Странице

недеља, 12. септембар 2010.

Bijelo dugme - Sa Bregovićem do kraja tunela


Kada sam u martu 2004. godine za beogradski časopis Blic njuz (News) uradio članak o Bijelom dugmetu povodom tri desetljeća od pojavljivanja njihovog prvog singla, nisam ni sanjao da ću biti (čini mi se) jedini novinar koji je tada podsjetio javnost na značajnu obljetnicu jugoslovenskog rokenrola, a još manje da će se tim povodom, iako sa godinu zakašnjenja, Dugmići ponovo okupiti za velike koncerte u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu.
 
Tih dana radio sam u političkoj redakciji novinske agencije Fonet u Beogradu i jadno novčano stanje pokušavao popraviti još slabije plaćenom tezgom na Radio Beogradu 2. Kada mi je koleginica iz Foneta predložila da probam saradnju sa časopisom Blicovog medijskog carstva nisam se premišljao da li da prihvatim. Ispostavilo se da je glavni i odgovorni urednik dvonedeljnika (danas nepostojećeg) Blic njuz Miroslav Kos bio potpuno kul i otvoren za predloge, prihvativši odmah moju zamisao da kao prvi posao uradim priču povodom 30 godina prvog singla Bijelog dugmeta. Naravno, obojici je osnovna zamisao bila razgovor sa Goranom Bregovićem glavom i bradom, a da uz to da idu mišljenja još nekih bitnih ličnosti koje mogu rasvijetliti pojedine djelove karijere Bijelog dugmeta. Uprkos uvjeravanju Kosa da je sve utanačeno sa Bregom i da ga samo trebam pozvat', od razgovora sa vođom Dugmića nije bilo ništa. Odnosno bilo ga je, ali je trajao vrlo, vrlo kratko. Kada je čuo da ga zovem povodom godišnjice Dugmeta, Bregović je u slušalicu samo sneno i skoro plačljivo (ili mi se samo tako učinilo) izustio: "Stari nemoj se ljutit', al' nemam ti ja sad vremena razmišljat' o tome". Za njegove izjave snašao sam se preko interneta. Do sljedećeg sagovornika Pece Popovića skoro da nisam ni došao, jer sam već očajan bio na rubu da odustanem ne mogavši skoro sat vremena naći njegovu kuću jedne martovske kišne večeri na meni potpuno nepoznatom beogradskom Topčideru. Sa Perom Janjatovićem sam sadržajno i nadugačko razgovarao u jednoj kafani u Njegoševoj, ali sam na kraju kao pozivar zabrljao i smeteno otišao ne plativši pivo, što je morao učiniti on kao moj gost. Nisam mu uzvratio pivom do danas, što je poprilična sramota. Telefon Slobodana Terzića sam dobio od Kosa uz napomenu da bi mi mogao reći neke zanimljive stvari o Dugmetu. Nije mi isprva bilo jasno šta zna o Dugmetu nekadašnji rukovodilac njima konkurentske diskografske kuće PGP RTB, ali rekoh u sebi 'ajde, da vidim. Ni Terziću očigledno nije bilo jasno zašto zovem baš njega, pa me to i pitao. "Vi ste iz PGP-a...", sprtljano sam objašnjavao, ali me sagovornik brzo ispravio: "Ne, to je STANKO Terzic, a ja sam SLOBODAN Terzic, ja sam iz Sarajeva...". Na kraju sam pozvao Mirjanu Bobić-Mojsilović u čijem se glasu jasno odslikavao nedostatak volje da razgovara sa njoj nepoznatim novinarom, ali pretpostavljam da je pristala pošto je u pitanju ipak bio njen prijatelj Brega. Snimao sam razgovor kasetofonom priključenim žicom preko malog prekidača za telefon. Kada sam postavljao pitanja morao sam da me čuje sagovornik postaviti prekidač u jedan, a kada sam samo slušao u drugi položaj. Izgleda da nisam nešto bio dobro prikopčao jer se stalno javljala mikrofonija (!) i svaki pokret prekidača prekidao je vezu sa Bobićkom i  Mojsilovićkom. Nakon jedno pet/šest takvih prekida žena je umorno primjetila da mora da nešto nije u radu sa njenim mobilinim, a tek ga je kupila. Nisam imao srca da joj kažem istinu.

Na kraju, članak je  nekako izašao. Radio sam ga svega nekoliko dana uporedo sa nagomilanim dnevnim obavezama u Fonetu i Radio Beogradu 2. Kada sam ga predao Kosu bukvalno u pet do dvanaest, izmoren i zasićen nisam više znao kako se zovem. Otud nevjerovatne greške, koje Blic njuz nije ispravio, kao  "DUGMETOMANIJA" umjesto "DUGMEMANIJA" ili "svatio" umjesto shvatio". Ali svejedno mislim da je lijep članak. Ne znam da je neko te godine uradio nešto slično o Dugmetu. A Bregović je ipak bio našao vremena da razmišlja o Dugmetu godinu dana kasnije okupivši sastav ponovo poslije petnaestak godina da istu obljetnicu proslave na Dinamovom i stadionu Koševo i na kraju na Beogradskom hipodromu. Ali to je već neka druga priča...


Trideset godina od prvog singla najpopularnijeg benda s ovih prostora


BILO JEDNOM BIJELO DUGME


Piše: Aleksandar Arežina

Kada je zagrebački Jugoton 29. marta 1974. objavio prvi singl malo poznatog sarajevskog sastava Bijelo dugme, niko nije mogao pretpostaviti da u jugoslovenskoj pop muzici više ništa neće biti isto. Nedugo nakon objavljivanja singla Top/Ove ću noći naći bluz, Bijelo dugme će predvođeno gitaristom i autorom pesama Goranom Bregovićem, originalnom mešavinom narodnjačkih motiva i čvrstog rokenrola, dostići neslućenu slavu za pojmove tadašnje Jugoslavije. Izazivali su kontroverze i afere, neprekidno ploveći između opšteg odobravanja (čak i histerije obožavalaca) i neskrivenih izliva mržnje i optužbi da su krivi za poseljačenje domaće muzike. Ipak, prodavali su na tone ploča, punili su stadione i hale širom zemlje i sve do raspada, 1989. godine, Dugme je bilo snaga koja je određivala muzičke trendove u Jugoslaviji.  Već posle prvih uspeha, Bregović je samouvereno izjavio: "Prodali smo onoliko ploča koliko ima gramofona u Jugoslaviji, sada bi možda trebalo prodavati gramofone uz ploče".


DUGMETOMANIJA

Šta je to Bijelo dugme imalo, a što ostali nisu? U pesmi Top, hrapav, ali snažan glas Željka Bebeka preti: "Topom ću te gađat moja mala, vidim li te da si s drugim stala"! Jednostavna trominutna pesma sa čvrstim ritmom, duelima klavijatura i praskave gitare, uz zavodljiv, skoro narodnjački refren koji nosi više-manje prikrivenu ljubavno-erotsku poruku.

"Time je Bijelo dugme formulisalo udarnu pesmu koja treba da privuče pažnju publike. Goran je najuspešnije povezao rok i narodnjačke refrene u tekstovima koji su ni selo ni grad, već tu negde između. Mislim da je njegov najveći talenat da zapakuje pesmu da ona zvuči užasno zavodljivo",  objašnjava Petar Janjatović, rok kritičar i autor Ilustrovane (Yu) rok enciklopedije 1960-1997. S ovakvom formulom, koju je zagrebački rok kritičar Dražen Vrdoljak opisao kao "pastirski rok", Bijelo dugme postiže nezapamćen uspeh albumima Kad bih bio bijelo dugme (1974) i Šta bi dao da si na mom mjestu (1975).

"Potpuna histerija", opisuje Janjatović požar koji za par meseci zahvatio celu Jugoslaviju  i dobio prigodan naziv - dugmetomanija. "To je bilo fascinantno. Imali su dimenziju ultrapopularnog benda i uvek se neki spektakl oko njih odvijao. Odmah je drugačija atmosfera u gradu bila kada su oni svirali. Oko hotela Union, gde su bili smešteni, sve je bilo zakrčeno klinkama."

HAJDUČKA ČESMA

Već na samom početku, Dugme se moglo pohvaliti da je potpuno samo izvelo revoluciju: prvi su punili hale širom zemlje, prvi su dokazali da se od rokenrola može živeti i, konačno, domaćoj diskografskoj industriji su pokazali da postoji ogromno tržište za longplej ploče, do tada potpuno zanemarene u odnosu na singlove. Bregović se tih dana hvalisao: "Na našoj rok sceni nema ničega osim Bijelog dugmeta, jer sve ostalo, manje ili više, trčkara za nama i pokušava na brzinu nešto ušićariti!"

Slavlje nije dugo trajalo. Sa trećom pločom Eto! Baš hoću! dolazi do osetnog pada tiraža i posle niza loših nastupa, sve se više priča o raspadu. Tada se, po ideji beogradskog rok novinara Petra - Pece Popovića, kao svojevrsni oproštaj pred Bregovićev odlazak u JNA, održava 28. avgusta 1977. godine besplatan koncert kod Hajdučke cesme. Mimo svih očekivanja, koncert privlači preko 100.000  obožavalaca i vraća Dugme u život.

"To je bilo fenomenalno! Beograd tako nešto pre nije imao, to je stvarno bio spektakl! Bio sam tamo, i količina ljudi na jednom takvom mestu, histerija, osećaj bliske opasnosti, to je neponovljivo. Bio je to generacijski događaj", priseća se Janjatović.

SVI SMO MI SELJACI

Nisu svi oberučke prihvatili Bijelo dugme. Istaknuti naučnici javno su oštro kritikovali pojavu Dugmeta, zbog navodnog pogubnog i primitivnog uticaja na moral socijalističke omladine. Kasnije su usledile još žešće optužbe da je Bregović svojim mešanjem narodne muzike i rokenrola bespovratno uništio rokenrol scenu u Jugoslaviji i omogućio potonji nastanak turbo-folka. Rok novinar Aleksandar Žikić, u svojoj knjizi Fatalni ringišpil - hronika beogradskog rokenrola 1959-79, tvrdi da je s Dugmetom "iz  Sarajeva stigao talas čija je rokenrol oblanda skrivala eksplozivno punjenje vešto tempiranog prostakluka". Bijelo dugme je, prema Žikićevom mišljenju, "ohrabrilo seljačine da ponosno i bahato budu to što jesu. Otpočela je opšta, nezadrživa nikoletinabursaćizacija, a uporedo sa njom, i jaranizacija jugoslovenskog rokenrola. Beograd na to, nažalost, nije ostao imun: blejanje ovaca s prvog albuma Bijelog dugmeta neosetno se i neumitno pretvaralo u blejanje publike".

Janjatović ne veruje u održivost takvih napada: "Ako je Bregović sam svojim radom upropastio jugoslovenski rokenrol, onda je on zaslužio da propadne".

Ali, Peca Popović naglašava da je Bregović samo pravio komunikativnu muziku i da ga u tom procesu nije bilo sramota da prizna odakle dolazi. "Onaj ko se na najjednostavniji i najkomunikativniji način obraća svojoj ciljnoj grupi postiže najviše uspeha. Imam utisak, sa ove distance, da smo se svi hteli predstaviti boljima nego što jesmo. On je prvi rekao: izvini, molim te, moj je otac iz nekog sela iz  Međimurja, mama iz Hercegovine, a ja živim u Sarajevu. Nije se stideo da to prizna, i to se čulo. Svako od nas je seljak, samo smo svi kamuflirani. Za razliku od drugih koji su se pretvarali, Goran je jedini pristao da se pretvara u ono što jeste", ističe Popović.

LOPUŽA KOJU NISU UHVATILI

Ni najljući neprijatelji nisu Bregoviću mogli poreći inteligenciju, talenat i poslovan duh. Čovek koji je svirački zanat pekao sa 16 godina u kafani, a sa 20 u italijanskim barovima, imao je iskustva i sposobnosti da strateški izuzetno uspešno sprovede Dugme kroz stilski različite albume: Bitanga i princeza (1979), Doživjeti stotu (1980) i Uspavanka za Radmilu M. (1983). Sposobnost Bregovića da sve u mašineriji Dugmeta drži pod apsolutnom kontrolom došla je do punog izražaja kada mu je, bez ikakve negativne posledice po karijeru Dugmeta, pošlo za rukom da prvo zameni Bebeka novim pevačem Mladenom Vojičićem Tifom, a ovoga posle samo jedne ploče (iz 1984. godine) Alenom Islamovićem.

"Uklapam se u sliku idealnog Jugoslovena: lopuža koju nisu uhvatili. Kad je neko dobar i pošten, to Jugoslovenima zvuči kao: malo tupav i nije svatio situaciju", govorio je tada Bregović. Tom izjavom kao da ide naruku onima koji su ga optuživali da je njegov najveći talenat manipulacija medijima i stvaranje afera. Primeri su brojni: od odlaska grupe na radnu akciju Kozara "76, preko pesme Kosovska koju Bebek peva na albanskom jeziku, ili Dugmetove verzije himne Hej Sloveni, pa do ploče Pljuni i zapjevaj (1986), na kojoj narodni heroj Svetozar Vukomanović Tempo sa horom siročića izvodi revolucionarnu Padaj silo i nepravdo. Popović kaže da je u rokenrolu neophodna doza provokacije i da je Bregović jednostavno najbolje umeo da definiše potrebu trenutka.

"Sve što je uradio kroz Dugme, Goran je namerno uradio. Ako nešto nije uradio, to znači da nije vredelo uraditi. Tačno je unapred znao šta treba da bi se privukla pažnja medija. Sa kolikom ljubomorom je govorio kada se nekom drugom desi afera. Sećam se kada je Zdravko Čolić uhvaćen sa onim parama na Ohridu, Goran me je pitao - što se meni ovo ne desi? Goranu je to falilo za biografiju, a Zdravku je bilo višak", priča Popović.

ODLAZAK S RADOŠĆU

Kada je 1988. godine izašao album Ćiribiribela, verovatno niko nije sanjao da je to poslednja ploča Bijelog dugmeta. Poslednji medijski Bregovićev trik nije imao izgleda na uspeh. Poruku spajanja hrvatske himne Lijepa naša i srpske pesme Tamo daleko, izgleda da niko nije čuo ili svatio. "Posljednje turneje se sjećam kao vrlo mučne. Upale se svjetla, a ono prepuno srpskih zastava. Kao po ironiji,  sutradan sviramo u Hrvatskoj. Isto mrak, i iz mraka hrvatske zastave. Kamione smo imali išarane sa "Srbija uber alles". Posle to isto u Hrvatskoj. Jedva sam čekao da se završi ta turneja", priseća se Bregović. Posle koncerta u Derventi, 15. marta 1989. godine, Islamović, ne obavestivši nikog, napušta turneju zbog bolova u bubregu. Iako u početku ne izgleda tako, to je kraj Bijelog dugmeta. Bregović kao da za tim nikada nije požalio: "Otišao sam od svega sa velikom radošću. Zato što mi je posljednjih deset godina smetalo da izigravam poznatog čovjeka. Mislio sam da sam previše radio, previše bio poznat i to me je jako nerviralo. Život bez Bijelog dugmeta sam doživio kao veliko olakšanje".

TRIDESET GODINA POSLE

"Bijelo dugme je muzički fenomen i nesumnjivo najveća i najznačajnija grupa druge Jugoslavije i njena paradigma. Nastalo iste godine kada su donijeti amandmani na ustav SFRJ, Dugme se dvadesetak godina razvijalo sa tom zemljom, da bi zajedno nestali u prvom zamahu nacionalističke euforije", ističe nekadašnji urednik Umjetničkog programa Televizije Sarajevo, Slobodan Terzić. Bijelo dugme je važan deo istorije Jugoslavije, slažu se prijatelji i neprijatelji grupe. Ipak, danas, trideset godina posle, čini se važnije pitanje da li je njihova muzika izdržala test vremena. Novinar Mirjana Bobić-Mojsilović ima svojih sumnji: "Bili su jedinstveni kada su se pojavili, imali su neposrednost i snagu koju drugi nisu imali, ali sigurno da je danas izgubljeno nešto na svežini. Uostalom to se desilo i Elvisu Prisliju, vremenom sve ima tendenciju da zvuči malo zastarelo".

Dugme je izdržalo test vremena, smatra jedan od tvoraca prve video kolekcije Bijelog dugmeta (i uopšte nekog jugoslovenskog sastava), režiser Boris Miljković. Po njemu, Bijelo dugme je i danas relevantno zahvaljujući Bregovićevoj veri jedino i isključivo u vlastitu muziku: "Nije trendovski ulazio u proizvodnju video-spota, ako njime nema bogzna šta da kaže. Bregović se, kao i danas, razvijao van i uprkos svim tokovima. Kada su svi mislili da Dugme treba i mora, on je mislio da to ne mora i da je nepotrebno. To je prosto njegov raskošan, ogroman talenat. U jednom trenutku je poželeo da piše muziku za film i poželeo je da režira. On ima tu privilegiju da bude svaki dan debitant u svom životu".

Čini se da upravo ta druga karijera Gorana Bregovića, u kojoj na svetskoj sceni izvodi prerađene pesme i muzičke motive Bijelog dugmeta, najbolje pokazuje snagu te muzike. Peca Popović, koji je ispratio karijeru Dugmeta radeći u listovima Džuboks, Zdravo i Rok, ocenjuje: "Na kraju se ispostavilo da Bregović može da radi po celom svetu. To da ste rekli 75. ili 76, sigurno bi vam se smejali. Trideset godina kasnije, mislim da su te pesme bile ključne za vreme u kome su objavljivane i uvek su  sudbonosno određivale pravac jugoslovenske popularne muzike. Ne zaboravite da je Dugme unelo pismenost u domaću muziku. Bregović nema nijedan loš ili nepismen stih. Važne stvari u Jugoslaviji bile su naslonjene na Bijelo dugme. Ko god je nešto važno radio pitao je Gorana. Ako neko danas kaže da to nije bilo tako, prosto laže". Bijelo dugme je bilo pravi jugoslovenski sastav. Danas ih u skoro svim bivšim jugoslovenskim republikama prihvataju kao svoje. Ili ih se možda svi podjednako odriču?

"Ako govorimo o pripadnosti Bijelog dugmeta, mislim da tu odgovara pojam emotivni zavičaj", kaže Popović, "a taj emotivni zavičaj je sada i Australija, Kanada ili Amerika. Čuo sam zanimljivu priču: u Kanadi, naš čovek, sedamdesetogodišnjak, pao u komu. Došao je sebi posle nekoliko dana i začuđeno ga pitaju šta se desilo. On kaže da se u mračnom tunelu iznenada pojavio Bregović i viknuo mu "napred,  za mnom!" I on je išao za njim, i eto, probudio se. To značenje koje su Dugme i Bregović dobili, to je fascinantno!"

Blic news

Нема коментара: