Nekadašnji Vampir i član Familije Dejan Pejović-Peja nakon nekoliko godina okupio je novu postavu svog sastava The Dibidus i u martu se oglasio CD albumom "Trenerka i sako", zbirkom gorko-razigranih pjesama koji dijagnosticiraju životne slomove pojedinca i trenutno krahirano stanje duha čitavog jednog (srpskog) naroda. Ipak, na omotu CD-a se terapeutski kaže: "Budite dobri ljudi, i volite se, jer ljubav pobeđuje sve".
"Dibidusi vam poručuju da stiže terapija, verujem da će biti uspešna, jer smo dijagnozu ustanovili. Znamo šta publici treba i trudimo se da joj to pružimo. Na albumu su zastupljeni razni stilovi, rege, latino, ska, kantri i pop-rok, i negde je logičan nastavak onoga što sam radio sa Familijom. Obradovaće pre svega ljude koji su voleli Familiju, gde sam takođe bio autor. Na albumu takode postoji i moja pesma 'Pokloniću joj nebo' iz vremena kada sam bio u grupi Vampiri, iz filma 'Mi nismo anđeli', naravno sada u sasvim novom ruhu", napisao mi je Pejović, pjevač i vođa The Dibidusa još jesenas negdje pri kraju rada na "Trenerki i sakou".
Na samom početku 21. stoljeća u Beogradu, dojučerašnji pjevač Familije Pejović i gitarista Dece loših muzičara (DLM) Jova Jović zamislili su The Dibidus kao spoj zvuka svoja dva sastava, a sa basistom Milanom Sarićem snimajući u kućnoj radinosti uz korišćenje računara, objavili su 2003. istoimeni prilično nezapažen CD prvenac, uprkos recimo po meni prilično hitičnoj "Di da begamo", pa je čitava stvar stala već sljedeće godine. Ipak, Pejović, Jović, gitarista Saša Petrov i trubač Milan Milić okupljaju se 2007. i uglavnom u studiju gitariste DLM-a rade na drugom albumu "Trenerka i sako", koji konačno biva završen jesenas i objavljen za kuću Long plej (Play) na dan njihovog Long najt (Night) festivala 26. marta u Domu omladine Beograda. Ako se izuzme jedan pripremni klupski nastup nekoliko dana ranije, festival je zapravo bio prilika da beogradska publika prvi put čuje izuzetno uigran i raspoložen novi The Dibidus, koji uživo čine (bez Jovića) Peja, Petrov, Milić, basista Dejan Resanović, klavijaturista Dejan Tomović i bubnjar Nenad Ðordević.
- Zašto je trebalo toliko vremena od prvog do drugog albuma?
Peja: Mislim da nema pravila kada neki album treba da se pojavi. Zapravo nema pravila kada je u pitanju rok. Treba da se pojavi onda kada imaš šta da kažeš. Istina, prvi album je izašao pre sedam godina, ali mnogo toga nije funkcionisalo kako treba ni dok se taj album radio. Za početak, mislim da nije bio zreo trenutak da se taj album uopšte radi. Ja kao autor nisam bio potpuno spreman za tako nešto. Ima na tom albumu dobrih momenata, ali generalno nisam zadovoljan kako je sve to na kraju ispalo. Osim toga BK saund (Sound) kao izdavač, nije bio najsrećniji izbor. Taj album uopšte nije promovisan na način na koji to treba da se radi, tako da za isti mnogi i ne znaju. Ubrzo se i tadašnja postava benda raspala nezadovoljna tretmanom. Ali tretman pop-rok kulture ni danas nije ništa bolji. Ja međutim ne želim da se predajem i mirim sa situacijim koja svakako nije sjajna, pa makar se borio i sa vetrenjačama. Mi sada između ostalog radimo i na tome da prearanžiramo pesme sa prvog albuma, tako da će većina pesama u živom izvođenju biti nešto potpuno drugačije od onoga što je na snimcima. Između ostalog, novina u bendu je truba, koja kao novi instrument nalazi mesto u starim pesmama gde je inače nema. Lično mislim da će kompletan koncertni repertoar biti prava slika Dibidusa, i ja sam tim segmentom jako zadovoljan. Dibiduse čine iskusni muzičari koji znaju šta i kako rade. Repertoar će sadržati i neke moje pesme iz Familije, jer trenutak u kome se nalazimo govori da su sa svojim temama i dalje aktuelne. Tek da se zna koliko se slabo šta menja.
- Koliko je sada Dibidus zvukom drugačiji od svojih početaka?
Peja: Što se tiče zvuka je svakako drugačiji od onoga što je rađeno pre sedam godina. Zapravo dosta drugačiji. Mislim da je ovo album sa mnogo više krvi i života od prethodnog albuma. Rađen je temeljnije i daleko duže od predhodnog, tako da je tako nešto sasvim logično. Osim toga, prvi put smo se sami snimali i producirali, što je jedno novo iskustvo za sve nas. Sve u svemu, sa te strane sam jako zadovoljan.
- Ako je suditi po stihovima kroz lične priče odslikavaš trenutnu mračnu društveno/političko/životnu situaciju u Srbiji. Je l' ovo neka vrsta protestnog roka, socijalno angažovanog pokušaja utvrđivanja trenutnog stanja...O čemu se radi? Je l' ovo pesimističan pogled ili...?
Peja: Što se tekstova tiče, kao autor istih mogu da kažem da sam tim momentom posebno zadovoljan. Uostalom,tekstovi su ono za šta se slušaoci vežu. Dabome da je i muzika bitna, ali ljudi vole da se poistovete sa pričama koje su životne i u kojima lako mogu pronaći sebe. Nisam pristalica da se bilo kakav tekst koristi kao sredstvo koje ti služi samo da bi imao šta da pevaš. Ako tim tekstovima nemaš šta da kažeš onda su to prazne priče i služe da hipnotisana gomila ne razmišljajući ima šta da peva. Ne znam da li su neki tekstovi deo protestnog roka, ali mislim da su u isto vreme i dijagnoza i terapija. Samo sam pisao o stvarima koje nas okružuju i o vremenu u kome živimo, a koje se ne razlikuje baš puno od vremena devedesetih. Razlika je u tome što sadašnje glavešine ponekad uspešnije, a ponekad totalno amaterski koriste šarene laže da bi nam skrenuli pažnju sa vrlo ozbiljnih stvari koje nam se dešavaju, misleći da smo totalne budale. Misleći da smo postali gluvi, nemi i slepi. Neki očito jesu to postali, ali ja ne pristajem da me prave na budalu, i imam makar tu privilegiju da kroz pesme mogu da kažem šta čujem,vidim i osećam. Ja po prirodi jesam optimista i naravno da hoću da verujem u bolje dane. Nevolja je u tome što se mi obični smrtnici slabo za šta pitamo.
Peja: Album se zove "Trenerka i sako", jer je to jedan kontrast koji ja vidim kao sliku vremena u kome živimo. Vremena u kome svega ima, a ničeg nema. Vremena u kome i dalje tražimo svoj put, a zapravo idemo u krug. Skupa odela više nose likovi sumnjivih biografija, nego prava gospoda i ljudi od stila. Drugi uglavnom nose trenerke. Uostalom mi smo sportska nacija, a upravo je sport jedna od šarenih laža koja se koristi kao paravan za krahove koji nam se dešavaju. E, ti krahovi i dovode do situacije da smo kao društvo totalno unakaženi, a to podrazumeva i tekstilnu unakaženost. Možda odelo i ne čini čoveka, ali svakako puno govori o njemu, odnosno o nama. Šta mi to nosimo dok se nosimo u tri lepe. Biće da je narod debelo navikao na nespojivo, na krivo srastanje. Tako da je prava slika, trenerka i sako u kombinaciji. Makar nije vojnička uniforma, koja je pre ove kombinacije bila potpuni trend.
- Za najavni spot sa albuma odabrana je pjesma "Hleba i igara".
Peja: Pesma "Hleba i igara" govori o nama, i uopšte o našem podneblju. O zemlji festivala, o kurtama i murtama, folirantima i prevarantima, o ljudima koji se vesele čak i kada propadaju. Refren to najbolje odslikava. Sa pesmom "Hleba i igara" samo konstatujemo da smo se kao nacija toliko navikli na gorak ukus, da smo apsolvirali da ga konzumiramo i spremamo na razne načine, maltene smo počeli da uživamo u toj gorčini. Hleba i igara, a za ostalo ćemo lako. Navikli smo da se smejemo sami sebi,i da pevamo i udaramo brigu na veselje kad nam je najteže. "Hleba i igara, pića i cigara, pesma nam se ori, dok nam kuća gori!' Tako kaže pesma sa albuma. Ali tu je ljubav kao terapija. Nama treba ljubav, ali ona prava, čista i iskrena. Pitanje je međutim da li ima ko da nas voli, da li mi imamo koga da volimo...i naravno da li i koliko uopšte volimo sami sebe.
- Otkud obrada Vampira iz filma "Mi nismo anđeli"?
Peja: Pesma "Pokloniću joj nebo", je takođe deo terapije. Znam koliko ljudi vole tu pesmu. I mislim da je nepravda što se nikada nije našla na CD-u, kao uostalom ni jedna pesma iz tako kultnog filma. Nije čak ni na ploči. Izašla je onomad na kaseti, ali ko još sluša ili emituje kasete. To što Vampiri više ne postoje, ne znači da o tim pesmama ne treba brinuti, jer imam saznanja da ljudi to traže i ono što je do mene ja želim da im pružim. Ipak sam bio deo tog benda. Kad se brak raspadne to ne znači da deca treba da budu prepuštena stihiji. To ne znači da ne treba da te briga za njih. Te pesme su ta deca. O njima uvek treba brinuti,a ta pesma je meni jedna od dražih ljubavnih terapija. Na kraju krajeva, neka bude i da je to moj lični hir, pa nek’ ide život, jer ništa nije čistije i veće od neba. Nebo na poklon, šta ćeš više. Ovoga puta u novom ruhu. Isto važi i za pesme Familije koje ćemo izvoditi na koncertima. Tek da se narod podseti, a vatra ne ugasi.
Aleksandar Arežina
Коментари