Странице

уторак, 18. мај 2010.

Bajaga i instruktori - Stvaranje Pozitivne geografije

Ritam gitarista velike Riblje čorbe Momčilo Bajagić Bajaga objavljivanjem prvog samostalnog albuma “Pozitivna geografija” (1984) krenuo je u jednu od najupečatljivijih autorsko/izvođačkih karijera na jugoslovenskom prostoru. I četvrt stoljeća od prvenca, Bajaga i instruktori su među rijetkima ostali dovoljno veliko ime, da mogu bez većih teškoća uspješno prebroditi granice međusobno otuđenih jugodržavica.

Sa Bajagićem sam prvi put razgovarao za novinsku agenciju Beta pred koncert njegovog sastava u Beogradskoj areni krajem decembra 2006. godine, a potom još nekoliko puta, manjim ili većim povodom. U februaru 2009. godine u prostorijama njegovog menadžmenta, promoterske kuće Long plej u Beogradu, našli smo se kako bi mi Bajaga povodom 25-godišnjice “Pozitivne geografije” ispričao kako je snimio prvi album i nenadano počeo samostalnu karijeru. Bajaga je zahvalan sagovornik, blagoglagoljiv i duhovit, a posebna draž bijaše njegova spremnost da mi na kraju kaže nešto o svakoj pjesmi “Pozitivne geografije”.

"Ne znam da sam se i jednom albumu radovao kao tom prvom. Čekaš ga i pripremaš čitav život, a već za drugi imaš samo godinu dana. Prvi album je najlakše napraviti. Ako za prvi nemaš ideja, nećeš ih imati ni na sedmom. Možda nemaš iskustvo u zanatskom smislu, da bude sve savršeno, ali debi album ima draž što je sniman u kući, ovamo i onamo. U principu ne bih ništa menjao od mojih snimaka. Ono što mi se ne dopada, ne znam kako bih sada uradio bolje. 'Pozitivna geografija' je odlična slika tog vremena. Goranka Matić je uradila mnogo dobar omot i snimila me u raznim skokovima sa gitarama, uz izmišljenu kartu sveta koju je nacrtala", rekao mi je Bajaga.

- U trenutku kada počinje priča bio si u jednoj od najpopularnijih grupa Jugoslavije Ribljoj čorbi, gdje si imao prilično dobar položaj gitariste i što je još važnije autora. Kada se javila misao o samostalnom albumu? Pretpostavljam da to u početku nije bila istovremeno i želja o samostalnoj karijeri van Čorbe?

Bajaga: Prvo nije bila ideja specijalno nešto ni o albumu. Ja sam se 1983. godine preselio od roditelja u jedan stan u Kosovskoj 3. Bio sam u popularnom bendu, ali sam tek te godine mogao da preživim od toga. Tada se pojavilo i čudo tehnike zvano Taskamov porta studio i to je mene potpuno fasciniralo, taj mali četverokanalni magnetofon, koji je u stvari snimao na običnoj audio kaseti. Bio je preteča današnjih kompjutera i tih fazona. Dosta je loše snimao sa gomilom šuma, ali si ipak mogao da na kaseti napraviš četiri različita kanala, za šta smo inače morali da čekamo neki studio i da za to platimo. Potpuno sam odlepio na to! Živeo sam sam u stanu i vrlo često mi je dolazio Žika Milenković, Deša (Dejan) Cukić i ovi njegovi iz Bulevara, a iz Čorbe Miša (Aleksić) i Vicko (Milatović). Tada sam stalno nešto prčkao i Žiki sam snimio jednu njegovu pesmu na engleskom "Darling You Never Know How Much I Love You, I Love You So". I to je jedan od prvih snimaka. Posle sam gomilu pesma za "Pozitivnu geografiju" radio tu. Više je sve nastalo kao zajebancija. Imao samo kao zvaničan posao u Čorbi, pa sam za nju morao da radim pesme, a ovde sam se nekako opuštao. Onda se Kornelije Bata Kovač pojavio. U to vreme smo sa Batom kao producentom radili album Čorbe "Muzičari koji piju". "Kada hodaš" je jedna od pesama napravljena na tom porta studiju kao demo snimak, koju sam dao Čorbi. Moja sadašnja supruga Ema, tada smo se zabavljali, snimila je prvi vokal na "Papalinama". Jednostavno je bila tu, i rekao sam joj "ti sad pričaš ovo 'Voleo si me', a ja ću da pričam kao da sam Zagrepčanin". To je bila kao zajebancija. Bata je čuo "Papaline" i to je njemu bilo neverovatno smešno. Normalno, čuo je još par stvari, imao sam i "Marlenu", "Tamaru"... Jedno jutro je Bata, kao uvek organizovan i vredan čovek, hvala Bogu da je takav, došao u osam ujutro i probudio me. Nisam znao gde sam, a on kaže: "Moraš da se obučeš idemo u PGP". Zakazao mi je termin u Studiju pet da snimamo album i ja se tek tu ufrkišem. "Jebote zakazao mi je termin i moram to da snimim!" Ipak, nije bilo dovoljno termina u Petici, pošto znam da je tada Miroslav Ilić i ne znam ko još od narodnjaka snimao. Miroslav je Peticu imao jedno mesec dana, ali on je tada čovek prodavao 600.000 primeraka albuma, a ja sam bio u Čorbi i znali su me, ali nisam imao nijedan svoj album. I dogovorimo se da Bata nađe jedan osmokanalni magnetofon, što je bilo daleko bolje od mog porta studija, i donesmo ga u stan u Kosovskoj u trpezariju. Tu smo snimili jedno 60 posto albuma, a kad se desi da neko od narodnjaka koji su radili u Petici ima neku tezgu ili se ne daj Bože razboli, onda nama jave snimatelji i mi utrčimo dva dana i snimimo sve što možemo. Znao sam da ne mogu da tražim neke uslove i baš smo onako partizanski to uradili. U studiju smo snimili živi bubanj za recimo "Poljubi me", sva pevanja u Petici, a programirani bubanj je sav rađen u Kosovskoj.

- Znači može se reći da je Kovač odigrao ključnu ulogu u snimanju tvog prvog albuma?

Bajaga: Jeste. Bata je bio producent, aranžer i čovek koji mi je najviše pomogao na početku karijere, u tom nekom muzičkom smislu. Stvarno me naterao, odveo i rekao: "ajde da snimamo album". Bata je svirao klavijature na albumu i prve dve svirke u Kulušiću i Domu omladine, ali ne više jer je inače bio prezauzet. Bio je tu i Doktor Spira (Dušan Mihajlović), moj prijatelj koji je više sa ideološke strane pomagao i ekipa ljudi koji su sa mnom svirali Miroslav Cvetković-Cvele, Deša, Žika, Vlajko Golubović i Nele Stamatović. Krle (Dragan Jovanović) iz Generacije 5 nam je svirao puno, kao i Bata. Kire Mitrov je svirao trombon, Ivan Švager klarinet i Suzana Petričević je bila gost u "Papalinama". Posle je to uglavnom Žika izvodio na koncertima, taj ženski deo. Rade Radivojević nije učestvovao u snimanju albuma, priključio se kasnije kao klavijaturista, jer je (Aleksandar Lokner) Loki još bio u vojsci i još nije bio član benda.

- Negdje sam ranije pročitao da je bila varijanta da si pjesme davao na uvid Bori Đorđeviću i da ih je on birao za Riblju čorbu, pa su zapravo na "Geografiji" završile one koje nije uzeo za "Muzičare".

Bajaga: Pa dobro možda ne baš tako bukvalno. Realno Riblja čorba ne bi snimila "Tamaru", "Male slonove" i većinu pesama. Jesam bio ponudio neke pesme i mislim da se Bori verovatno svidela većina, ali "Tekila gerila" nije baš bila u Čorbinom fazonu. Tada sam dao Čorbi "Muzičare koji piju" i "Kada hodaš", i nije mi žao što ona nije na "Geografiji" jer mislim da su malo ipak različitog senzibilteta. Prvo je izašla "Pozitivna georafija" dok je Čorba snimala album u Sloveniji. Onda su izašli "Muzičari", odradio sam i turneju sa Čorbom i posle toga sam imao slobodno, pa sam otišao na Mljet. Tu su me odjednom zvali iz Čorbe da dođem, da idemo u Grčku na turneju. Pošto smo po prvom dogovoru bili slobodni celo leto, bio sam dogovorio da sviram radne akcije sa Instruktorima za neku sitnu kintu deset puta manju od one u Čorbi, ali obećao sam ljudima da ćemo ići. Iz Čorbe su me zvali da otkažem to i da se vratim s mora ranije, ali ja nisam hteo. I kad sam konačno sišao s broda, u Dubrovniku kupim novine, vidim da su ovi već uzeli Džindžera (Vidoja Božinovič) i Čuturu (Nikola Čuturilo).

- Tada ste u paketu iz Čorbe otpušteni gitarista Rajko Kojić i ti. Pretpostavljam da su unutrašnji odnosi bili prilično loši?

Bajaga: Tada je bio već neki blesav odnos u celom bendu. U Ljubljani smo na snimanju albuma najduže bili Bata i ja, što je bilo suludo. Rajko je imao svojih privatnih problema sa gudrom, baš ozbiljnih, a i sa Borom se nešto nije kapirao. Bora je bio u nekom čudnom fazonu. Došao je dva puta na tri dana da otpeva. Imao je trenutke kad iz nekih svojih privatnih razloga ode sedam-osam dana i mi nemamo pojma šta se dešava, a radimo album Riblje čorbe! Rajko je u početku bio dosta, pa mu je na kraju puk'o film i kad je snimana pesma "Ravnodušan prema plaču" rekao mi je "ovde ima samo E mol i D dur, ti sviraj, a ja ću da zapalim". Rajko je odsvirao puno tih lepih gitara na albumu samo što je bio malo onako, u bedaku. Ode tri dana u Beograd pa se vrati. Miša je isto dolazio pa odlazio. Izdao sam solo album, koji je počeo da se vrti, razvalili smo Dom sindikata, ali sam imao mesto u Čorbi i trebalo je imati čuku da napustiš bend. Sigurno sam te godine u Čorbi zarađivao bar deset puta više nego sledećih godinu dana sa Instruktorima.

- Da li si bio zabrinut po odlasku iz Čorbe, kao tada vrlo uspješnog benda, i odlaska u nepoznato?

Bajaga: Nisam. Verovao sam da će biti dobro. Imao sam dobru ekipu. Uostalom malo mi je bilo dosadilo. Meni su najlepše uspomene iz Čorbe od '79 do '81. Već '82 je bilo...mislim da je super što se tako završilo. U to vreme je Čorba išla na turneju na kojoj je svaki član imao posebno svoj plakat. Pet posebnih glava. Izgledalo je malo nenormalno, ali nismo imali nijedan plakat kao bend. To je govorilo o situaciju bendu.

- Iz Čorbe nikog nisi pozvao da ti svira na albumu...

Bajaga: Oko albuma sam imao dobar vajb od Vicka, ali hteo sam da napravim nešto što nema veze sa Čorbom. Bilo mi je dovoljno što me znaju kao gitaristu Čorbe i sad još neko iz benda da mi svira na ploči, ne bi išlo. 
- Kako je album dobio ime "Pozitivna geografija?


Bajaga: Moja ideja. Sve pesme su bile kao neka putovanje. "Tamara" kao Rusija, pa "Kosooka", "Mali slonovi" od "Cejlona do Burme", pa "Berlin". Ispalo je da stvarno tu ima geografije a da je čitav stav pozitivan. Mislim da je to super bio naslov. A ime bendu je dao Peca Popović. Pecin časopis Rok je bio pokrovitelj koncerta u Domu sindikata, štampali su nam plakate i flajere. Stvarno su nam puno pomogli, a pogotovo Peca oko organizacije koncerta. Znali smo da tu nekih para ne može biti. Ne znam šta je više bilo, nešto oko poreza, pa smo potpisali specijalni govor da je naš honorar za koncert jedan dinar! Peca me pitao kako se zove bend, a ja sam rekao javiću za dan-dva. Međutim nisam mu javio ni tri dana kasnije, a kako je čovek imao rok za štampanje plakata, jedno jutro me zove i kaže: "Vidi ja sam stavio 'Bajaga i instruktori pozitivne geografije'". I tako smo se zvali cele prve godine.


- Prvi koncert si održao 12. aprila 1984. godine u zagrebačkom klubu Kulušić, ali je ime Instruktora zaživjelo tek na drugoj svirci, odnosno vašem prvom nastupu u Beogradu 21. aprila u Domu sindikata. Šta se tu sve dešavalo?


Bajaga: Pre Beograda u Kulušiću smo nastupili samo kao Bajaga i bend. Urednik u Kulušiću je bio Dražen Vrdoljak, stvarno genijalac čovek. Imao je neku redovnu foru sa svirkama, čuo je album, dopao mu se i pitao me "možeš da skupiš neki bend i dođeš?" Kulušić je primao nekih 500-600 ljudi, a pravo da ti kažem bilo ih je 200-300. Ali stvarno je bilo fantastično jer nikad pre toga nisam svirao sam. Već sledeći put kroz dva-tri meseca imao sam rasprodana dva komada u Kulušiću. U Beogradu je prvi bio Dom sindikata i to smo razvalili i prodali sve karte. Razne ludosti smo radili. Prvo je bilo fora da smo cepali karte i rukovali se sa svih 1.800 ljudi koliko je došlo na koncert. Žika je sa megafonom išao po holu i terao ljude u salu, jer počinje koncert. Krenuli smo sa "Pustite me druže", a onda je Žika pojedinačno najavljivao svakog člana benda. Na kraju je bilo: "Ali ko na ovoj bini fali? Da li je to on? Da to je on!" Najavljivao me kao da sam Elvis Prisli! Za svaku stvar nešto se na bini desilo. Na "Malim slonovima" bacani su veliki metereološki baloni u publiku, koja je mogla da igra odbojku.


- Svirali ste čitav album, ali i neke stvari kao "Afrika" koju si radio za Zdravka Čolića.


Bajaga: Svirali smo "Afriku", "Tvoje oči" i "Kada hodaš", jedino nju od Čorbe. Žika je pevao "Ći bu ći ba"! To je bilo fantastično! Pevao je pank verzuju Ljupke Dimitrovske i to u ženskom licu! Svirali smo dve neke zajebancije koje nikad nisu nastale kao prave pesme "Ne daj se za novce" i "Ne prolazi pored mene kao pored turskog groblja" od nekog Cveletovog druga tekst, koji se peva sa slovom r ovako: 'Ne pvolazi poved mene kao poved tuvskog gvoblja, kao vobovlasnik poved cvnog voblja". To su bile neke stvari kojima smo se dovijali da popunimo program.


- Kako si sastavljao bend?


Bajaga: Znao sam od početka s kim bih voleo da sviram i ekipa se pronašla odmah u početku. Imali smo problem klavijaturiste. Bata naravno nije mogao, a Rade je super bio muzičar, ali ipak malo stariji od nas. Sada se bolje kapiramo Rade i ja nego onda. Čekali smo da se Loki vrati iz vojske. Žika je uvek bio tu i Vlajko, odličan bubnjar. Tu su bili Cvele, Nele i Dejan. Ta postava je trajala prva tri albuma.




 Bajaga o "Pozitivnoj geografiji"


Berlin


Moje ćale je bio u partizanima već sa 16 godina, od 1943-44. Bio je klinac i stvarno su bili u fazonu da idu na Berlin. Ali pošto su uglavnom išli pešaka, dok su stigli do nekog mesta u Austriji u međuvremenu je Berlin pao. Kad je pesma nastala bilo je vreme pre pada Berlinskog zida i pesma je imala i drugo značenje. Meni je to bila simpa muzička tema i Bati se svidela. Bata je svirao na mini-mugu, a gitare Krle.





Mali slonovi


Teško je objasniti zašto čovek pravi neke pesme. Ona jeste kao za klince, ali nisam je radio kao pesmu za decu, mada će možda ostati kao takva. Bilo mi je interesantno da jugoistočnu Aziju u kojoj do tada nisam bio prikažem kroz "azijske lepe devojke češljaju svoje uvojke".


Poljubi me


To mi je prvi dobar snimak. Ne mislim pesma kao pesma, već snimak. Volim "Dobro jutro džezeri", "Zmaj od Noćaja" i "Grad", kada se potrefilo još ono nešto više, uz to što je dobra pesma. To je jedna od boljih pesama na albumu.

Limene trube

Hteo sam jednu baš pank stvar. Napravili smo zato trube da budu malo nadrndane, a Krle je fenomenalan solo svirao...Stihove "ljudi beže, ljudi odlaze" ne znam šta mi je bilo da ih napišem baš tada. Sigurno je da se nešto osećalo...Privatno sam imao frku da idem u vojsku i te limene trube su me i na privatnoj liniji malo zezale. Govori šta je meni sve padalo na pamet da ne odem u vojsku.

Znam čoveka

Tu temu sam iskoristio i sličnu verziju uradio prošle godine za film Darka Bajića "Na lepom plavom Dunavu". Tekst je inače o jednom mom prijatelju iz kraja, iz Zemuna. Bio je bubnjar i odavno je umro. Ta njegova priča me zaintrigirala.

Tekila gerila

Tada je bilo puno priče o Sandinistima, dosta frke po Kolumbiji, Peruu, ovo-ono u Južnoj Americi. Meni je "Tekila gerila" bio simpatičan ugao gledanja na te stvari. Uz to hteo sam da imam neko opravdanje da radim latino muziku. Dovedeš trubača, a on se oduševi jer ga niko nije pitao deset godina da svira nešto u latino stilu. Uvek sam voleo različite stilove, i onda mi nikad nije bilo dosadno da radim albume, jer su bili vrlo različiti. Muziku shvatam kao vrlo šarenu i zabavnu stvar u kojoj je čoveku sve dozvoljeno. Ne postoji stvar koju ne bih probao da uradim u muzici.

Marlena

U to vreme sam mnogo voleo Lu Rida, i takav neki rok, a "Marlena" mi je dobro zvučala uz Malrenu Ditrih. Tu je "Berlin", pa ajde sad malo i Marlena.

Kosooka

Egzotika. Hteli smo i to. Jedino sa njom nisam zadovoljan. Tad sam bio mnogo pametan, pa sam mislio da može da se napravi pesma da ima samo jedan akord, E dur. Bata me pitao "je l' može da bude još neki akord?" Ja sam bio u fazonu: "Ne, ne, ne! To je odlično, sad ćemo minimalizam totalni". Sada bih da može dodao i H. Jednostavno ne mogu sve pesme da uspeju.

Tamara

Kad sam pravio "Tamaru" nisam bio u Rusiji. Napravio sam gomilu faktografskih gresaka. Neva i Ermitaž su u Lenjingradu, a Teatar Boljšoj u Moskvi. Ne bi Tamara sad živela i u Lenjingradu i Moskvi. Rusi se nisu bunili, njima je bilo simpa. Spira se setio da nađemo neku ribu da nešto ispriča na ruskom, bilo šta. Ali ne možemo da nađemo neku da ima dobar akcenat. Sve znaju ruski, ali onako. Spira se seti da svaki dan na radiju ima vodostaj na ruskom! I mi snimimo ribu sa radija što čita vodostaj! Tako da u "Tamari" čuješ da je Dunav kod Bezdana visok toliko, a kod ovoga grada toliko.

Pustite me druže

Najstarija pesma na albumu. Radio sam je dok su ostali iz Čorbe bili u vojsci. Nisam znao šta da radim sa sobom i imao sam bend Frka sa Cveletom. Kod Enca Lesića smo imali prazan termin i snimili smo je, pa je bila u emisiji "Rokenroler". Čak je bila neka žvaka, ne znam ko je o tome odlučivao, da pesma ide na "Paket aranžman", ali na kraju nije odgovaralo što sam bio gitarista Riblje čorbe. Bilo mi je žao što nismo uspeli da je savršeno snimimo, pa smo je ponovo uradili za album. To je iskustvo tada tinejdžera sa dugom kosom u Beogradu. Nisam hvala Bogu imao iskustva da me panduri prebiju ili hapse, ali vrlo često je bilo ono kao "ustanite sa pašnjaka". Što kaže moj drug Radovan Hiršl u knjizi "Žvaka za ludaka", sede oni na Kalemegdanu, dolazi im policajac i kaže "Ustanite sa pašnjaka". Kažu mu "care nije ovo pašnjak nego travnjak". Pandur kaže: "Nemoj da izvadim pendrek, pa svi da pasete i da vidite da je pašnjak!" To je Radovanovo iskustvo, a "Pustite me druže" je slično tome.

Papaline

Nisam znao Suzanu Petričević ranije. Spira je rekao da ima drugaricu koja zna da peva. Pesma je bila zajebancija, zato što smo se stalno vozili autoputem i tu su bile "plaćaone" (naplatne rampe) i te fore. "Papaline" su bile smešne i Zagrepčanima i Beograđanima. Papaline su nama bile mnogo smešne jer smo znali da postoje sardine ali ne i ribe koje su još manje. Pošto je teza pesme da su "sve pesme ljubavne ljigave i gadne" onda sam razmišljao šta ima nešto malo i ljigavo. Potrefilo se da mi je prva turneja u Čorbi bila da smo pratili Darka Domjana koji je pevao ono "Potonula suncu lađa". Bio je u totalno bezveze fazonu i snimili smo ga jednom da je kupio vina, ali da pije sam. Razmišljali smo šta bi mogli da mu uradimo, pošto je nervirao sve. Dogovorimo se da, pošto sam svirao ritam gitaru i davao mu intonaciju, da pesmu koja je išla iz F odsviram iz Fis, a bend iz F! To je zvučalo grozno. Prateći njega dobio sam inspiraciju za "Papaline".

Zvanična strana: www.bajaga.com i www.longplay.rs

Aleksandar Arežina

Нема коментара: