Странице

уторак, 18. мај 2010.

Korni grupa - Potraga za ne tako običnim pjesmama


Kornelije Bata Kovač spada nesumnjivo među najznačajnije i najuticajnije jugoslovenske i srpske pop-rok muzičare/kompozitore s kraja 20 stoljeća. Izlaskom Kornelijeve knjige sjećanja “Fusnota” pružena mi je prilika da razgovaram sa njim, i možda saznam sudbinu brojnih neobjavljenih pjesama i snimaka Korni grupe. Moj trud se itekako isplatio samom činjenicom da mi je Kovač u svom domu ukazao neočekivanu čast da čujem jedan od prvih snimaka Korni grupe, do sada neobjavljenu, preko tri desetljeća staru pjesmu “Marijan”!

Sa Kornelijem sam prvi put razgovarao u jesen 2004. godine. Moj dolazak u beogradsku novinsku agenciju Beta poklopio sa 30-godišnjicom prestanka rada Korni grupe. Među prvim ozbiljnijim člancima u novoj kući uradio sam upravo podsjećanje na slavne dane Korni grupe, jednog od najznačajnijih i najuticajnijih imena jugoslovenskog/srpskog rokenrola. Telefonski razgovor sa raspoloženim Kovačem bio je kratak, ali kako se to obično kaže – vrlo sadržajan. Slobodno ovo shvatite kao hvalisanje: mislim da sam jedini novinar koji se tada sjetio da uradi priču o Kornijevcima.

Previše progresivni hitići

Od početka rada 1968. godine jezgro Korni grupe, pored glavnog autora i klavijaturiste Kovača, činili su bubnjar Vladimir Furduj i basista Bojan Hreljac. Gitarista Josip Boček poslije prvih nekoliko singlova zamijenio je Velibora Borka Kacla. Zahtjevni Kovač i žestok svakodnevni ritam proba i nastupa dovodili su do čestih promjena pjevača Korni grupe, u koju su redom dolazili/odlazili Seka Kojadinović, Dušan Prelević, Dalibor Brun, Dado Topić i Zdravko Čolić, da bi se najduže zadržao,do samog kraja, Zlatko Pejaković.

"Ko god je došao nešto je naučio i iskoristio u svojoj karijeri, kao Čolić, a specijalno Topić koji je napravio grupu Tajm (Time). Naučili su neke stvari o profesionalizmu i radu. Prve dve godine smo vežbali svaki dan, od deset do četiri sata, bez obzira na subotu ili nedelju", ispričao mi je Kovač tokom našeg prvog razgovora za Betu.

I pored nespornih nemjerljivih zasluga za postavljanje temelja jugoslovenskom rokenrolu, Kovač se tada i kasnije nalazio pod baražnom paljbom kritike što je Korni grupa snimala lake pop komade, kao što su “Trla baba lan”, “Oj dodole” ili “Bube”, koji su žestoko odudarali od proklamovanog progresivnog muzičkog stava.

"To su bili hitići koje je narod voleo i ni danas ih se ne stidim. Omogućili su da sviramo u mestima gde nikada ne bismo otišli da smo svirali samo kompleksne kompozicije. U Kavadarcima, Sinju ili Idvoru, svirajući pet-šest hitova, primorali bismo publiku da sluša i nešto drugo što inače nije želela", brani se Kovač.

Zvanično posljednji put Kornijevci su nastupili 25. novembra 1974. godine u "Studiju M" u Novom Sadu, a dio koncerta pojavio se na jednoj ploči dvostrukog albuma “Mrtvo more”(1975) i na kompilaciji “Randevu sa muzikom” (1977). Naime, Kovač je procijenio da grupa nema budućnost nakon neuspijeha ploče "Not An Ordinary Life" snimljene u Italiji na engleskom jeziku za inotržište, i prilično poraznog 12. mjesta sa “Mojom generacijom” na "Evroviziji” (te godine pobijedila je Abba s pjesmom "Waterloo"!). I nakon svih godina Kovač smatra opravdanom odluku da raspusti sastav, smatrajući da domaća publika i kritika nikad nisu u pravoj mjeri shvatali eksperimentalnu prirodu muzike Korni grupe, koja je ukrštala klasiku, džez, pop, rok…

"Bilo smo previše progresivni za to vreme i malo je ljudi razumelo to što smo svirali. Kad smo na Zagrebačkom festivalu (1971) pobedili s 'Jednom ženom', govorili su da je to sportski podvig! Nije im bilo jasno kako pamtimo da sviramo tako dugu pesmu!", kaže Kovač.

Korni grupa se ipak jednokratno okupila 1987. godine za koncert "Legende YU roka" u Zagrebu, ali je to iskustvo ubijedilo Kovača da domaća publika ne može shvatiti složenost njihove muzike.

“Da bi spremili dostojan nastup trebalo bi nam bar pola godine rada. I siguran sam, pošto smo se već jednom okupili, da bi opet publika blejala u nas. Kada smo u Zagrebu nastupili opet sam se osetio bedno kao sredinom sedamdesetih”, smatra Kornelije.

Ne tako običan život sa Čolićem ili bez njega?

Tokom godina Korni grupa ostala je izuzetno poštovano ime, posebno među ljubiteljima progresivnog roka, mada je znalo biti probuđeno zanimanje i malo većeg kruga slušalaca izdanjima kakva je bila CD kompilacija “Prvo svetlo neobičnog života” (Komuna 1996), posebno vrijedna zbog do tada neobjavljene pjesme “Prvo svetlo u kući broj 4”. Na CD-u su se pojavili i sjajni prvi album “Korni grupa” (PGP RTB 1972, Raglas/PGP RTS 1997) i skoro podjednako upečatljivi italijanski “Not an Ordinary Life” (Ricordi 1974, Vynil Magic 1991). Poslije CD “Kolekcije singlova” (Taped Pictures/PGP RTS 2001), očekivalo se da bi PGP RTS sa trostrukom CD kompilacijom “Ne tako običan život… i posle 30 godina” (2008) mogao na svijetlost dana iznijeti obilje pjesama do sada dostupnih samo na vinilu, ili pak nepoznatih snimaka. Po starom lošem PGP-ovom običaju stvar je odrađena polovično. Prvi disk donosi dugačke i aranžmanski višeslojne pjesme, kao "Prvo svetlo u kući broj 4" i “Put za istok”, i skoro da predstavlja bespotrebno ponavljanje “Prvog svetla neobičnog života”. I pored nekoliko prijatnih iznenađenja (recimo neobjavljena “Kosovka devojka”) na ostala dva diska nalaze se pjesme kao “Divlje jagode” ili “Etida” već objavljene na CD-u na “Prvom svetlu…” i “Kolekciji singlova”. Sve bi to naravno bilo potpuno uredu, da ponavljanja sa prethodnih CD izdanja nisu uskratila priliku da konačno u digitalnom obliku zablista još nekoliko preostalih pjesama sa vinila, kao što je čitav singl “Kukavica/Gospa Mica/Pogledaj u nebo” (1971) snimljen tokom kratkog Čolićevog službovanja u Korni grupi.

Zvuči nevjerovatno, ali PGP-u je uspjelo da za omot “Ne tako običnog života” stavi sliku postave sa Čolićem iako na komplaciju nije uvrštena nijedna pjesma snimljena sa njim!!!! Kasnija izdanja kompilacije dobila su drugi omot. Uz to PGP se postarao da objavi i DVD “Korni grupa” (2008), koji istina donosi nekoliko rijetkosti, poput drugačije izvedbe “Divljih jagoda” i živog izdanja “Prvog svetla…”, ali je njihov zvuk razočaravajuće loš. “Ne tako običan život…i posle 30 godina” sa svim manama i vrlinama jasno mi je ukazao da od PGP-a ne treba u skoro vrijeme očekivati objavljivanje na CD-u ostatka vinilnog materijala, ili neobjavljenih snimaka. A zašto ne objaviti preostale singlove ili čitav oproštajni koncert iz 1974. godine? Koliko uopšte još ima neobjavljenih studijskih i živih snimaka Korni grupe? Samo sam čekao priliku da postavim ta pitanja na pravu adresu, a ona mi se ubrzo ukazala na neočekivan način…

Autobiografska osećanja

Karijera Kornelija Kovača, majstora klavijatura iz Subotice, zapravo je krenula iz Sarajeva, pisanjem pjesme "Četiri mladića idu s Trebevića" i potom ulaskom u čuvene Indekse (1964-68), a nastavljena u Beogradu u podjednako izvrsnoj i značajnoj Korni grupi (1968-74). Kovač je po prestanku rada Kornijevaca pisao pjesme za brojne pop pjevače poput Čolića i Bisere Veletanlić, radio je filmsku muziku, a uz producentski posao tokom osamdesetih (Riblja čorba, Bajaga, Bulevar, Kerber) imao je i povremene samostalne zanimljive sviračko/kompozitorske izlete, poput instrumentalnog albuma “Sampled Moonlight” (1986). Izgleda stoga sasvim prirodno što je čovijek ovako bogate karijere u jednom trenutku odlučio da se lati pera, i zabilježi neka svoja životna iskustva. Poslije opisa boravka u Španiji u “Tamnim dirkama” (2003), uslijedila je zbirka “Falko i druge priče”(2007). Treća, životopisna knjiga “Fusnota” pojavila se u martu 2010. godine za beogradsku Lagunu, ponudivši odlično pisana prisjećanja o okolnostima nastanka nekih od najznačajnijih Kovačevih pjesama - “Četiri mladića idu s Trebevića", "Trla baba lan", "Jedan groš", "Slika" "Etida", "Moja generacija", "Jedna žena", "Tata Ko i mama Spo", "Jedna zima sa Kristinom" i "Ti si mi u krvi". Čim sam saznao da je knjiga izašla, sjurio sam se do najbliže knjižare u Beogradu da je kupim, i potom je istom brzinom pročitao. Sjajno štivo, koje sam brzopotezno progutao, a onda se sa užitkom polagano više puta vraćao. Kornelije je odličan pisac, a “Fusnota” nudi daleko više od pukih, samo muzičarima zanimljivih, pripovijedanja kako je nastala neka pjesma. To je lični dnevnik o ljudima, prostorima i događajima iz jednog prohujalog, možda boljeg vremena.

“Sve što pišem, a ovo je treća knjiga, proisteklo je iz nekih autobiografskih osećanja, podataka, doživljaja... ne bih umeo da napišem roman, recimo, o vrtlaru na dvoru Marije Antoanete. Jednostavno, ako nisam živeo u to vreme, to ne mogu da uradim. Verovatno zato neću biti tako plodan pisac. Kad budem iscrpeo sve što sam prošao, onda više neću imati o čemu da pišem”, rekao mi je Kovač na početku našeg novog razgovora za Betu.

A do ličnog susreta sa Kovačem došlo je vrlo lako, sa “Fusnotom” kao savršenim povodom/izgovorom. Laguna je brzo i bez teškoća ugovorila razgovor za Betu (odnosno mene), ali na moje veliko iznenađenje, bilo je predviđeno da se vodi u Kovačevom stanu, nedaleko od stadiona nogometnog kluba Crvena zveda, u beogradskoj (otmjenoj) četvrti Dedinje. Kornelije me dočekao jedne sunčane i tople aprilske subote dopodne, u svom prostranom stanu, u potkrovlju čini mi se dvospratne ili trospratne zgradice. Stan je izgledao kao prirodno boravište nekog muzičara. Uza zid klavir, na policama, ormanima, radnom i trpezarijskom stolu more knjiga, diskova, bilježnica… Kornelije je po narudžbi beogradskog Pozorišta na Terazijama bio usred pisanja muzike za predstojeću predstavu “Glorija” pisca Ranka Marinkovića (1913-2001). Moj cilj je zapravo bio da uz razgovor o “Fusnoti” saznam što više o postojanju još neobjavljenih stvari Korni grupe. Predviđenih pola sata razgovora, pretvorilo se u sat i po. Prezaposleni Kornelije morao je još malo da odloži povratak komponovanju, kako bi udovoljio mojoj nasrtljivoj znatiželji. Ponuđenu kavu sam dva puta odbio samo iz straha da Kornelijevo kuvanje za koji minut ne skrati razgovor. A meni je svaki tren bio od izuzetne važnosti. Na neka pitanja nisam dobio zadovoljavajuć odgovor, nekima sam bio prilično iznenađen… Uživao sam u razgovoru. Nadam se i Kornelije.



Razgovor sa Kornelijem

- Zanimljivo je da i danas posjedujete spisak ljudi iz hora za "Trla baba lan" koji ste objavili u knjizi.

Kovač: To sam našao jer su za to svi dobili po 50 dinara i potpisali se mi se, jer kad izađe ploča i postan hit, da mi se ne jave i kažu gde su pare? (obostrani smijeh) Imao sam sva imena i onda sam proveravao gde su sad ti ljudi, a pomogli su mi Jugoslav Vlahović i Nada Blam. Kada sam radio knjigu morao sam da zovem neke ljude da me podsete, da kažu iz svog ugla, da bih uporedio sa onim što ja imam u glavi. Moja prva knjiga 'Tamne dirke" pokriva španski period, a prijatelji me često pitaju šta je sa Engleskom (Kornelije je tamo boravio krajem sedamdesetih). Interesantno, Engleska mi je iščilela iz glave. Znam da sam bio tamo, ali šta, kako i zašto, kako sam se osećao? Samo mi sevnu neke stvari...

- Niste vodili dnevnik?

Kovač: Jesam, ali je to pogubljeno. Od tri i po godine imam (pamćenje za) jedno mesec dana. Imam mnogo svojih kalendara najobičnijih, gde sam pisao obaveze. Za dešavanja u Varšavi sam jurio manekene da me podsete šta je bilo.

- Kako ste birali pjesme o kojima ćete pisati u "Fusnoti"?

Kovač: Ne znam. Jednostavno, razmišljajući na prvu loptu. "Trla baba lan”. Tada smo bili u Varšavi. Zašto "Jedan groš"? Jer sam pesmu radio sa selotejpom veznih prstiju da jednostavno možeš da ju sviraš samo sa dva prsta. Tako sam krenuo pisati i razvio dalje. Mogao bih da napišem još dve knjige o 30 kompozicija za koje ljudi znaju. Neću da pišem o kompozicijama koje niko ne zna. Imam "Igru na Šar Planini", muziku bez teksta, za koju se zna samo da smo je svirali na džez festivalu u Montreu. Naravno da bih mogao da o tome pišem, ali to ljudi ne znaju, nisu ni čuli za nju. Ipak je ovo popularna muzika.

- Iznenadilo me odsustvo "Plime" i "Puta za istok", a nesumljivo spadaju u najznačajnije pjesme Indeksa i Korni grupe.

Kovač: "Plima" nije moja kompozicija. Moj je tekst.

- Kao i "Slika" koja se ipak našla u knjizi (muziku je radio Ljuba Ninković).

Kovač (malo zatečen, a zatim dodaje neodređeno): Dobro, biće i toga... "Plima" ima solo Slobe Kovačevića na početku i u sredini. Za mene nije bio ne znam kako veliki gitarista, ali je imao specifični brzi vibrato, koji je bio uzbudljiv. Kada smo u Londonu snimali LP Nede Ukraden govorio sam mu "Nemoj toliko vibrato!" Specijalno u "Plimi" je to toliko došlo do izražaja, i tako je složeno melodijski...Sigurno to nije pisano, to je probano par puta, tako da cela priča...neću da ti otkrivam sve.

- E to već nije u redu! (obostrani smijeh) Dobro, dosta ste pažnje u knjizi posvetili okolnostima nastanka "Jedne žene".

Kovač: "Jedna žena" sigurno ima jedno šest verzija. Pravili smo nove verzije zato što je došao novi pevač, pa je bila šansa da nešto dodamo i promenimo. Zašto? Verovatno zato što nisam bio zadovoljan urađenim. “Jedna žena” izvedena u Zagrebu ne postoji, nije snimljena. Postoji taj snimak u Studiju 5, koji je dosta smešan u tehničkom smislu. Nije to dobro, zato nismo hteli da to izdamo nikada. Verzija iz Studija 5 se završava udaraljkama. Nedavno sam je čuo, bio sam zaboravio potpuno na nju. U Studiju 5 rađena je ta dugačka verzija pre ili posle Zagrebačkog festivala. Pošto nisam bio nešto zadovoljan sa tim, dodao sam kraj sa udaraljkama. Taj deo smo posebno snimili, pa nalepili. Pa kad je prošlo godinu dana onda shvatim da ni to nije kako treba, pa se pevač promenio...


- Da li je "Jedna žena" koju pjeva Zlatko Pejaković sa singla (Etida/Jedna žena 1973) odmah bila snimljena kratka ili je bila dugačka, pa ste kratili?

Kovač: Ne. Tako je snimljena kratka, jer je bila za singl.

- Zašto recimo niste "Jednu ženu" snimili u dužoj verziji za prvi album?

Kovač: Eh zašto...

- To je ipak jedna od bitnih stvari Korni grupe.

Kovač: Verzija "Jedne žene" koja je možda i najbolja je sa Dadom Topićem za "Legende Yu Rock-a". Iako je i tu bilo problema. Boček nije dolazio na probe, imao je neke tezge, pa smo morali posle da seckamo neke njegove greške…Bilo je pet-šest verzija "Jedne žene", a njih ima jedan kolekcionar Milenko. Taj kolecionar Milenko ima spisak gde god smo primirisali da sviramo, kao Bobi Stefanoviću na ploči. Rekoh Milenko što stavljaš to? Kaže ima onih koji hoće da znaju gde ste sve bili.

- Vi nemate te snimke "Jedne žene"?

Kovač: Nemam sve. On ima i snimke iz kluba Cepelin. Stavljen je kasetofon pored bas pojačala. Ubija bas, a ovamo čuješ pevača negde tamo, a nema lepo ni da razabereš gitaru i klavijature itd. To ne valja. Za "Put za istok" u Domu sindikata, gde Topić peva, a to je među prvim verzijama, radio snimak je bio. Znam jer sam snimio sa radija. Ali je nisu pustili celu.

- To bi onda Radio Beograd morao imati...

Kovač: Imao je, ali nisu čuvali koncerte koje su snimali. Jesu možda Karla Orfa. Snimatelj koji je u Dom sindikata dolazio sa radija vidi nas da ulazimo na scenu i nameštamo instrumente i hvata se za glavu. "Stišaj tu gitaru čoveče! Pa stišaj, neću da radim uopšte!" I moraš da stišaš. I tu na snimku imaš svašta. Vidiš kako diže klavijaturu, pa spušta gitaru, pevač se stalno čuje, pa skine klavijaturu, traži nešto, i to sve usred snimka!



- Topić je nedavno rekao da mu je jedan prijatelj pričao da televizija Beograd ima sačuvan snimak vas u Domu omladine iz 1969. godine.

Kovač: Ma nema. Imaju neke 'Filmske novosti' što su snimale šta se radi u gradu. Tu ima nešto, ali to je seckano, nije koncert. Bio je neki hepening, pojavljuju se neke dame u odorama i vode pse, namešten je neki model vešala, a mi sviramo na sceni...Svirka je dosta izobličena. To je neki dokument, ali nije ceo koncert.

- Nemate živih snimaka sačuvanih u svojoj ličnoj arhivi?

Kovač: Nemam. Album "Mrtvo more" je pokojni (zagrebački rok novinar) Dražen Vrdoljak (1951-2008) iskritikovao što nisam mogao bar da donesem dva tri-instrumenta koje inače sviram u originalu. Šta je bilo? Pred koncert je crk'o fender pijano. Kada ima fender piano, mini mug i klavinet to je uredu. Na celoj ploči sviram klavinet i mug, koji je jednoglasan instrument. Naravno, trebalo je da otkažemo koncert. Poslali smo po Novom Sadu da zovu sve klavijaturiste. Neki nisu hteli da daju, neki nisu našli i onda je to tako izašlo. Nažalost. Svirali smo u Sarajevu u Skenderiji. Ne znam da li je to neko snimao...

- Zašto se ne postarate da se objavi na CD-u živi dio "Mrtvog mora" i to ovaj put čitav koncert?

Kovač: Ne sviđa mi se. To nije dobro. Zato što nemam instrumente koje sam inače svirao. Bar da sam seo za akustični klavir...

- Nema veze, "Put za istok" zvuči sjajno...

Kovač: ...To vi slušaoci drukčije vidite stvari.

- Album počinje instrumentalom "Čovek sa belom zastavom". Ta pjesma na engleskom albumu ima pjevani prvi dio. Znači pjevani dio na srpskom ste izbacili sa "Mrtvog mora"?

Kovač: Mnogo me pitaš! (obostrani smijeh)…Ne sećam se uopše tih snimaka. Nisam zadovoljan sa tim i to uopšte ne slušam. To sam preslušao par puta...

- ...probajte ponovo.

Kovač: Misliš ipak ću tu da nađem nešto?

- Hoćete, hoćete! (obostrani smijeh) Za početak ima eksplozivnost koju nema studijski snimak. Previše ste samokritični (Kovač sa osmijehom odrečno odmahuje glavom). Osim jednog okupljanja 1987. godine Korni grupa nikad nije ponovo zasvirala. Zašto?

Kovač: Okupljanje? To ne. Niti možemo, niti hoćemo da sviramo 'Trla baba lan", a za prave stvari treba šest meseci ozbiljnog rada, pa još par meseci da legne.

- Zar to nije k’o vožnja biciklom, jednom kad naučiš znaš zauvijek?

Kovač (smije se): U mojoj muzici ne! Ove grupe koje su se ponovo okupile, čak i Leb i sol, bazirale su svoje stvari i aranžmane više na solističkim delovima, a ja više na orkestriranim deonicama. Kao da pišem partituru za orkestar sa tri gitare i klavijaturama. To je mnogo teže spremiti. Celu temu i aranžman za pesmu "Ne tako običan život" sam zapisao. Imam to sačuvano. Kad bih hteo to, morao bih da vežbam...Naše dugačke stvari neće uopšte niko više da emituje...

- …Neće ničije ako je preko pet minuta...

Kovač: Da. Ne kažem da je to samo prema nama. Međutim, s druge strane neće nas zato što se ti tekstovi ne uklapaju u urbanu ideologiju. Danas mora da bude urban tekst, kakav pastri i cvet? Kakvi mravi? Mora samo urbano, ali tu nema neke priče obične iz života. To nije modreno. Zato ne vrte Korni grupu. Ali doći će i to vreme…

- Zašto album "Not an Ordinary Life" niste snimili i na srpskom?

Kovač: Zato što je trebalo onda da ponovo snimamo ovde, a Italijani nam ne bi dali matrice, a da nisi platio. A to smo već puno snimali, mesec dana…

- Postoji li snimak na našem "Čovek sa belom zastavom" i "Ne tako običan zivot"?

Kovač: “Ne tako običan život” jesmo snimili. Teško za pevanje, ja bre ne mogu to da otpevam! (obostrani smijeh) Ja sam 20 godina stalno tvrdio Topić, Topić... a Hreljac mi je stalno govorio: "Nemoj, razmisli malo!" Topić je bolji improvizator, može da stvara na sceni, ali je Pejaković pevao mnogo teže stvari. Dado na DVD-iju "Live in Kerempuh" (2009) peva "Etidu" i "Jednu ženu". Nije falsirao, ali teško mu je u "Etidi". Pejaković je pevao teške stvari i to dobro! Možda je imao preterano brz vibrato u glasu, ali u to vreme niko nije primetio.

 - Znači "Čovek sa belom zastavom" nije snimljen u studiju?

Kovač: Ne, ali jeste postojao snimak "Ne tako običnog života". To smo u jednoj emisiji koju je režirao (Branislav) Kičić u Abredarevoj (ulica iz koje je jedan od ulaza u sedište Televizije Beograd, danas RTS-a u Takovskoj). Bile su neke pokretne stepenice, na tome smo sedeli, sećam se ko danas.

- Ko pjeva "Praštanje" (sa posljednjeg singla Korni grupe iz 1974. godine na kojem je i “Miris”). Nije Pejaković.

Kovač: Jeste!

- Potpuno je drugačiji glas!

Kovač: Zato što sam ga forsirao da glumi nešto. Odličan je tekst Brane Crnčevića i gurao sam ga da bude nešto drugačije.

- Ko pjeva "Kosovku devojku"?

Kovač: To ja pevam. To je drugi festival u Zagrebu. Prvi je "Jedna žena", a drugi je "Kosovka devojka". i bili smo drugi 1972. godine. Snimak nije mogo da uradi Zlatko, nije mogao da to peva, pa sam u studiju rekao: "Jja ću da ti pokazem kako, pa onda idi to da vežbaš". I ostala je tako sa mojim glasom.

- Pored onog jednog singla Čolić pjeva i "Povuci-potegni" sa singla "TV špice" (1973)?

Kovač: Verovatno...(poslije kraćeg razmišljanja) Jeste Čolić.
- Šta je sa snimkama muzike za film "Bube u glavi"?

Kovač: Nemam traku kod sebe. Mnogo brojeva sam svirao gledajući sliku kako ide na ekranu. Kao Čarli Čaplin. Onda sam eksperimentisao, ležao ispod klavira udarao u rezonantnu kutiju, grebao po žicama...U avangardnom filmu "Bez" (1972) Dragan Nikolić hoće da slomi stablo veličine čoveka. To radi jedno četiri minuta. Boček svira sam solo prema slici. Bilo je tu dobrih delova, ali su trake obično uzeli oni koji su finansirali film.

- Imate li kod sebe neke neobjavljene studijske snimke?

Kovač: Nemam ništa više. Imam "Marijan". Čak ne znam ni da li je to igde izvođeno?

Kornelije odjednom ustaje od stola za kojim sjedimo i razgovaramo. Poziva me da ga pratim do radnog stola sa kompjuterom u drugom kraju dnevnog boravka. Poslije nekoliko trenutaka potrage po fajlovima pušta mi “Marijana”. Snimak je kristalno čist, savršen, kao da je od juče, a pjesma u duhu prvog singla Korni grupe “Cigu ligu/Čovek i pas” (1969), s tim da više vuče na ovu drugu. Pjeva Kornelije, dok se povremeno ubacuje Prelević. Dok stvar ide, Kornelije sa osmijehom prepoznavanja na stolu svira zamišljene orgulje. Neprocijenjivo!



- Kada ćete objaviti "Marijana"?

Kovač (zamišljeno): Ne znam.Vidiš do to nismo nikada stavili nigde...

- Zašto ne kopate po svojoj arhivi, po PGP-u i dalje, sigurno ćete naći nešto?

Kovač: Verovatno ima još raznih stvari... Recimo snimak "Prvog svetla u kući broj 4" sam smatrao da tehnički nije dobar i da nije za izdavanje, ali sad je to dokument. Sa prvog koncerta u DOB-u, nema snimka, ne znam da li je to neko snimao. Našao sam neke note za "Ja i mag pravili smo pesmu". Mag je magnetofon. Izveli smo na koncertu "Utorkom i sredom letim", moj tekst o stjuardesama, a muzika Alberto Krasnić iz Dinamita. On je dao nekoliko stvari i na tu muziku sam pravio tekst. "Žena je luka, a čovek brod”, to ima. Topićeva stvar. To mora da ima snimljeno. Znaš šta ima još, ali nije snimak kompletan? “Zakletva”.(Kornelije pjeva) “Kad na vešala stane život goli, u poslednjem času kad me sve zaboli...”Rađena je za film, da li za "Bube u glavi" ne sećam se, sa Topićem. Kad se završi strofa-refren gotovo je. Nije stavljena u film. Inače prvi album je u stvari sniman za tv emisiju. Da! Nismo izdavali do tada album jer sam čekao da stigne usrani stereo, ali sam na kraju odustao i rekao: "Daj idemo". Mada sam već bio počeo da spremam neki album kada je stigao poziv televizije. Mića Marković nam je dodeljen kao producent. I kad je završeno i izmiksano ispada da prvi album ima tu neku životnost. Baš onako, nema nikakve tehničke inovacije i čuda, ali ma tu životnost jednu, osećaš da se događa nešto između nas dok smo to snimali.

- Mislim da su Vaši stihovi na albumu nepravedno uglavnom zanemarivani, a sadrže meni izuzetno zanimljiv spoj nadrealnog i misticizma.

Kovač: Nisam bio pristalica droge. Doživljavao sam neku meni svojstvenu psihodeliju u određenim pesmama. Moj tekst za "Glas sa obale boja" ima verovatno neke halucinantne prizore, u "Magičnoj ruci" isto tako. Takvo je bilo vreme, kad sam mogao da dođem na takvu ideju...Ti tekstovi su u meni otvorili neku psihodeliju. Ne mogu da objasnim. U "Plimi" ima isto tako jedna nestvarna scena, neka soba, neki krik. To su neke senzacije koje čovek doživljava kad se napije ili drogira, koje sam ja doživljavao jednostavno kroz samu muziku. U Londonu sam probao marihuanu i hašiš. Znam da mi nije prijalo, nisam doživeo nikakave slike i od toga sam odustao.

- O čemu se radi u "Putu za istok"?

Kovač: To je beg od stvarnosti i pokušaj traženja obećane zemlje. Ali shvatiš da je "šuma mila, ma gde ona bila". Ne možeš da pobegneš od stvarnosti, od neke bolesti, samo ako avionom otputuješ na Grenland ili Australiju. Otud (stih): "A ja ne idem dalje".

- "Moj bol"?

Kovač: U "Mom bolu" je prisutan dim od kremiranja, kad spaljuju leševe. Tu sam nešto ušao pod uticaj koncerta Majlsa Dejvisa u Domu sindikata (1971). Pravili smo uvod kao Majls. On je petnaest minuta radio samo neko čačkanje, drži te, očekuješ nešto. To što sam doživeo shvatio sam da može fino da se ponovi.

- Šta su "Bezglave Ja-ha horde"?

Kovač: Spermatozoidi. Horde koje idu ka zemlji zvanoj žena.

- Postoji li neki otvoreni ili skriven tematski koncept prvog albuma?

Kovać: Ne. Nikada nisam razmišljao o povezanosti. Jednostavno idu kompozicije.

- Poslije opisa u “Fusnoti” posebno mi je zanimljiva pjesma "Tata Ko i mama Spo". Kažete da ste pjesmom predvidjeli sopstveni razvod dvadesetak godina unaprijed! Vjerujete u sudbinu?

Kovač: Verujem. Razvedemo se i ostanem na šetnjama sa trećom ćerkom, a ja celu stvar napišem 1971! Kad pišeš imaš jednu nit kojom ideš, ali malo skreneš u neki pojam i otvori ti se nešto drugo. Zato me pisanje interesuje. Možeš da zacrtaš šta hoćeš, ali te odvede gde se ne nadaš, da postavljaš pitanje: "Zašto me odvelo tamo, zašto me privlači, zašto samu životu uradio ovakav korak?"

- Hoće li biti nastavka "Fusnote"?

Kovač: Ako ovo dobro prođe. Za nekog ko uopšte ne prati muziku ovo verovatno nije toliko interesantno, ali kad sam čitao Kleptona ima stotine likova za koje ne znam ko su, ali nema veze. Pominjem sve te Sarajlije. Zašto da stavljam samo neke koje svi znaju? I ovi su mi bitni u životu. Najbolje sam o "Jednoj ženi" napisao, jer sam lepo povezao sve te likove koji su mi značili i koji su me doveli do toga da to napravim tako i na taj način. Voleo bih da ovo dobro prođe da mogu dalje da pišem. Možda stavim na fejsbuku da mi prijatelji daju savete (obostrani smijeh).

Нема коментара: