Странице

недеља, 28. новембар 2010.

Marš na Drinu - Jedinstvena filmska bitka

Reditelj Žika Mitrović povodom 50. godišnjice čuvene Cerske bitke snimio je "Marš na Drinu", prvi i jedini igrani film o borbi Srpske vojske u Prvom svetskom ratu u kinematografiji komunističke Jugoslavije, koja je do tada i kasnije bila isključivo okrenuta partizanskim epopejama. Na 40. godišnjicu snimanja istinskog ratnog klasika imao sam nevjerovatnu čast razgovarati sa njegovim glavnim tvorcem Mitrovićem, i tumačima nekih od uloga Ljubom Tadićem i Branislavom Cigom Jerinićem.


Priču povodom četiri desetljeća "Marša na Drinu" uradio sam u junu 2004. godine za danas ugasli beogradski dvonedeljnik Blicnjuz. Sa Mitrovićem sam razgovarao u njegovom domu u današnjoj Resavskoj ulici u srcu Beograda, sa Jerinićem sam se našao pola kilometra dalje u kafeu Narodnog pozorišta, dok sam se sa Tadićem jedinim nažalost samo čuo telefonom. Nikad ne mogu dovoljno riječima opisati čast i zadovoljstvo koje sam osjećao radeći članak, vjerujem jedini koji je tada podsjetio srpsku javnost na godišnjicu "Marša na Drinu". Na žalost, vrijeme leti i više nisu među živima sva tri moja sagovornika Mitrović (1921-2005), Tadić (1929-2005) i Jerinić (1932-2006).




FILM

Četiri decenije od premijere antologijskog ostvarenja reditelja Žike Mitrovića

Poezija smrti majora Kursule

Piše: Aleksandar Arežina

Prva psovka u istoriji jugoslovenske kinematografije, koju je izgovorio Ljuba Tadić, bila bi dovoljna da "Marš na Drinu" zauvek ostane upamćen. Još je značajnije to što su autori ovog filma prvi filmski progovorili o drami Srbije s početka prošlog veka

Topovske granate rasprskavaju se pored čoveka obučenog u uniformu majora srpske vojske. U jednom trenutku uhvati ga plamen eksplozije i on, teturajući se, uhvati se za sasušeno granje. Poslednjim naporima snage pre nego što će mu glava klonuti na grudi, izusti: "Drino, jebem ti...".

Prva psovka u istoriji jugoslovenske i srpske kinematografije, koju je pre četrdeset godina izgovorio Ljuba Tadić, bila bi dovoljna da film "Marš na Drinu" ostane zauvek upamćen. Ali te 1964. godine reditelj Živorad - Žika Mitrović i njegova ekipa napravili su ratni film o podvizima jedne srpske topovske baterije tokom čuvene Cerske bitke i prvi filmski progovorili o drami Srbije s početka prošlog veka. U doba vladavine političkih dogmi i partizanskih filmova, to je bio jedinstveni podvig.

Pedeseta godišnjica Cerske bitke bila je povod Mitroviću i piscu Arsenu Dikliću da napišu scenario za film o prvoj pobedi saveznika u Prvom svetskom ratu (12.- 15. avgust 1914. godine). Razgovarajuci sa brojnim starim ratnicima, njih dvojica su iz gomile memoarskog materijala izdvojili priču o doživljajima grupe artiljeraca. Mitrović i Diklić su znali da se moraju dobro čuvati dnevno-političkih konotacija u scenariju da bi film dobio zeleno svetlo za snimanje.

Žika Mitrović
- Najsitniji šraf u Politbirou je jedva čekao da potvrdi svoju karijeru i da te optuži za nacionalizam. U savetu Avala filma bila je jedna manja frakcija koja je bila protiv filma, zbog bojazni da će biti protumačen kao nacionalistički. Iako smo pažljivo radili scenario, u njemu je jednostavno bilo gomilu stvari koje su mogle izgledati kao nacionalizam, ali je na kraju savet nekako ipak odobrio film - priseća se Mitrović.

Film je premijerno uspešno prikazan na festivalu u Puli, gde je Mitrović dobio Zlatnu arenu za režiju, a Tadić za mušku ulogu, dok je film pored Velike srebrne arene dobio i Jelena, prestižnu nagradu publike i Vijesnika u srijedu. Međutim, tek tada su krenula najozbiljnija sporenja i napadi. Pojedini rukovodioci iz Hrvatske oštro su kritikovali kolege u Beogradu da su dopustili stvaranje nacionalističkog filma, u kom se previše "srbuje".

- Najgore je što se kadar u Srbiji mnogo plašio kritike iz drugih republika. Morao sam da objašnjavam da je to samo istorijski film i omaž pobednicima. Posle se sve smirilo, jer kakav je to nacionalistički film kada ga ovacijama dočeka 12 hiljada Hrvata u Pulskoj areni? Mislim da je onda i u rukovodstvu Srbije progovorila krv, jer su na Ceru bili njihovi očevi i dedovi, pa su posle oni koji su najviše pretili i gunđali sada najviše hvalili film da je koristan i da budi patriotska osećanja. Prikazivao se u bioskopima sa ogromnim uspehom, i čak je armija za političko-vaspitni rad tražila iz cuga da se uradi 50-60 kopija. Labaratorija u Avala filmu je mesec dana samo to radila - kaže Mitrović.

Snimanje filma Mitrović i danas pamti kao izuzetno težak posao.

- Nije jednostavno snimiti film za dva meseca na terenu, sa velikom scenografijom i eksplozijama. To je neviđen rekord - kaže Mitrović.

Kako bi ubrzao snimanje, reditelj je, suprotno tadašnjem običaju, sa sobom poveo montažera Katarinu Stojanović i za nju u hotelu napravio priručnu montažnu sobu. Dok je ekipa na terenu snimala, Stojanovićeva je istovremeno montirala, a Mitrović svako uveče pregledao materijal da bi eventualno sutradan dosnimio izmene.

Snimalo se po vrućini u šumama i jarugama. A onda je iznenada počela višednevna letnja kiša. Snimanje je valjalo nastaviti po barama, blatu i raskaljanoj zemlji, u kojoj su se topovi i konji stalno glibili. Scena u kojoj vojska mokra i prljava čupa iz blata kola s topovima nije bila odglumljena i nisu korišteni
dubleri.

Najviše problema je ipak bilo sa konjima. Zbog skoro nikakvog iskustva sa konjima, glavna glumačka ekipa, u sastavu, Aleksandar Gavrić, Ljuba Tadić, Nikola Jovanović, Zoran Radmilović, Dragomir Bojanić-Gidra, Branislav Ciga Jerinić, Vladimir Popović, Strahinja Petrović i Husein Čokić, morala je proći pravu vojničku obuku o radu sa konjima u topovskoj bateriji iz Prvog svetskog rata. Najviše nevolja je doživeo Jerinić, za koga je susret sa konjem, po vlastitom priznanju, bila prava katastrofa.

- Žika je meni dao da budem jahač na prvom konju koji vozi karu i top. I dok smo isprobavali sve je nekako funkcionisalo. Kada je došla klapa i počelo snimanje, konj je najednom skočio i povukao ove ostale, a glumci sa kare su popadali. Žika viče: "Gde ćeš, Cigo?" Kažem: "U propast, ne mogu da zaustavim konja!" Bili su to vojnički konji, dresirani da idu kada vide druge konje da se kreću. Na dvesta-trista metara od nas bila je grupa puštenih konja i oni slučajno u tom trenutku u'vate u trk, a ovaj moj za njima. Jedva sam ostao živ - smeje se Jerinić.

Kao što je u stvarnosti Cerska bitka odnela više desetina hiljada života, tako je i Mitrovićev i Diklićev scenario predviđao smrt većine junaka filma. Jedino nije bilo precizirano kako svaku pojedinačnu smrt izvesti pred kamerama. U potrazi za najefektnijim rešenjima, Mitrović i glumci su u valjevskom hotelu do kasno u noć uz vinjak i prepirku razmatrali mogućnosti. Mitrović primećuje da je svaki glumac na kraju imao neku originalnu i duhovitu ideju, jer "glumci vole da smrt ostavi što upečatljiviji utisak i da što duze traje, sa trzanjem i gledanjem u nebo". Jerinić priznaje da je imao velikih problema dok konačno nije shvatio kako želi da pogine.

- Žika nam je rekao da svako od nas nišandžija izmisli svoju smrt. Samo nam je objasnio: "Ti gineš ovde, ti ovde, a ti ovde". Gidra izmisli da pada na maloj uzvišici i vrti se. Zoki (Radmilović) pogine uhvativši se za točak koji se posle okreće. Ja sam treći, šta da izmislim, gospode Bože, nemam pojma. Sve se mislim, ovi mi uzeše ideje, naročito Zokijeva smrt. Kako sam bio na nišanu, malo se trgnem, pogledam začuđeno i samo glavu naslonim tamo gde se ubacuju granate. Žika kaže: "Fantastično! Je l' možeš jođ jednom?" Kažem: "Mogu". I, stvarno, bila je to lepa smrt, diskretna, a fina - kaže Jerinić.

Sa krajem filma Mitrović je imao puno problema. Prvobitno je bio zamislio da na kraju Gavrić vodi svoju desetkovanu jedinicu polako, cestom, gleda na padini poginule, i pričinjava mu se da su živi. Pošto je pre toga planirao da ide scena pogibije majora Kursule (Tadić), Mitrović je shvatio da mu Gavrićeva scena romantičarski razvlači dobar i realističan kraj sa Tadićem. Ipak, o tome čija je bila ideja da Tadić pogine uz sada već čuvene reči "Drino, jebem ti...", danas se ne slažu Mitrović i Tadić.

- Bilo je u scenariju da Kursula gine. Snimljene su dve-tri varijante sa psovkom i bez nje. Bila je diskusija da li da snimimo ono: "Jebem ti..", jer je u ono vreme bilo zabranjeno psovati na filmu, nisi smeo da kažeš: "Majku mu, boga mu..." Kada sam predložio da se završi srpskom psovkom, svi su rekli ne, i Ljuba i Arsen, ali sam je na kraju ipak ubacio, pa šta bog da. To nije delovalo kao psovka, već kao govor čoveka u muci i agoniji. Niko to nije uzeo kao psovku u vulgarnom smislu reči - tvrdi Mitrović.

Ljuba Tadić i Aleksandar Gavrić
Tadić se, međutim, drugačije priseća čitave priče. Prema njegovim rečima, scenario je predviđao da on i Gavrić odu sa Cera živi, ali, pošto je toliko zavoleo svoju ulogu Kursule, smatrao je da zaslužuje dostojnu smrt zajedno sa ostalim junacima.

- Ubeđivao sam Žiku da treba da poginem, ali se Žika nije složio sa tim. Kada se završilo snimanje, animirao sam pirotehničara Duška Pirosa da upali dve-tri granate, našao sam jedan koren drveta i pitao snimatelja Markovića da to snimi. Ja treba da utrčim, Piros da opali iza mojih leđa tu granatu, ona da me udari po leđima, a ja da se naslonim na jednu granu i pogledam u Drinu. Međutim, meni se koporan od granate upali i poče nešto da me peče po leđima i kažem: "Drino... jebem ti...", i spustim glavu kao da sam mrtav. Kažem: "Gasite, gasite", a oni: "Čekaj još malo dok traje kadar". Onda me obore i ugase koporan. Pričali su mi da je na pregledu materijala bio (direktor filma) Radoš Novaković sa Žikom. Odjedanput taj kadar ide i Radoš pita Žiku: "Šta ovo Ljuba kaže?". Žika kaže: "Pa, 'Drino, jebem ti', ali to su oni sami nešto tamo muvali, bez veze je to". Radoš skoči i kaže: "Ma, Žiko, to je pravi kraj filma!" Tako su to i izmontirali na kraju, posle čega samo zasvira Marš na Drinu - kaže Ljuba Tadić.




GREŠKA ISPRAVLJENA POSLE 40 GODINA

Za snimanju je bilo i grešaka. U jednoj sceni glumci jašu pod dnevnim svetlom i pričaju kako je "već prošla ponoć". Mitrović pamti da je rekao direktoru fotografije Miloradu Markoviću da tu scenu laboratorijski sredi da na njoj bude mrak, ali da ovaj to nije uradio pošto do početka festivala nije imao vremena da obradi rolnu od trista metara filma.

- Pre neki dan zove me direktor Kinoteke Zelenović i kaže: "Ima da častiš! Mi u Kinoteci smo dali da se ona scena popravi". Posle četrdeset godina! To me je baš obradovalo - osmehuje se Mitrović.

SPREMAN SCENARIO ZA NASTAVAK

Kada je Marš na Drinu postigao veliki uspeh, režiser Žika Mitrović je već bio spreman da uradi nastavak filma pod nazivom Komandant. Konjički puk posle Cerske bitke prolazi kroz ratnu klanicu u Mačvi, a njegov komandant je pred moralnom dilemom ima li pravo da šalje svoje ljude u sigurnu smrt. Mitrović je čak razmišljao da angažuje iste glumce za nastavak, ali su već tu počeli problemi - većina je pobijena u prvom filmu. Čak je i jedna londonska producentska kuća bila spremna da uloži velike pare u projekat, ali na kraju od svega toga nije bilo ništa.

- Englezi su hteli da daju dva glumca, traku, labaratoriju, tehniku i pare koje nisu bile za potcenjivanje. Ne znam i iz kojih razloga su se ovi iz Avala filma pokolebali. Onda sam ja dobio ponudu za neki drugi film, tako da sam na to i zaboravio. Scenario za Komandanta još leži u mojoj i Avalinoj arhivi. Krivo mi je što nije urađen, a danas ne znam ko bi radio takav film - kaže Mitrović.

Aleksandar Arežina

Нема коментара: