Странице

уторак, 18. мај 2010.

Električni orgazam - Jači od Hipnotisanog pileta

Električni orgazam 2010. godine proslavlja tri desetljeća postojanja, kao jedini preostali sastav velike trojke beogradskog novog vala, koju su činili sa Šarlom akrobatom i Idolima, saučesnicima albuma “Paket aranžman” (1981), jednog od najznačajnijih izdanja jugoslovenskog rokenrola uopšte. 

Sastav gitariste i pjevača Srđana Gojkovića-Gileta vremenom je postao veliko ime jugoslovenskog/srpskog rokenrola, svirajući izuzetno raznoliku muziku, počev od pank-novovalnog prvenca “Električni orgazam" (1981) i psihodeličnog drugog albuma “Lišće prekriva Lisabon” (1982). Odlazak suosnivača klavijaturiste Ljubomira Đukića-Ljube (1984) označio je kraj prve postave, ali su potom Gojković i bubnjar Goran Čavajda-Čavke (1962-1997), uz novopridošlog gitaristu Branislava Petrovića Bananu i basistu Zorana Radomirovića-Švabu, objavili jedan od najboljih domaćih povratničkih rok albuma “Distorziju” (1986) i podjednako sjajan živi album “Braćo i sestre" (1987).

Potom Orgazam potom postiže svoj najveći hit angažovanom pjesmom “Igra rokenrol cela Jugoslavija” sa tržišno uspješnog albuma “Letim sanjam dišem”(1988). Na sljedećim albumima "Seks, droga,nasilje i strah/Balkan horor rok" (1992) i "Zašto da ne!" (1994) odslikavalo se sivilo vremena u kom su pjesme nastajale, a posljednji studijski album “Harmonajzer” izašao je još 2002. godine. Konačno, izlazak novog albuma obećavajuće nazvanog “To što vidiš to i jeste” najavljen je za septembar.

A sada neke činjenice o meni. Dok su se krajem osamdesetih u srednjoj školi u Podravskoj Slatini svi klinci kleli u Azru ili Ekatarinu Veliku, ja sam usamljen odrastao na Električnom orgazmu. Potom sam došao u Beograd istovremeno u izbjeglištvo i na studije novinarstva. Smješten u izbjegličkom kampu u Pionirskom gradu u Košutnjaku u drugoj polovini 1991. godine, usred neopisive tame tog vremena doživio sam jedini svijetli čas. U Pionircu je tada Električni orgazam održavao probe! Iz prikrajka i čak smogavši hrabrosti da bezobrazno nakratko uđem u prostoriju za probe, imao sam nevjerovatnu priliku da slušam svoj omiljeni bend. Čak štaviše, studijski dio albuma "Seks, droga nasilje i strah..." čuo sam tada uživo, prije svih ostalih...

Sa Giletom sam o počecima Električnog orgazma razgovarao telefonom u dva navrata za beogradsku novinsku agenciju Beta. Prvi put poslije izlaska albuma rijetkih snimaka “Breskve u teškom sirupu vol. 1” (2006) i potom početkom 2010. godine povodom rođendana njegovog sastava. (U nastavku slijedi spoj dva vremenski odvojena, ali tematski vezana razgovora).



Električni orgazam osnovali su u beogradskoj kafani “Mornar” 11. januara 1980. godine Gile, Ljuba i gitarista Ljubomir Jovanović-Jovec. Došli su na otkačenu ideju da izmisle "Električni orgazam", jednokratnu predgrupu za koncert sopstvenog benda Hipnotisano pile.

“Nije to bila ideja da pravimo nešto što će potrajati duže od jednog koncerta. Posle smo ukapirali da je obrnuto, da je Električni orgazam naš glavni bend, a da se Hipnotisano pile raspada. Nije ništa upućivalo da će to biti nešto važno, pogotovo ne te prve večeri kada nismo imali ništa osim imena”, prisjeća se Gile.

Da li se materijal Hipnotisanog pileta razlikovao od onoga što je svirao Orgazam?

Gile: Razlikovao se materijal i glavni kompozitor.
U Hipnotisanom piletu sam bio samo bubnjar i nisam komponovao, a u Orgazmu sam bio glavni kompozitor. Iako su bili isti ljudi u oba benda, bili su različiti jer su im bili različiti autori.

Postoji li sačuvan neki snimak Hipnotisanog pileta?

Gile: Ne znam ima li ih Jovec možda.
Snimali smo neke demo snimke u podrumu u kom smo vežbali. Bilo je pet-šest-sedam pesama. Mislim da je moguće da neko od članova benda to ima, Jovec ili Bojan Banović koji sada živi u Americi. On je posle napravio bend Petar i zli vuci. Oni su objavili par stvari i onda su se raspali.

Na sam početak Električnog orgazma podsjetili ste albumom “Breskve u teškom sirupu vol. 1”. Kako je došlo do tog izdanja?

Gile: Jovec naš prvi gitarista je našao u nekoj fioci te snimke, mi smo zaboravili na njih. Inače većina arhivskog materijala je kod mene, ali ovi snimci su bili kod Joveca. Album je zapravo iz dva dela. Prvi deo je koncert na Tašmajdanu iz septembra 1980, a drugi deo diska je proba u podrumu SKC-a gde je Električni orgazam vežbao te godine. U stvari ne znam da li bi se to mogli nazvati demo snimcima. Pošto je naš bubnjar Čavke išao u vojsku snimali smo celu probu da bi sledeći bubnjar mogao da nauči repertoar. To je bila namena kasete sa koje su skinuti snimci.

Kako ti se sada čine ti snimci, ili bolje rečeno rani Električni orgazam na osnovu tih snimaka?

Gile: Kad smo se našli Ljuba, Jovec i ja, kao tri originalna člana koja su napravila Orgazam, da preslušamo snimke, sva trojica smo bili oduševljeni kako to zvuči. Sto puta bolje nego što je to ostalo nama u sećanju! Nekad sam mislio da nismo imali pojma u to vreme, međutim snimci su me razuverili i došao sam do zaključka da su mnogo adekvatniji onome kako je Orgazam zvučao uživo na koncertima u to vreme nego prvi album i "Paket aranžman“. Ovaj album je mnogo adekvatniji prikaz početne faze benda i naravno sad mislim da smo super svirali, naročito me iznenadilo kako je Marina (Vulić) svirala na tim snimcima. Mislio sam da se Marina jedva služila basom. Sad sa ove distance mislim da je super svirala. Poslao sam joj mejl u London i rekao da smo slušali snimke i da je fenomenalno svirala, što joj je naravno prijalo da čuje posle svog tog vremena, jer verovatno sama sebe nije doživljavala kao vrhunskog muzičara, što definitvno nije ni bila. Nije bio niko od nas. Sada kad to slušaš ima neki filing koji stoji iza tog njenog basa. Vidiš da je bila sasvim na nivou zadatka u početnoj fazi kad smo bili pank i njuvejv bend.

Otprilike iz tog vremena je i film „Dečko koji obećava“ Miše Radivojevića, u kome se u jednom trenutku čuje „Nebo“, ali u drugačijem izvođenju nego na prvom albumu.

Gile: Jeste. Bio je plan da ako uspemo da nađemo „Nebo“ to bude neki promotivni spot za album „Breskve...“ Snimili smo celu pesmu „Nebo“ u okviru jedne scene koja je nažalost ispala iz filma. To je bila scena gde Aleksandar Berček dolazi u Studentski grad i gleda našu probu, a mi sviramo uživo „Nebo“. Nažalost slika je ispala iz filma, ali je ostao tonski zapis koji je iskorišćen u filmu. Sa Mišom Radivojevićem sam jednom mesec i po, dva pokušavao da uđemo u trag, da možda nađemo scene koje su ispale iz filma, ali na žalost nismo uspeli. Promo spot za album je zato pesma „Krokodili dolaze“, koja takođe skoro uopšte nije puštana u Srbiji. To je snimak sa zagrebačke televizije iz 1980. godine. Nije onaj uobičajeni spot u beloj sobi.

Koliko još postoji takvih snimaka benda?

Gile: Imam integralne verzije oba koncerta u Kulušiću. Album „Braćo i sestre“ je u stvari sastavljen sa dva koncerta, mada mislim da je 90 posto sa drugog, a sa prvog samo možda „Krokodili dolaze“. Imam u arhivi pesma koje nikad nisu završene, koje su nepoznate javnosti, ima koncertnih i demo snimaka, u stanu na akustičnoj gitari...

Kako ti sve to izgleda posle 30 godina?

Gile: To je stvarno skoro ceo život. Jako dug period je 30 godina i zaista je bilo raznih uspona i padova. Meni je fascinantno da je bilo čak i perioda gde smo mi i možda bili na granici da raspustimo bend, ali kao da bend nije sam dozvoljavao takvu situaciju. Kada dođeš do najnižeg trenutka u karijeri i postojanja benda, kojih je bilo za ovih 30 godina u više navrata, onda se posle toga opet nešto desi pozitivno, što ti da snagu i opet neku volju da nastaviš dalje. Meni je neverovatno da je neki bend koji je zamišljen od danas do sutra napunio 30 godina. A to je duboka zrelost. Neki čovek kad ima 30 godina je već uveliko formirana ličnost, a kamo li neki bend koji svira rokenrol i to još na ovim prostorima u Beogradu i Srbiji. Naročito što Orgazam nije bio taj neki mejnstrim tip benda, već smo uvek išli manje više uz neku andergraund priču.

Ali u jednom trenutku ste ipak postali mejnstrim bend.

Gile: Jeste, bilo je trenutaka kad smo se približavali tome, ali je uvek u stvari bio pokušaj da mi navućemo publiku da mejnstrim postane to što mi sviramo, a ne da se mi prilagodimo mejnstrimu. Možda smo negde tamo krajem 80 bili najbliže tom nekom trenutku kad je bend imao tu neku najveću popularnost, kad je svirao u halama i stadionima. 

Kada si shvatio da ste postali veliki bend?

Gile: To je možda bio trenutak kad smo svirali Tašmajdan u Beogradu '88. To je bio jedan od tih prvih naših velikih koncerata. U prvoj polovini 80-ih smo svirali prostore do 1.000 ljudi i retko preko toga. Tu negde '88. kako se pojavila "Distorzija" i "Letim sanjam dišem" to je bio trenutak najvećeg približavanja mejnstrmu, ali u smislu da je to što mi sviramo postalo prihvatljivo za ljude tek posle određenog broja godina.


Malo je paradoksalno da ste potom praktično zamrzli rad.

Gile: Znaš šta je čudno? Uspeh je jedna od najvećih opasnosti u karijeri jednog benda pošto smo mi tih godina posle "Distorzije" i "Letim sanjam dišem" konačno postigli uspeh, da smo mogli profesionalno konačno da živimo od muzike, ali smo onda počeli možda previše da sviramo i u jednom trenutku smo osetili užasno zasićenje. Bili smo klinci i nismo još znali mnoge stvari, tako da je uspeh pretio da nas ubije. Bend je krajem '88. bio na granici raspada. Onda je Čavke rekao da hoće da ide na godinu dana u Australiju što sam ja iskoristio da sve stavimo na stend baj, dok se Čavke ne vrati. Bio je to period kad smo svi radili druge pojekte. Ja sam radio muziku za decu sa Vladom Divljanom, svoj solo album, filmsku muziku...zapravo je bila neophodna pauza da bi posle Čavketovog povratka iz Australije uspeli da krenemo sa nekim novim poletom.


Ponovo krećete ali turobnih devedesetih, upravo kad mnogi odustaju od muzike.

Gile: Čavke je došao u leto 91. ali prvi koncerti su negde početkom 92. Nismo pratili politička dešavanja nego ritam sopstvenog života, a to nas je dovelo do trenutka da se bend ponovo skupio i krenuo da radi. U sustini nisam video nikavu drugu opciju sve ovo vreme jer je meni bavljenje muzikom isto što i živeti. A ne mogu da odustanem od života. Dakle, nije bila opcija da prestanem to da radimo i odem negde, kao što su neki od mojih prijatelja otišli u inostranstvo i bavili se nekim totalno drugim stvarima...

Zašto se toliko čeka na novi album. Osam godina je prošlo?

Gile: Jako dugo radimo album. Ovo je verovatno najduži rad na nekom našem albumu u istoriji. U januaru '06. smo krenuli. Ali kada kažem radimo, to ne znači da ga radimo svaki dan. Tu postoje velike pauze od po više meseci. Razlog je verovatno što smo prvi put uspeli da napravimo neku vrstu svog studija i da radimo u prostru u kom vežbamo. Ima to dobrih i loših strana. Dobro je da imaš neku dozu opuštenosti, a loše što si nekad baš previše opušten, pa stvari traju duže nego što bi trebalo. Ali ko zna zašto je to dobro. Uz to nije isto kad radiš album u 30 godini postojanja i prvoj. Jednostavno se trudimo da bude neki razlog da taj album postoji, da napravimo nešto novo i drugačije što do sada nismo uradili. Mislim da smo to i postigli.

Zanimljivo je da će to biti prvi studijski album sa Ljubom još od kada je otišao iz benda 1984. godine.

Gile: Mislim da će biti bitno drugačiji album od svih albuma Orgazma do sada. Pre svega zbog Ljubinog povratka i činjenice da smo se pre nego što smo krenuli dogovorili da ga radimo zajedno Ljuba, Banana i ja, da sva trojica budemo autori muzike, osim tekstova koje ću potpisati naravno ja. Muzički deo smo radili na način da ništa nisam donosio od kuće, što je do sada bio način rada, nego smo se nalazili i iz nekog džemovanja i sešna pravili stvari. Album će sigurno biti drugačiji. Pomešale su se prva faza benda gde je Ljuba sa klavijaturama bio dominantni zvuk benda i ovoga što je došlo posle "Distorzije" kad je Banana bio glavni. Njih dvojica su napravili novi spoj i kvalitet koji bend do sada nije imao.

Uporedo sa vašim rođendanom ove godine se obilježava i 30 godina beogradskog novog vala, u kome ste ključnu ulogu imali sa Šarlom akrobatom i Idolima. Znam da si nedavno na jednoj tribini tim povodom u SKC-u rekao da nisi nostalgičan.


Gile: Nisam. Mislim da je nostalgija štetna stvar, kao nekakav kamen oko vrata, ništa pametno i produktivno iz toga ne može da izađe. Uglavnom se klonim nostalgije, gledam napred i živim u sadašnjem trenutku.

Novi val se danas stavlja na pijedestal kako možda najznačajnija stvar u povijesti jugoslovenskog rokenrola.

Gile: Mislim da bez konkurencije jeste! U Jugoslaviji je to bio najkreativniji period. Od '79. do u vrh glave '82. godine... možda i manje, do kraja '81. godine? Kad me ljudi pitaju zašto je tako, ne znam da im dam odgovor. Bio je to specifičan trenutak u vremenu i prostoru i mi smo se jednostavno našli u pravom trenutku na pravom mestu. Nema velike mudrosti oko toga. Mislim da je novi talas ispunio očekivanja. Bilo je i suludo očekivati da traje duže. Svi umetnički pokreti traju jako kratko. Bitno da je pomerio neke stvari. Neko može biti i razočaran efektima svega toga, ali to možemo reći za bilo koji pokret u rokenrolu.

Kakva je budućnost roka na ovim prostorima?

Gile: Ne znam. Definitivno je da se pojavom interneta sve bitno menja. Mislim da će doći do trenutka kada diskografske kuće neće postojati i kada će bendovi direktno komunicirati sa fanovima. Nemam veliki problem sa tim, jer Električni orgazam nikad zapravo nije ni živeo od prodaje ploča. Nama su u stvari albumi manje više uvek bili razlog da možemo da odsviramo sledeću turneju. Tako da zahvaljujući internetu mnogo više ljudi može da ima pristup novim pesmama. To je budućnost rokenrola. Na internetu.

Razgovor je u ponešto drugačijem obliku objavljen u februaru 2010. u časopisu za pop kulturu Popboks: http://www.popboks.com/tekst.php?ID=7897

Zvanična strana: www.elektricniorgazam.com

Нема коментара: