Странице

недеља, 05. септембар 2010.

U škripcu - I nakon 30 godina


U škripcu su ostali čuveni po velikim hitovima "Siđi do reke" ili "Nove godine", dok je danas manje znano da im je početak među prvim novovalni sastavima u Beogradu. U kratkom razgovoru u kome smo se dotakli 30 godina Škripca, pjevač Milan Delčić-Delča se osvrnuo zašto novi val možda nije bio toliko dobar koliko se danas misli, i zašto je u Jugoslaviji izabrana muzika ipak bio rokenrol, a ne recimo narodnjaci...

Trojica prijatelja iz srednje škole odlučila su 1979. u Beogradu napraviti rok sastav, kome su potom pokušavali nadjenuti upečatljivo ime poput Prolog za veliki haos ili Furije furiozno furaju, dok se početkom 1980. godine, u skladu sa svojom trenutnom situacijom, nisu odlučili da trajno riješenje bude - U škripcu. Klavijaturisti Zoranu Vuloviću-Vuletu, pjevaču Delči i gitaristi Aleksandru Vasiljeviću-Vasi, pridružuju se potom bubnjar Miloš Obrenović i basista Aleksandar Lukić-Luka, i prve pjesme "Proleće" i "Pamflex dom" objavljuju na kompilaciji mladih novovalnih snaga "Artistička radna akcija" (1981 Jugoton). Pamfleks je bio zapravo Delčin koncept izmišljenog preduzeća i proizvoda, koje su reklamirali na koncertima. U škripcu za PGP RTB snimaju 1982. godine novovalni prvenac "Godine ljubavi", sa koga su se istakle pjesme "Ti imaš dosta godina", "Hamuamule" i "Proleće", ali pravi proboj Beograđani doživljavaju prelaskom u zagrebački Jugoton za drugi album "O je!" (1983), koga obilježava svejugoslovenski hit "Siđi do reke". Uspijeh je ponovljen mimi-albumom "Nove godine" i istoimenim novim velikim hitom, ali uslijed razočaravajuće primljenog izdanja "Budimo zajedno" (1984) U škripcu prestaju sa radom. Vođa sastava i glavni pjesmotvorac Vulović sastav oživljava sa novom postavom i pjevačem Aleksandrom Tabašem za skromno primljen album "U škripcu" (1987), i pored manjeg hita "Vreme je". Stara postava sa Delčom na čelu vraća se sa uspiješnim albumom "Izgleda da mi smo sami" (1990), ali sa krajem Jugoslavije otprilike odlazi u povijest i sastav U škripcu.

Poslije višegodišnje samostalne pjevačko/autorske karijere Delča se odlučio u Domu omladine Beograda 10. marta 2007. godine upriličiti poseban koncert, gdje su mu se u izvođenju starih hitova poput "Siđi do reke" ili "Proleće", pridružili skoro svi članovi "U škripcu". U decembru 2008. uslijedio je snimak 18 pjesama sa tog koncerta na CD albumu "Jubilarnih 20 i nešto godina" koji je beogradski "Maskom" objavio pod imenom "Delča a i U škripcu".

"Ovo nije povratnički album grupe 'U škripcu', jer ona odavno ne postoji, već se zove 'Delča, a i U škripcu'. Na svojim koncertima izvodim pesme 'U škripcu' i ovde sam uspeo da pozovem većinu članova grupe da dođu i odsviraju svako u ponekoj pesmi. Preslušao sam snimak i shvatio da je zaista glupo da se ne objavi, jer su tu pesme koje su nekad nešto značile, a klinci su ih danas zaboravili. Neke pesme na albumu su onakve kakve su bile, a neke zvuče drugačije, jer su pesme same shvatile da je ovo neko drugo vreme. Mislim da se bend neće ponovo okupljati. Nostalgiju mnogo ne prihvatam kao bitno osećanje, ali ljudi vole da se osećaju nostalgično i glupo je to propustiti. Želim pevati te pesme sa svojom ekipom u kojoj je ionako njih pola iz 'U škripcu', što već nešto znači", rekao mi je tada Delča.

Skoro dve godine kasnije, u avgustu smo se ponovo čuli telefonom povodom Delčinog nastupa tada na festivalu "Velikogospojinski dani" u Novom Bečeju, gdje je naravno namjeravao izvesti: "...veći deo pesma grupe U škripcu, pošto me po tome ljudi znaju, kao 'Koliko imaš godina', možda 'Nove godine' i obavezno 'Siđi do reke'". Bijaše odlična prilika da na prepad od Delče izvučem i poneku rečenicu povodom 30 godina U škripcu, kako gleda sada na ono što je napravio njegov sastav i uopšte, na vrijeme novog vala.


Delča: Gledam na to kao na lep periodu u mom životu i životu ljudi koji su učestvovali u tome i u grupi U škripcu. Lep period, i sigurno jako plodonosan...I jesmo, zaista smo bili u svemu tome, i kad to preuzmu posle neki drugi, onda oni budu glavni sveštenici tog novog talasa, a ovi drugi ne (smije se). To je tako normalno".

- Zašto misliš da se u Jugoslaviji desio novi val?

Delča: Sklopilo se dosta toga u tom trenutku. Politička i kulturološka situacija je bila da nešto takvo ispliva na takav način.

- Kako sad gledaš na to razdoblje imajući posebno u vidu koliko ste hvatali korak sa inostranom scenom.

Delča: Znaš šta? Ne znam. Mislim da je generano muzika uvek jedna u svetu. Znači uvek postoji jedno mesto odakle sve to kreće, i širi se vrlo brzo tako da muzika ne može da bude zatvorena. Ona je uvek bila otvorena. Tako da je u tom trenutku to bilo na neki način sinhronizovano mnogo bolje nego možda ranije ili kasnije sa svetskim tokovima. Ali to nije bio tako neki veliki kvalitet u muzičkom smislu, koliko je bio veliki kvalitet u medijskom. Mislim da i danas ima jako dobre nove muzike, ali medijska slika je potpuno drugačija. U ono vreme mediji nisu ni smeli da guraju ništa drugo sem rokenrola, zato što ako bi gurali bilo šta drugo to bi bio nacionalizam. U takvoj zemlji smo živeli. Oni su gurali rokenrol zato što nisu smeli ništa drugo da guraju i samim time je to došlo medijski vrlo visoko.

- Zanimljivo prvi put čujem takvu tvrdnju!

Delča: Pa ja to pričam stalno! Samo kažem da ne želim da izdvajam taj period. Nije u kvalitativnom smislu toliko jak koliko je bio medijski. Možda je bio i nepravedno guran više nego što treba.


- Je l' se to tvoje mišljenje odnosi samo na novi val ili možda na čitavu rok scenu u Jugoslaviji?

Delča: Na čitavu rok muziku kad je Tito umro, pa i ranije u stvari...Višenacionalna država, pa kako da guraju narodnjake? Kako da guraju neku tadašnju Cecu? Nisu smeli! Ako guraju Cecu onda su srpski nacionalisti. Ako guraju tamo, ne znam, popevke onda su slovenački. Ako guraju šta-već-Hrvati-imaju, onda su hrvatski nacionalisti. To je bila potpuno plodonosna stvar za rokenrol! Baš zbog toga, jer je rokenrol nadnacionalna muzika. Tek je posle rokenrol počeo da koketira sa nacionalnim bićem.

- Danas se recimo za Riblju čorbu kaže da je srpski sastav, a za Film ili Parni valjak da su hrvatski. Tada se niko od muzičara nije tako imenovao...

Delča: Ne nije. To su sve bili jugoslovenski bendovi.

- Je l' bio neki pritisak odozgo pa se muzičari nisu određivali po nacionalnom obrascu. Znam da su se ljudi predstavljali uglavno po gradu iz koga dolaze...

Delča: Ja to nisam uopšte ukapirao kao tako. U tom trenutku to uopšte nije bila bitna stvar. Mislim, bila je razlika u tome kako izgovaraš određene reči, ništa drugo. Mi smo više svirali u Zagrebu i Hrvatskoj nego u Srbiji! Mi lično, grupa U škripcu, za nas su dugo mislili u Srbiji da smo bend iz Hrvatske (smijeh)! Ozbiljno! Neverovatno, ali ja nisam bio Milan nego Mladen, vrlo često (smijeh). Samo smo se zabavljali, nismo razmišljali o tome i mislim da je bilo lepo što smo takvi bili.

- Kako sada poslije 30 godina gledaš na sve što je urađeno U škripcu?

Delča: Stvarno ima fenomenalnih albuma, a ima i jedan loš, koji smo napravili 1985. To je onaj "Budimo zajedno". To se nikom od nas nije dopalo, ali nam se dogodio, pa smo se malo rasturili. Onda je onaj stvarno bio fenomenalan "Izgleda da mi smo sami" (1990).

- Oduvijek me zanimalo šta bi se desilo sa vama poslije tako dobrog srednjestrujaškog albuma da nije došlo do rata i svega.

Delča: Znaš šta? Ne znam. Sad, pitanje je...malo smo se smorili, svako je hteo nesto drugo. Mislim da smo se mi prirodno i sastali i rastali. Ništa strašno!

- Mislio sam da je kraj U škripcu došao više zbog opšteg lošeg stanja početkom devedesetih u društvu, državi, na muzičkom tržištu...

Delča: Činjenica je da nije bilo posla koliko je trebalo da bude, posao je bio drugačiji, počelo je nešto drugo da se sluša, nije više bilo svirki...Jebeš svirku kad se ratuje!

- Bilo bi drugačije da nije bilo rata?

Delča: Moguće. E, sad šta bi bilo kad bi bilo, nezahvalno je pričati.

Нема коментара: