nije čak ni instrumentalna, pa kao imaš instrument koji svira. Ne, nego je ambijentalna. Stvarno je laundž muzika sa puno dobrih nekih utisaka i ambijenata. Radim to u BIGZ-u u svom studiju. Tu je okruženje jako dobro, didžejevi Marko Nastić, Deki Milićević, momci Dirti kaver, podrška iz kraja, Pera Cvetković, Ljuba...to je sad moja ekipa u BIGZ-u. To je uticaj tih mlađih.

- Imaš naslov i plan kad će to biti objavljeno?

Buba: Ja se nadam, može da se desi...sledeće godine mislim da će biti s proleća. Ja sam audio materijal završio skoro ceo, ali imam ideju da uz taj audio materijal uradim jedan video materijal. Pa sam u tom kontekstu kontaktirao te neke ljude poput Jovana (Ristića, novinara Bete i direktora Festivala srpskog filma fantastike), koji ima tu neku dobru idejicu, a to je nešto što se baš onako poklapa sa muzikom koju pravim. Znači neka vrsta video materijala. To je nešto kao multiprojekat sa dobrim video materijalom, sa dobrim audio materijalom i mislim da to može da bude u primenjenom smislu korisno, da televizije to mogu da puštaju kao video spotove, da može da se čak šalje i na razne festivale...

- Primjenjena muzika?

Buba: Tako je, upravo je to - primenjena muzika.

- Koliko si gitara koristio?

Buba: Imam četiri gitare. Koristio sam dvanaesterac, koristio sam akustičnu sa plastičnim žicama, akustičnu sa metalnim žicama, koristio sam balalajke, koristio sam fendera...Uglavnom 90 posto stvari usnimavam, pošto imam dosta toga, imam gluvu sobu, imam mogućnosti, dobre mikrofone, dobre preampe, dobro slušanje, i onda nemam zaplet s tim da sad iskorišćavam semplove i da me semplovi negde limitiraju. Nego napravim sam, odsviram šta mi treba, snimim šta mi treba. Ima tu didžeridua, ima tu tamburica, ima tu dombri iz Kazahstana, znači svega po malo.

- Znači biće i etna?

Buba: Ima svega pomalo, baš onako, jedan presek mene i BIGZ-a u poslednje dve godine.

Zvanična strana: www.myspace.com/bubaopacic i www.myspace.com/ekustik

Aleksandar Arežina

Izbori 2010 - Kad je manje više

2010-12-28T00:51:00.030+01:00

Godina na izmaku 2010. porodila je nekoliko zaista zanimljivih srpskih EP-ova ili mini albuma, koji uglavnom nisu dobacili da preterano velikog broja slušalaca (čak naprotiv, nažalost), ali su mene osvojili... iz raznih razloga. Moji izbori su Izmena vremena, Virvel, Booyuko, Fitnes i Nikola Nežit, nebitno kojim redom. Nikad čuli? Dajte im priliku i preslušajte. Shvatite to kao moj novogodišnji poklon i želje za sve najbolje u 2011. godini.

Izmena vremena - "Pirinčana jutra"

Besplatni net EP akustičara iz Novog Sada Nikole Neškovića, prije svega je značajan po dirljivoj i nadahnjujućoj "Do sna Amerike", možda njegovoj ponajboljoj pjesmi, na tragu "Amerike" Ekatarine Velike. Duhovnom okrenut Nikola biva prilično dobar, ali i malo tmurniji, u ostale tri stvari - baladnoj "Ljubavi", "Stvarno hrabrim rečima", koje poručuju da "istina boli... oslobađa... raduje", i bogotražiteljskoj pjesmi "Gde nam je sve".

"'Pirinčana jutra' su neka mesta gde će se sve stvari iskristalisati i postati jasne, kada će bez ikakvog problema doći stvari na svoje mesto. To je moja borba za današnju promenu ljudskosti, a ta promena nema samo zemaljsku priču nego i tu nebesku", objašnjava Nešković, iliti Izmena vremena.

Zanimljivo da je EP objavljen u maju nazvan po pjesmi koja nije na njemu, već "Pirinčana jutra" zatvaraju oktobarski besplatni net album "Razlika je svetlosna", na kome se među 11 sjetnih pjesama o životu, prijateljstvu, potrazi za čovjekom i Bogom, izdvaja još jedan Nikolin dragulj - odjekujuće "Planine". Šteta što u "Pirinčana jutra" Nidžo nije uvrstio tu pjesmu i "Metereologa", još jednu svoju sjajnu (stariju) stvar. Nikola kaže da je snimio čak 21 pjesmu za oba izdanja, od čega ostade neobjavljeno još šest, što najvjerovatnije znači da i u 2011. ima razloga da se radujemo novoj Izmeni vremena.

Nikola Nežit - "11"

Nežit je kako kaže Vikipedija (koja nikad ne laže) ime demona "iz slovenske mitologije, koji proizvodi različite fizičke bolesti u čoveku". Blago jezovit dojam potvrđuju nazivi tri instrumentala novembarskog besplatnog net EP-a - "Empire V" (V ide prvo, kopčate?), "Obešeni" i "Rane žive češanjem".

Novosadista skriven iza demonskog imena (kako Tviter u jednom cvrkutu otkriva - Nikola Živković gitarista novosadskog sastava NsLO) kaže da je Nežit "ambijentala, rok, elektro, industrijala, eksperimentalno...", ali bih ja prije rekao da je u najavi sjajna filmska muzika. Možda ne zvuči baš do kraja kao kulisa nekog budućeg filma strave, već više nekako tugaljivo i usamljenički otuđeno, kao stvoreno za domaću kinematografiju. Svejedno muzika je odlična. Nežit najavljuje da su to stvari "sa nadam se uskoro objavljenog demo albuma '11'".

Za "Empire V" sam kaže: "Nežit se borio protiv det (death) rokera. :) Očigledno je izgubio". "Obešeni" su "spontano nastala i snimljena pesma. Četiri sata rada... i to je to... zatvorite oči i slušajte... ništa nije onako kako izgleda."

Booyuko - "Siebentel"

Godinama gajim uspješno sve veću odbojnost spram muzičara koji se prave Englezi mjesto da stvaraju na (maternjem) srpskom jeziku. Pošastima "balkan ingliša" nije odolio ni izvjesni momak iz Beograda samozvan Bujako (valjda se tako izgovara), pa sam zanemario njegov prošlogodišnji singl sa dve pjesme "Going to the Sea"/"Spray". No, ovo sad sa julskim besplatnim net mini albumom "Siebentel" (sedmi na švapskom) je druga priča. Istina, "Metro" je novo potonuće u vode "balkan ingliša", ali stvar vadi snimak iz koga se slabo razaznaje jezik, pa je Bujako mogao to otpjevat' na japanskom, meksičkom, kanadskom, sanskritu, svahiliju ili bilo kom drugom svjetskom jeziku.

Uz egzotično ime, Bujako na priloženoj slici izgleda pomalo kao Japanac na studentskoj razmjeni u Srbiji, a i melodije i ritmovi instrumentala, donekle "Leave" i posebno sjajnog "Thorn", vuku na Daleki Istok. Samo završna "Waltz For a Shadow" zvuči kao iz nekog francuskog filma. Još jedan daroviti budući stvaralac filmske muzike? Dečko koji obećava.

E da! Na majspejsu je, među nekim novim anglozastranjivanjima, još jedna sjajna stvar "Reka, planina i put". Da ne povjeruješ - na srpskom je!

Virvel – "Sibir"

Alternativni sastav Virvel javio se u maju samizdat CD-om “Sibir” sa četiri pjesme, od kojih je „Nemački štim“ savršen komad popa i možda njihov najbolji uradak na kraju prvog desetljeća postojanja. Na žalost, ma koliko sjajnu proizveli pjesmu, gitarski ambijentalci ni spotom za nju nisu uspijeli skrenuti pažnju na sebe u Srbiji i ostatku svijeta, pa po svemu sudeći nastavljaju djelovati skrajnuto iz nezaslužene potaje.

Dobra stvar je što se četiri godine poslije "Sa dna" Beograđani nisu vratili novim predugačkim albumom, već su sveli stvari na njima primjerniji EP, što možda obećava učestalije diskografsko javljanje preko njihove kuće Rapaneli (Rapanelli)?

"A sve neki fini svet" je naizgled poletna pjesmica sa samoposvetom "...a Virvel je sa radija svirao...", koja u ovom trenutku nažalost zvuči kao pusta želja. Pojačan klavijaturama Virvel je čak zasvirao valcer "Dragi kolega, ako ste mislili da sam zaboravio...", sa zanimljivim lebdećim gitarama. Virvel se odvažio i za put u neistražene predjele "Iz Sibira", ponajviše zahvaljujući glasu slomljenom od osjećaja basistkinje Tijane Drobac.

Fitnes - "Udarci i varnice"

Dok mi Popečitelji na trenutke znaju zazvučat jednolično, od takvih mana ne pati živahan i raspojasan kragujevački Fitnes. Uporedni sastav dvojice Popečitelja i još jednog para muzičara oglasio se u novembru odličnim surf rok prvencem "Udarci i varnice", mini albumom sa šest pulsirajućih instrumentala. Djelce trojice (gitara-bas-bubanj) braće Furunović, uz dodatak prijatelja na klavijaturama, dostupno je besplatno preko "Silosa", etikete časopisa za pop kulturu www.popboks.com.

Otvarajući "Talas" pokazuje kako bi zvučali Strenglersi (Stranglers) da su se odlučili svirat surf u Srbiji. Slijedi "Fitnes duhova" koji mene vuče na pojednostavljeni Smak iz vremena klavijaturiste Laze Ristovskog ("Udarci i varnice" su snimani samo jedan dan u kragujevačkom bioskopu "Šumadija", gdje su Točak i drugovi radili CD "Live Without Audience" 1997).

Gitarista Saša Furunović kaže da je izdanje dobilo naziv "Udarci i varnice" po pjesmi "koja se na njemu nalazi, i dobro opisuje udarce ritam sekcije i varničenja gitare koje ćete čuti na njemu.

"Srce" zvuči podjednako nabrijano i na trenutke vrlo popečiteljski, uostalom kao i završno "Električno kolo". "Udarci i varnice" su samo dio budućeg istoimenog CD albuma kojeg Fitnes namjerava samoizdati početkom 2011. godine.

Aleksandar Arežina