Proslavljenog režisera Živorada Žiku Mitrovića imao sam zadovoljstvo sresti jednom u ljeto 2004. kako bismo razgovarali povodom 40 godina njegovog klasika "Marš na Drinu", rijetkog primjera nepartizanskog ratnog filmova u kinematografiji komunističke Jugoslavije. Mitrović me počastio zanimljivom pričom o rađanju izuzetnog filma o ratnoj sudbini Srbije u Prvom svjetskom ratu, uprkos političkim rizicima, teškim uslovima snimanja i samonametnutim rekordnim rokovima.
Ne sjećam se tačno kada sam prvi put gledao "Marš na Drinu", ali čini mi se da sam bio još osnovac i da me gledajući film na televiziji zbunjivalo odsustvo partizana, u mom djetinjstvu nezamijenjivih glavnih junaka svih ratnih filmova na našem jeziku. I bez obaveznih petokraka na kapama, provalio sam da su likovi u šajkačama itekako naši, a kad je živopisni major Kursula u posljednjim prizorima filma poslije eksplozije granate zagrlio obližnji patrljak drveta i sebi svojstveno opsovao: "Drino jebem ti", razočarano sam upitao roditelje: "Nije valjda poginuo!?" Dobio sam odgovor da je najvjerovatnije "samo ranjen", ali sam pomalo sumnjao da mi je to rečeno samo kako bi me umirili. U tom nježnom uzrastu za gledaoca glavni junaci jednostavno ne umiru.
Najviše od svih Žikinih filmova posebno mi se dojmio i urezao u pamćenje upravo "Marš na Drinu" (1964). Možda u početku zato što nije bio upravo partizanski film? Poslije sam ga gledao nebrojeno puta, učvrstivši izuzetno povoljan sud o filmu, koji govori o sudbini jedne srpske topovske baterije u jeku Cerske bitke avgusta 1914. godine na početku Prvog svjetskog rata. U sjajnoj glumačkoj postavi, Ljuba Tadić (1929-2005) je bio pomenuti šeretski nastrojen major Kursula, a Aleksandar Gavrić (1932-1972) kapetan Hadživuković, koji je osim u vođenju jedinice bio zaposlen na udaljavanju iz iste i samim time smrtne opasnosti sinovca i bogataškog sina Vece, koga je igrao Nikola Jovanović. Sjajno su i ostale artiljerce odigrali Zoran Radmilović (1933-1985), Dragomir Bojanić-Gidra (1933-1993), Branislav Ciga Jerinić (1932-2006), Vladimir Popović (1935-1981), Husein Čokić...
Tek počevši s proljeća saradnju sa beogradskim časopisom Blicnjuz, kome sam prvo prodao priču o tri desetljeća prvog singla Bijelog dugmeta, sjetih se da tog jula 2004. predstoji još jedna zanimljiva, meni draga obljetnica, i to 40 godina od snimanja "Marša na Drinu". Uspio sam doći najprije telefonski do Tadića i uživo do Jerinića u beogradskom Narodnom pozorištu. Na kraju sam u julu posjetio i Mitrovića u njegovom stanu u Resavskoj ulici u Beogradu. Kada je članak "Poezija smrti majora Kursule" izašao u avgustu Blicnjuzu, Mitrović se potrudio da me nazove telefonom samo kako bi mi rekao da je članak odličan i da je vrlo zadovoljan kako je ispao. Hvala mu neizmjerno na tom činu. Da je Mitrović izuzetno ljubazan gospodin potvrdilo se i prethodno prilikom našeg susreta. Bio je vrlo raspoložen za priču, uprkos tome što se žalio da mu dosta nevolja zadaje stalan bol u, čini mi se, reumatičnoj nozi. Nakon što nas je njegova supruga poslužila kavom i kolačićima, Žika i ja smo počeli naš mali razgovor.
Mitrović: Šta te zanima?
- Pa, to me jednostavno fascinira, kako je u to doba uopšte došlo do snimanja jednog takvog filma? Mislim, to je praktično jedinstven slučaj u domaćoj kinematografiji. Nije puno filmova snimljeno sa tom tematikom. Uglavnom su snimani partizanski filmovi.
- Slobodno nabrojte.
Mitrović: Bio je (pisac) Slobodan Selenić, bio je... sad sam zaboravio... (pisac Borislav Mihajlović) Mihiz i još nekoliko je bilo. Oni su odobrili to, međutim bila je jedna frakcija u tome savetu koja je bila protiv zato što su se bojali tog nacionalizma. Kako god da tumačiš to što smo radili, dozvoljava zaključak da ima i nacionalističkog duha u svemu tome, iako ga faktički kod nas nije bilo. Tako da smo mi počeli to snimanje. To se događa u ono vreme haosa koji je stvorila partija u našoj zemlji kod naših ljudi, kod našeg naroda. U takvom haotičnom stanju gde su svi izigravali nekakve stručnjake, nekakve kompetente itd. Recimo s jedne strane je postojala bojazan da će to da bude nacionalistički film. S druge strane ta ista garnitura političara je dala armiju, jer bez armije jedan takav film ne može da se radi. I onda smo mi dobili blizu hiljadu, dve hiljade vojnika, dobili smo topove, dobili smo sve što je bilo potrebno od armije, koja je bila pod neposrednom komandom partije. To je bilo jedno. Drugo, mi smo imali sreću da smo dobili jednog pukovnika Lukovića koji je tada već bio u penziji, koji je pre toga bio profesor u vojnoj akademiji i koji je znao Cersku bitku i te sve okolnosti napamet! Jedan izvanredan čovek, jedna krupna ljudina. On je preuzeo na sebe da nam organizuje te baterije. Tada u našoj vojsci više nije bilo te vrste artiljerije. Bili su samo ovi dalekometni topovi. Onda je on pronašao te topove koji su bili slični onima iz '14. godine. Vojska nije imala konjicu, onda smo pronašli konje. Vojnici koji su trebali da igraju to, među njima neki od njih nikad u životu nisu jahali konja. Onda je tu bio jedan izbor ko će da jaše. Recimo seljački momci koji su kod kuće imali konje su imali prednost. Onda je skoro mesec dana pukovnik Luković vežbao njih kako jedna baterija manevriše, kako isprežu konje iz topova i kare, kako se prežu, kao se menja položaj itd. To je on sve radio njima. Namučio te jadne momke. Ali imao sam utisak da su svi oni na neki način bili vezani za tu priču. Niko se nije bunio... U Valjevu i okolini gde smo najviše radili, kad su sedeli glumci itd vojnici se svi okupe oko nas da slušaju šta mi pričamo. Tako da su oni izvanredni, što se iz filma vidi. To je kao najsavršenija, najsavremenije izvežbana vojska, tako su se oni pokazali, čak i u onim scenama gde su kraj njih gruvali eksplozivi. Ljudi se plaše, a konj se svega plaši. Ne samo da se konj plaši. Ljudi kažu konj je čovekov prijatelj. To su legende, priče. Konj je jedna plašljiva životinja koja može vrlo lako da te zezne. Zato je Gari Kuper (Gary Cooper) jedanput rekao "Never trust a horse". Nikad nemaj poverenja u konja. Ti taman misliš sve u redu, on te zbaci, opali te nogama itd. Nikad! Da ne gnjavim sad o tome gde smo birali terene?
 |
| Zoran Radmilović |
Mitrović: Trebalo je naći teren koji liči na Cer. Otišli smo bili na Cer. Na Ceru se se pojavila jedna... nepredviđena stvar, jedan problem koji nismo ni sanjali. Ta filmska ekipa, filmskih radnika, glumaca itd je brojala par stotina ljudi. Trebalo je to negde smestiti. Mi u to vreme u toj okolini Cera nigde nismo imali normalan, dobar hotel. Bio je neki hotel u Šapcu, koji je imao svega 20 soba. Em je daleko Šabac, em nije bilo mesta. Mi smo se onda odlučili za Valjevo, koje je imalo neke hotele... Tako da smo sve to preveli na valjevski teren gde smo morali da nađemo odgovarajuća mesta koja su ličila na Cer itd... Vrlo brzo smo pronašli te terene, tu u okolini Valjeva, smestili se, nastojali da to bude u redu. Kad je počelo snimanje, ono je obavljeno u rekordnom vremenu, iako je bio to težak film, sa svim tim efektima, scenografijom, eksplozijama i šta ja znam... I film je stigao u Pulu, znaš. E sad dodelili su mi tamo onaj "Jelen". (pokazuje mi na statuu u vitrini u drugom kraju sobe) Je l' piše "Marš na Drinu" ili neki drugi film?
- Nagrada publike u Puli '64. scenaristi za film "Marš na Drinu", nagrada Vjesnika u nedelju.
Mitrović: E da, ja sam dva-tri ta "Jelena" dobio. Ne znam ti da l' si uopšte bio rođen u to vreme?
(Odmahujem glavom)
Mitrović: Oni su imali zvanični žiri koji je dodeljivao nagrade i to su bile prestižne nagrade koje su bile važne za film... i bila je takozvana nagrada publike. Dvanaest hiljada gledalaca u Areni u Puli dobijalo je cedulje na kojima je posle glasalo. Meni su dva ili tri puta izglasali to, ali najinteresantnije je bilo da je "Marš na Drinu", znači onaj takozvani nacionalistički film, on je od pulskih 12 hiljada gledalaca, a to su sve Hrvati, oni su izglasali tu nagradu... Film je stigao u Pulu, dobili smo Zlatnu arenu, glavnu pulsku nagradu i dobili smo i ovo ("Jelena"). Ti sad znaš koji su glumci bili, da ih ne nabrajam?
 |
| Nikola Jovanović |
Mitrović: Sa njima je bilo problema zato što... nije niko od njih znao da jaše. A trebalo je da znaju... Ljuba Tadić... nije znao da jaše. Međutim, toliko se on onako profesionalno trudio, išao tamo sa nekim vojnicima i oficirima da nauči to. Hrabro je dva-tri puta uzjahao, i to što ga vidiš u filmu to je sve. Inače, trebalo bi da bude ipak malo više na konju, ali nismo smeli... Kad su iznenada počele neke kiše... Usred letnjeg perioda počele su. Srećom nisu dugo trajale. Bile su dva dana. Tako da po tim raskaljanim terenima, zemlja, blato, bare, tu sam ja odlučio da se nastavi snimanje, zbog toga što su stvarno u toku te kampanje pale jedno dve kiše i topovi su se bili zaglavili. I onda su iz obližnjih sela i žene učestvovale u guranju topova uz Cer. Snimamo po toj kiši i po tom blatu, i to su ispale dve-tri lepe scene, koje pokazuju tegobe oko rada i snimanja itd. a i tegobe ratovanja pod tim uslovima. Sad ako imaš pitanja. Nešto?
- Mene zanima jednostavno kako je to izgledalo. Počeli ste snimanje filma, bili ste optimista kad ste počeli pripremati film da će to ipak biti snimljeno, ali istraživajući o filmu, vidim da ima jako malo materijala, štampe i svega onoga što je išlo iza. Ljuba Tadić mi je otprilike rekao: "Pa znaš to su bila takva vremena, taj film je onako više išao nekako ispod zemlje, bio je tu ali se o njemu nije baš puno govorilo". Je l' postojala ta neka vrsta cenzure nakon Pule, iako je publika bila oduševljena, da se to malo gura u stranu?
Mitrović: ...O tom filmu se strašno mnogo pisalo i pre snimanja i za vreme snimanja i posle snimanja. Zašto? Zato što je bio ratni film i učestvovali su glumci koji su bili omiljeni, popularni kod publike. Mi smo čak imali dva-tri novinara koji su bili sa nama čitavo vreme. I oni su čitavo vreme obaveštavali. Bio je (Vojin) Vitezica pokojni iz Večernjih novosti i ne znam koji je bio iz Politike. Bilo je novinara, bili su iz Makedonije, bili su novinari čitavo vreme sa nama. Uz ekipu bili su neki mladi novinari, neki mlađi od tebe, bili su klinci, razumeš. Ne možeš da mu zabraniš. Ako hoće da piše, on je pisao. Druga je stvar što je u toku Pule došlo kod nekih hrvatskih rukovodilaca, koji su bili prisutni tamo u Puli, kritike filma po toj liniji nacionalističkoj, jer su kazali: "Vi srbujete, vi u Srbiji opet srbujete!" To je bio termin onoga doba. E sad, najgore je bilo to što su se naši politički faktori mnogo plašili kritike iz drugih republika, pogotovo po toj nacionalističkoj liniji. I što god su ovi zamerali, oni su odmah to primali zdravo za gotovo. I hrvatski neki tamo generali, koji su u civilu bili u Puli, ja sam ih znao dobro...oni su napravili jedan, onako, mali ispad. Ali nisu rekli da je nacionalistički, govorili su da film nije dobar, da nije dobro odigran! Iako je sve govorilo obrnuto. I onda su radili telefoni sa Beogradom i beogradski faktori su se bili uplašili kad smo se vratili pobedonosno iz Pule. Onda su počeli da nas preslišavaju, najviše mene, zato što se znalo ko je odgovoran za film. Morao sam da objašnjavam da to nije nikakav nacionalistički (film), nego istorijski omaž našim herojima i pobednicima iz '14. godine. I to se posle smiri, utoliko pre što je film počeo da se prikazuje u bioskopima, imao je ogroman uspeh. S druge strane, što je stigla nagrada "Jelen" pulske publike, Hrvata. I onda su ovi počeli da se češu što mi ovde u Srbiji napadamo naš film, kad ga oni koji bi trebalo da ga napadnu brane i nagrađuju?
 |
| Ciga i Gidra |
Mitorvić: Mislim da je tu bilo više razloga. Evo i ti srpski faktori koji su trebali da nas uzmu na zub i sami su bili Srbi. Ja verujem da je u njima progovorila krv i setili se da su njihovi očevi i dedovi učestvovali u svemu tome. Malo su počeli da popuštaju. Drugo, gledajući film su videli da nema nacionalizma. Treće, videli su da smo od hrvatske organizacije dobili nagradu publike "Jelen". Naravno kritika je tada to vrlo dobro ocenila. Posle je obrnuta priča počela... Oni su obično gledali, te glavne budže, film u klubu poslanika na Dedinju. Ministarski klub, ne znam tačno kao se zove...
- Tolstojeva (ulica), bio sam tamo.
Mitrović: Da. Oni su gledali tamo filmove, pa gledali su i ovo. Pa kad je ta galama prošla, posle izvesnog vremena, recimo posle dva meseca, su tražili da ponovo gledaju film. Naročito oni koji nisu gledali u onoj prvoj rundi, jer je bilo leto i bili su na godišnjim odmorima. I onda su zvali mene da onako malo komentarišemo. I onda se javila smešna stvar. Oni koji su najviše gunđali i pretili u onoj kritičnoj fazi, sad su oni najviše hvalili, pa su oni kritikovali svoje kolege, koji su onda bili kao nekompetentni... nisu dobro procenili film, koji je koristan ovom društvu za osećanja patriotizma! Armija je tražila ne znam koliko kopija iz cuga, nekih 50-60 kopija na 16 milimetara da umnoži, tako da je labaratorija jedno mesec dana samo to radila. To je za političko-vaspitan rad u armiji. U armiji je tada bilo uobičajeno da se čitav niz filmova prikaže za to kulturno-vaspitno delovanje itd. Bilo je mnogo tih filmova. Nekoliko i mojih naravno, ali je ovaj bio vrlo karakterističan, jer je posle bio masovno gledan i komentarisan pozitivno.
- Čuo sam priču da ste namjeravali da snimite neku vrstu nastavka tog filma.
Mitrović: Da.
- Šta je bilo s tom idejom?
Mitrović: S tom idejom je bilo to - dok je moj otac bio u toj kombinovanoj diviziji, moj jedan do stričeva, bilo ih je pet, bio je u konjičkoj diviziji. On mi je svašta pričao, imao je i neke slike. Dok je moj otac bio potporučnik, ovaj je bio oficir, poručnik...i bio je u konjičkoj diviziji, pa mi je on pričao...svašta, ali mene je naravno interesovalo što je bilo u Mačvi i Ceru. Odmah sam ja seo i napisao scenario "Komandant". Tako se zvao scenario. I bio je prihvaćen od...saveta u Avali, međutim taj je film pokazao čitav jedan niz novih problema. Recimo da bi snimio jedan konjički puk u maršu i borbi, ti hteo ne hteo moraš da imaš jedan određen broj kvalitetnih konja. To je bilo teško nabaviti, pa smo išli onda tu u Požarevac gde postoje konjički klubovi gde su rekli da mogu da obezbede toliko i toliko... To je sve bilo jako skupo, tako da su se ovi mislili 'oće-neće, imaju li mogućnosti da učestvuju u svemu tome. Ja sam onda dobio neku ponudu za neki drugi film... I otišao sam u film za filmom i na to zaboravio. Tako da scenario za "Komandanta" leži u mojoj arhivi. Leži verovatno u "Avalinoj" arhivi i pojedinaca koji su to čitali. Naravno kad je Ljuba Tadić čuo za to, rekao je: "Kako ćemo?" Rekoh: "Ne mož' ti si poginuo, mnogi od vas koji ste poginuli, ne možete!" Gidra je psovao jedno veče. "Zašto sam poginuo?", kaže "Ali nisam ja poginuo, ja sam bio ranjen, pa sam pao. Može posle da se objasni da su došli ovi naši bolničari pa su me izvadili!" Rekoh da, ali osnovna ideja je bila da je to herojska smrt jedne vojne jedinice itd.
- Čuo sam da ste vi svima njima dali domaći zadatak da osmisle svoju smrt.
Mitrović: Pa jeste. Pa da! Znaš zbog čega je težak bio rad oko toga?...Jer baterija je bila locirana na malom prostoru. Nju je neprijatelj tukao, stalno su eksplodirale granate oko nje, tako da s jedne strane naši su morali da dejstvuju, neprijatelj je dejstvovao, položaj je bio otvoren, žrtve su bile velike. Nije to kao, ovaj puca, ovaj pada, pa ti sad biraš i režiraš kako hoćeš! Ovde je trebalo u toj gužvi između topova i praznih čaura pronaći najefektniji način kako da pogine svako od njih. Onda su, u hotelu do kasno u noć, uz vinjak padale diskusije. "Nemoj to je moja ideja! Nemoj da ti padaš ovako!" Najviše su se grabili ko će da padne među prazne čaure, jer to su velike čaure od pola metra, efektno to deluje kad počne da tandrče, taj metal da se prevrće, da padaju oni zajedno sa čaurama. Ne sećam se više ko je to bio... Trebalo bi da gledamo film pa da vidimo. Što je najlepše, ja nemam film... Ciga je rekao da 'oće među točkovima da pogine. Svaki je imao neku ideju i tu je bilo i komičnih stvari pomalo, smejali smo se raznim idejama. Što je najlepše glumci vole da smrt ostavlja što upečatljiviji utisak. Jedan do elemenata glume jeste da smrt dugo traje, taj trenutak kad si pogođen i kad treba da padneš da to traje, da se trzaš, da gledaš u nebo, da ovo i da ono... Dobro imali smo mogućnosti pa smo više tih kadrova snimili sa svakim od njim. Pošto je to već bio kraj snimanja tako se desilo da se kraj pogodio sa krajem. Imao sam mogućnosti da biram, da se malo zabavimo na taj način. Nisam bio baš najzadovoljniji tim efektnim padanjima, jer su bila i suviše efektna.
- Na kraju se desilo da jedna takva smrt zatvara film. Ljuba Tadić.
Mitrović: To je glavni junak filma, to je metaforička scena koja je imala i komponentu lične sudbine, ličnog prkosa, ličnog patriotizma i političkog stava prema toj reci, koja je stalno predstavljala granicu za normalno cirkulisanje sveta i uvek se završavala krvavo. Ti znaš da je bila diskusija među nama da l' da snimamo ono "Drino jebem ti"? Jedni su bili za, drugi protiv. Važno je to, što danas niko ne može da shvati uopšte, da je u to vreme bila zabranjena psovka na filmu. Nije niko smeo da psuje. Nije smeo da kaže "majku mu", "Boga mu" i šta ja znam. Tako da kad sam ja predložio da se završi kvazisrpski sa nekom psovkom... Snimili smo dve-tri varijante sa i bez psovke, i onda sam ubacio to i rekao: "Šta Bog da, probaćemo". Međutim, to je idealno kako se okrenulo... Nije to psovanje. To čovek od muke, u agoniji. Bilo je stotinu tumačenja, ali niko to nije uzeo kao psovku u pravom smislu reči.
- Meni je Ljuba Tadić rekao da ste vi planirali da on i Aca Gavrić na završetku filma odlaze na konjima, da je on nekako na svoju ruku snimio tu scenu smrti.
Mitrović: Ma ne. Bila je jedna druga ideja. Ja sam tada mislio da napravim sledeće: Aca Gavrić vodi svoj desetkovani bataljon...vraća se u bazu, svi krvavi, neki u zavojima, neki bez oka itd. On napred jaše i polako idu tom cestom kojom se vodila borba i napuštaju rat, Srbi pobedili. I sad on pogleda, a tamo na jednoj padini pored jedne šume stoje ovi što su poginuli. Oni su tu kao neki simbol. Jedni s drugima su toliko vezani da im se pričinjava da su živi, da jedni druge prate. I snimili smo to. Tako da ako pogledaš film videćeš da poslednja scena u filmu gde Aca Gavrić jaši i ide, a za njim ta baterija, da on nešto mrmlja. Nije blizu, pa nije jasno šta je. On je tu govorio nešto, ali ne mogu da se setim. Ali nije scenario nego se to na licu mesta improvizovalo. Posle sam video da je to malo onako romantičarsko razvlačenje ideje koja je bila dobra, ali sada preti da poremeti dobar svršetak sa Ljubom, pa sam odbacio to. Snimljena je ta scena.
- A kako je došlo do snimanja baš te čuvene scene. Je l' to postojalo planirano?
Mitrović: Koje?
- Pa to "Drino jebem ti".
Mitrović: Bilo je u scenariju.
- Bilo u scenariju?
Mitrović: Pa da, bilo je u scenariju da major Kursula gine. I onda kako da mu nađemo mesto da ne padne na zemlju, pa da se koprca, nego sam naredio svojima da pronađu neko drvo, neki panj, a ipak da osloni se na nešto. Onda su oni napravili to, nije pravo drveće, i dobro je ispalo. To je bio pokojni (Miomir) Denić jedan do najboljih scenografa u Evropi, inače i pozorišni i filmski... Sećaš se one razrušene crkve? Svi misle da je to prava ruševina. Međutim to je on napravio sa onim staklima i prozorima.
- Stvarno sam mislio da ste našli neku crkvu koja je ostala srušena!
Mitrović: I oni lusteri pokidani! Još neke scene su bile interesantne. To je uglavnom bio eksterijerni film.
- Znači od početka ste planirali tu psovku?
Mitrović: Da, da.
- Zanima me, kad ste krenuli da radite film, rekli ste da je radni naziv bio "Cerska bitka". Da l' i to znači da ste ste planirali da napravite film o čitavoj bici, pa ste odustali na kraju zbog malih sredstava?
Mitrović: Zapravo ono dole... to nije bila Cerska bitka, to je bilo podnožje Cera. Cerska bitka je bila na Ceru, tako da taj naslov ne bi ni odgovarao. U suštini to je bilo u Mačvi, a da je "Mačvanska bitka" to bi bilo smešno. To bi bio sjajan film, zato što sam koristio neke detalje, neke anegdote iz biografija autentičnih ljudi... svi materijali nisu ušli u film, ali sam to sačuvao. To je gomila svesaka. Ja sam se mnogo selio četiri pet puta, tako da sam mnoge stvari pogubio. Fotografije koji mnogi traže, a i svoje tekstove, crteže. To je pogubljeno ili pokradeno. Nešto sam dao i Kinoteci, a i ona se tri puta selila...
- Kada ste radili odabir glumaca, jeste odmah otprilike znali koga ćete anagažovati za šta?
Mitrović: Jeste. Arsen Diklić...ti znaš ko je Arsen Diklić?
- "Ne okreći se sine"...
Mitrović: ..."Salaš u Malom Ritu". Inače jednom rečju sjajan pisac koji je bio sjajan saradnik. Bio je ovako vrlo duhovit čovek, vrlo kooperativan. On i ja smo razgovarali o nekim scenama: "Uh, ovo bi taj i taj glumac dobro!" Onda smo imali čitav niz spiskova i fotografija. Zamolili smo asistente da prikupe što više fotografija glumaca, pa su nešto prikupili i slikali, pa smo Arsen i ja gledali. Naravno za glavne uloge to je bilo neprikosnoveno. To se zna da mora Ljuba, mora Aca, mora Gidra.
 |
| Aleksandar Gavrić |
Mitrović: To je jedan podeljen utisak. Nisam skoro gledao taj film, možda pre godinu, dve. Ali kad sam ga gledao na televiziji video sam da su neke scene mogle bolje da se naprave. Zašto nisu bile bolje nego te kakve jesu? Zato što smo mi film počeli da snimamo u maju mesecu, a Pula je u julu mesecu. To je neviđen, neviđen rekord bio, da neko može da za dva meseca snimi, montira i prezentira film! Međutim, ja više ne mogu da se setim iz kog smo se mi razloga zainatili da stigne za Pulu. Bilo je tu i nekih opklada i šta ja znam. Uglavnom, ja sam imao neke svoje familijarne razloge da se to što pre napravi, da se što pre vidi, ali nije to bilo tako jednostavno snimati film za tako kratko vreme na terenu. Druga stvar kad si u ateljeu, sve ti je pri ruci, priključiš struju, pokupiš glumce, oni popiju kafu, pa snimaju. Ovo je sve na terenu, sve po suncu, kiši, prašini, po tim našim srpskim šumama i jarugama. To je bilo teško! Trebalo je vremena. Trebalo je vremena da se agregat za struju prebaci odavde tamo. Po 20, 30, 40, 50 ljudi je izvlačilo, a za to je trebalo vremena i zato su svi mislili da mi nećemo stići da to uradimo. E sad, ja sam tada izmislio organizacioni trik, a to je umesto da snimim ceo film, kao što sam dotle radio i kao što su svi radili i kao što se danas radi, snimiš film pa sedneš u montažu, pa biraš materijal, pa montiraš, pa gledaš: "Aha, ovde nije dobro, ovde fali to!", ja sam doveo montažera, to je Kaća Stojanović jedna od naših najboljih montažera, u hotel. Uzeli smo jednu sobu i napravili montažu. Doveli smo celu montažu u hotel. Dok ja snimam, ona montira. Kako šta stigne iz labaratorije ona odmah montira. I kad se ja vratim uveče sa snimanja onda kažem: "Ovo je dobro, ovo skrati, ovo produži, ovo ubaci". Kad vidim da fali možda neki detalj ja sutra snimim uz neku drugu scenu i to. Tako da je to paralelno išlo. Pošto je snimano tonski, dijalog je bio gotov, tako da je za rekordno vreme snimljen jedan izuzetno težak film. Težak je bio i za mene, koji sam prethodno radio dva teška terenska sa masovkama filma. Imao sam nekog iskustva. Svejedno je bio težak film za mene, utoliko što me pritiskao taj rok koji sam dao i zarekao se da ćemo napraviti film. I napravili smo. Olakšalo nam je bilo posao što smo u Beogradu za nedelju dana sve pripreme izvršili, pa i taj izbor glumaca za koji ti kažem da smo već unapred imali prodiskutovane solucije ko šta da igra i davali pojedincama da čitaju tekst. Ljuba je tada bio u punoj snazi. Imao je neke svoje originalne metode. Recimo to da se u "Maderi" skupljalo društvo. On, Ratko Dražević, Selenić, ne znam kog dana u nedelji. Onda je on pred njima usred restorana "Madere" odglumio čas jednu čas drugu scenu i oni su to gledali i komentarisali...
- Ste išli u inostranstvo s tim filmom?
Mitrović: Taj film je bio na nekim festivalima u svetu, ja nisam mogao ni na jedan da idem, kao što nisam mogao da idem kad je bio jedan film koji sam mnogo voleo, to je "Mis Ston" (Miss Stone 1958). Prvo je u Edinburgu bio na festivalu gde je dobio neke nagrade. Ni tu nisam mogao. Zašto? Zato što sam u to vreme radio na drugim filmovima pa mi je bilo draže da radim film nego da se šetam po festivalima. Međutim film je prodat u više zemalja. Francuskom distributeru, ne znam kome, je naišao problem kako će da... sinhroniziju na francuski jezik. Sad nisu znali kako (da prevedu) neke srpske psovke, i Gidrine uzrečice. Onda jedno četiri-pet puta mene usred noći nazovi i kažu ta i ta scena, ta i ta strana u scenariju, kako to da prevedu? Ja ipak sam dosta dobro znao francuski, jer sam se i školovao malo u Francuskoj nisam mogao iz cuga, pa sam zvao neke svoje prijatelje, mangupe sa kojima sam svojevremeno bio na studijama. "Kako bi vi to?" Najviše su mi pomogle dve kolege sa instituta fanrancuskog. Bili su iz Normandije rođeni. Oni meni, onda ja ovima. Tu francusku verziju nisam ni gledao, ali sam čitao francuske novinske kritike koje su bile dobre. Dva meseca je to po Parizu igralo, prema tome...
 |
| Vladimir Popović |
Mitrović: Tehnički problem u laboratoriji... Onda Miletu Markoviću snimatelju "Marša na Drinu", inače mom dobrom prijatelju, rekoh: "Mile, idi bre traži da se to (ispravi)". Ma", kaže "nećemo za dva kadra da pravimo celu rolnu". Jer to ne može na komad, na parče, mora cela rolna od recimo 300 metara. I sad kad je trebao da bude ovaj festival na Paliću zvoni telefon, javlja mi se (direktor Jugoslovenske kinoteke Radoslav) Zelenović, isto tako dobri smo prijatelji, kaže: "'O'š da častiš?" Rekoh: "'Oću!" Kaže: "Dve stvari treba da častiš. Prvo, dobio si diplomu za životno delo." "A šta je drugo?" "...Tražili smo, mi Kinoteka, da se popravi i ta scena, dan-noć, to je popravljeno!"
- Kad sad?
Mitrović: Sad, sad... To me baš obradovalo. Interesantno da raja to ne primećuje... ali vidiš ti si jedan od malobrojnih koji je to primetio.
- Ja sam film gled'o 10-15 puta!
Mitrović: Pa dobro... ovaj me baš obradovao, Zelenović. Kaže: "To sam tražio da laboratorija ispravi. Cela rolna je ispravljena..." Krivo mi je i žao što nije rađen taj film "Komandant"... To su dileme jednog komandata koji šalje ljude u apsolutno čistu klanicu, i sad on sam sebe pita dokle ima prava, dokle nema. Što je apsurdno pitanje za jednog oficira. Oficir je školovan zato da šalje ljude u borbu ili smrt, ali on ima svoje posebne probleme i posebno viđenje života i stvarnosti svoje nacije...
 |
| Gidra |
- Ma ko bi to radio, skupo je.
- Znam da je plan (reditelja Srđana) Dragojevića odavno da snimi "Sveti Georgije ubiva aždahu". To baš nije to, ali je otprilike.
Mitrović: Ne, to je drugo. I nije skupo, nema konjički puk.
- Zavisi kako snimate film. Možda bi ubacio. Bilo bi šteta, ako mislite da je toliko dobar scenario.
Mitrović: Znaš šta je najinteresantnije? Najinteresantnije što tada nisam bio lenj, nego sam zamolio tu neke u Avali da prevedu taj film na više jezika. I preveli su ga prvo na engleski. Ja sam zahvaljujući tu nekim svojim vezama ponudio taj scenario jednom preduzeću u Londonu producentskom. Koje nije malo ni veliko nego srednje preduzeće, radi deset filmova godišnje, uglavnom te akcione filmove. Ja im pošaljem scenario i kaže: "Pročitali smo to. Je l' možeš da dođeš odmah u London? ...Samo jedno pitanje imamo pre nego što ti kažemo da ili ne. Ovde ima scena da treba toliko i toliko konja, recimo sto. Je l' možeš to?" Rekoh: "Pa mogu. Ne bih to tradio da nisam već obezbedio. Imam direktore filma sa kojima sam dosad radio, koji su se bili zadužili da to obezbede i provere da l' može"... "Znaš da je to jako teško to je i u Rusiji teško". Rekoh: "Znam". "Može", kaže, "mi bi to radili." E sad pazi. Oni su mislili da rade A koprodukciju filma "Komandant", drugi deo filma "Marš na Drinu"...I da daju dva glumca, ne mogu više da se setim za koje uloge, i daju traku, labaratoriju, tehniku itd i neke pare koje nisu bile tada za potcenjivanje, jer je tada svaka deviza značila mnogo. I ne znam iz kog razloga ovi se u Avali pokolebaju, pa ni to nije uspelo da ih nagovori da rade film. Ovih dana sam razmišljao, to što ti kažeš, da li bi vredelo to opet raditi...
Aleksandar Arežina
Коментари