Pop rok kantautor Srđan Marjanović poslije nekoliko godina ćutanja iznenada se oglasio početkom 2010. dvostrukim CD izdanjem upozoravajućeg naziva - “Poslednji album”. Ubijeđen u skori nestanak albuma kao oblika prodaje i predstavljanja muzike, Beograđanin je nagovijestio da nakon 40 godina karijere stiže njegovo posljednje takvo izdanje.
Marjanovićev “Poslednji album” Multimedija rekords objavio je kao dvostruko izdanje, sa jednim diskom na kome se nudi presjek njegove karijere sa 18 starih pjesama, poput “Dragstora”, “Bebo ne plači” ili “Idi”, dok drugi CD donosi deset novih stvari. A među njima našle su se dvije pjesme prepune sjetnih osvrtanja za prošlim, sretnijim vremenima. Srđan sa kolegom iz Ljubljane Tomažom Domiceljom izvodi duet “Ko te pita”, inače najavni spot “Poslednjeg albuma”, dok u “Bivšoj” ispjevava dirljivu odu neprežaljenoj Jugoslaviji.
Još kao klinac sam čuo za Srđana Marjanovića, gledao ga na televiziji, čitao o njemu u novinama, čuo ponešto na radiju, ali neobjašnjivo i pored svoje pseće upornosti u traganju za stalno novom muzikom, nikad se nisam ozbiljnije posvetio upoznavanju sa njegovim likom i djelom! Srđan je meni bio poznato ime, i velika nepoznanica. Koncertna promocija “Poslednjeg albuma” predviđena za 8. mart u Domu omladine Beograda bila je dugoočekivan izgovor da se konačno prvi put susretnem sa Srđanom.
Odmah moram priznati da me “Bivša” osvojila na prvu loptu. Znate onaj osjećaj kad nekog/nešto zavolite, a nemate predstavu zašto? Provevši prvih 19 godina svog života u istinski velikoj Jugoslaviji, pretpostavljam da imam dovoljno razloga prihvatiti/podijeliti Srđanova osjećanja prema bivšoj državi i svemu što je predstavljala.
Povremeno nadobudno vjerujući da sam od jugoslovenskog rokenrola čuo sve što ima dobro da se čuje, nerijetko sam bivao preneražen (prava riječ!) otkrivajući meni skoro nepoznate, zapanjujuće vrijedne domaće izvođače. Probajte samo čuti sastav Dag iz Beograda i njihov jedini album “Sećanja”. Ili Prkos drumski, Emanuil, Dah, Grupu I…A takav je slučaj sa prvencem “Srđan Marjanović i prijatelji”, snimljenim uz pomoć čuvene Yu grupe, Bore Đorđevića i još nekih ljudi, davne 1974. godine.
Na kraju sticajem okolnosti nisam otišao na Marjanovićev koncert (za koji sam čuo iz više pouzdanih izvora da je bio jako dobar), ali sam se zato prethodno dobro pripremio za susret preslušavajući njegove pjesme.
Razgovor sa Srđanom Marjanovićem krajem februara u Domu omladine Beograda čini mi se trajao je satima. Trebalo je dosta toga preći, a Srđan se pokazao kao odličan i predusretljiv sagovornik. Kada sam konačno snimljeni razgovor prekucao, shvatio sam da prečesto skačemo sa teme na temu i onda se više puta vraćamo istoj. Zato sam odlučio da je najbolje da ovaj put umjesto mojih suvišnih pitanja Srđan Marjanović sam kaže ponešto o sebi. Upoznajte ga.
Švedski Bob Dilan
Kad sam počinjao sa 12-13 godina bio sam u milion bendova. Voleo sam gitaru, ali nije bilo klasične škole gde si mogao da naučiš već si morao sve sam. Kad bi čuo da neko u nekoj zgradi, a živeo sam u Novom Beogradu, zna nešto da svira na gitari nađem ga i zamolim da mi pokaže akorde. Tako sam skupio neko znanje. Uz to najvažnije je bilo da slušaš ploče i skidaš ono što su drugi svirali. Problem je bio što sam u svakom bendu ja bio devojčica za sve. Najviše sam znao o gitari pa sam pokazivao drugima. Pravio sam neke pesme, drugi nisu, organizovao sam probe i svirke, pa mi je pomalo bilo i dojadilo, jer sam previše radio. Ukapirao sam da postoje frajeri Bob Dilan i Donovan koji sviraju sami i ne treba im bend. Probao sam sa akustičnom gitarom i dosta mi je dobro išlo. Skinuo sam čitav repertoar. Neki prijatelj mi je predložio da mi namesti angažman u Švedskoj u gradiću Helsinborgu, na granici sa Danskom. Radio sam u neke dve diskoteke. svirao sam neki laganiji blok, između dve “treske”. Kada ljudi igraju konobari ne mogu da podele piće, a kada neko svira lagano svi sednu na piće. Tako sam došao do Malmea i Štokholma i godinu dana sam ostao tamo i zaradio pare za prve instrumenete.
U Ateljeu 212 se spremao mjuzikl “Isus Hrist Superstar”. Prethodno je “Kosa” napravila posao i naši su odmah uzeli da rade “Isusa”. Pevao je tu i Zlatko Pejaković tada iz Korni grupe i Zlatko Golubović, koji je bio velika zvezda u to vreme. Atelje 212 je raspisao veliku audiciju i na nju se javilo puno mladih ljudi. Bili smo tu i Bora Đorđević i ja. Primili su Boru, Snežanu Jandrlić, koja je bila posle u Suncokretu, a ja sam dobio ulogu trećeg sveštenika ili tako nešto. Tu smo se strašno sprijateljili. Probe su trajale šest meseci i radilo se strašno ozbiljno. Odatle je Atelje iznedrio ekipu muzičara, tada aktuelnih. Brzo sam posle toga napravio trio Srđan Marjanović bend. Radili smo svirke u DOB-u petak, subotu i nedelju. Bili su tu pokojni Luka Bošković, jedan od najboljih jugoslovenskih bubnjara ikada i basista Miša Ranković iz Bitnika i Montenegro
Snimanje bilo koje ploče bilo je vezano za dva studija - Studio 5 PGP-a i Studio 6 Muzičke produkcije Radio Beograda. Nisi imao teoretsku šansu da dođeš do nekog od tih studija. Da skupiš pare i dođeš? NE! To nije postojalo kao mogućnost, već samo da si jako talentovan, da te ti ljudi čuju i angažuju. To je bilo jedino i pravilno. Morao si stvarno da pokažeš nešto da te primete. Ako smatraju da od tebe može biti nešto pomoće ti da uspeš. Takvo je vreme bilo. Do najboljeg Studija 6 dolazilo se jako teško. Rokeri su mogli jedino preko emisije “Veče uz radio”.Nikole Karaklajića, kome bi trebalo u Radio Beogradu da naprave spomen ploču ili bistu da stave. Napravio je što se tiče muzike više nego svi urednici zajedno. Preko te emsije je svima nama omogućeno da napravimo prve snimke, Yu grupi, Pop mašini...masa je napravila nešto zahvaljujući Nikoli. To mi je bila odskočna daska, a. kasnije zahvaljujući Subotičkom festivalu dobio sam šansu za prvi singl.
Bora Đorđević laje kao pas
U Subotici 1973. sam dobio gomilu nagrada i otvorio mi se pasijans da snimim prvu ploču. Tada su samo singlovi izlazili, nije bilo longplejki. Prve rok LP-ijeve imali su u Beogradu Korni grupa i Yu grupa. Pre toga koju godinu ranije Grupa 220 iz Zagreba. Albumi nisu izlazili. Sećam se da su i za singl Silueta bile demonstracije da izađe. Diskografske kuće nisu htele da objavljuju rokenrol na pločama, jer su tada etablirani izvođači bili ljudi koji su se bavili drugom vrstom muzike kao Ivo Robić i Lola Novaković. Ja sam prvi solista koji je u PGP-u dobio priliku da snimi album . Puno sam se družio sa Yu grupom išao sam na jednu turneju gde sam im bio gost. Posebno sam bio dobar sa bubnjarem Rašom Đelmašom, pošto smo bili manijaci za automobilima. Kad su me iz PGP-a zvali da uradim LP “Srđan Marjanović i prijatelji” (1974), što je za mene bilo kao da sam se popeo u raj, umesto da pravim bend, zvao sam Yu grupu. Svirao sam akutističnu gitaru, solo Dragi Jelić i Bata Kostić, a bas Žika Jelić. Album stvarno ima tu neku istorijsku varijantu, mnogo mi znači, posebno jer je tu “ Bluz za usnu harmoniku”. Interesantno da prateće vokale pevaju Bora i grupa Zajedno.
Tada je bilo vrlo teško snimati, uopšte dobili smo osam sati za ceo album! Snimalo se iz cuga, nije bilo nasnimavanja. Sve je bilo navežbano pod konac. Svi pevamo iz cuga, sve se miksa odmah. Nismo mogli mnogo da ekperimentišemo. U pesmi “Vau vau” hteli smo da imao lavež psa, ali gde da to nađemo? Bora koji je uvek za zezanje i šalu rekao je: “Ajde mogu ja to da odglumim”. Super je ispalo. Obično kad se šalim sa njim kažem “Ajde ćuti lajao si kod mene na ploči”, a on meni “Ajde ti krojaču!”, pošto sam imao butik.
Tetrapakom do Ljubljane
Sa Yu grupom svirao sam Niš, Novi Sad
Kerber i Gorski vijenac
Kod trećeg ili četvrtog albuma su me zvali na razgovor u Ljubljanu, jako im se dopalo kako sam radio i pitali su me da li bih hteo da budem u predstavništvu u Beogradu kao urednik da angažujem za njih bendove. Meni je to bilo super. Imao sam u to vreme svoj studio koji je ušao u dil sa firmom da se može snimati za potrebe RTLJ. Angažovao sam Ekatarinu Veliku, Kerber, Poslednju igru leptira, Yu grupu, Slomljena stakla, Indeksovo pozorište…
Moj uticaj je bio velik Pratio sam šta se dešavalo, pa sam tako čuo snimak EKV na Diskomeru Studija B kod Slobe Konjevića. To mi se strašno dopalo i ukapirao sam kakav je to kapacitet. Pronašao sam druge njihove snimke. Zvao sam Grgu njihovog menadžera koji je radio u SKC-u da me spoji sa Milanom Mladenovićem. On je došao do mene, pričali smo i rekao sam da bih voleo da im uradim album za RTLJ. Mislim da su oni čak nosili album na više mesta i da su ih manje više izodbijali. Ne znam tačno. Ponudio sam im kompletnu podršku. Prihvatili su to. Uradili smo album (“Katarina II” 1984) koji je prošao jako dobro. Imali su podršku firme mogli su da izvoljevaju i rade šta hoće. Muzičar sam i svi su me znali, znali su sa kime pričaju. Kad bi okrenuo Milana Mladenovića da dođe na dogovor, rekao bi “Hoću Srki kako da ne”. Sve je funkcionisalo stvarno lepo. Imao sam svirku u Nišu u klubu “Josip Kolumbo” i došli su neki momci, grupa Kerber, “je l’ možemo da sviramo kao predgrupa”. Rekao sam “ajd malo da vas čujem na probi”. Mnogo mi se dopalo kao to zvuči. Rekoh “Vi ste strašni, super ste! Mnogo mi se dopada. Ja bih da uradim vama ploču”. Nisu mogli da veruju! Uradili smo ploču (“Nebo je malo za sve” 1983) i razbili smo s njom.
Bilo je super što su mi Slovenci dali odrešene ruke. Mnogo su mi verovali. Sve sam organizovao cakum-pakum. Napravio sam im čitavu ergelu izvođača. Jednom mesečno sam avionom za Ljubljanu išao ili pismom predlagao. Ponekad sam slao albume za koje nisam dao mišljenje. Bivalo je velikih insistiranja za neke izvođače, ali bih se ogradio ako se ne slažem. Bio je recimo mladi bend za koji sam garantovao, srpski Duran duran - Slomljena stakla. Čak sam ih ja producirao. Krenuli su fino i prodali prvi album “Psiho klub” (1982), ali su posle stali. Žao mi je. Imali su dobru ambiciju, dobar bend su bili. Kleli su se u Duran Duran. Totalno dobra srpska varianta.. Poslednja igra leptira je radila za nas (“Napokon ploča” 1982 i “ Ponovo ploča & druge priče” 1983) , radio sam i prvi album Ekstra Nene kad su bili bend. Bilo je puno toga. Indeksovo radio pozorište, nekoliko kaseta Minimaksa, čak i govorna izdanja kao “Gorski vijenac”. Radili smo prvu video erotsku kasetu “Ju erotika”. Fantastično je prošla. Imao sam super podršku iz Ljubljane, nije bilo nešto da koči uzbrdo. Birokratija koja me ubijala u svemu kod njih nije postojala. Savršena ekipa Jurij Robežnik direktor i Ivo Umek glavni urednik. Uvek si do njih mogao doći ili se čuti telefonom. Radio sam za njih do rata dok se nije otcepila Slovenija.
Poslednji album i krah muzičke industrije
Obično me pitaju zašto “Poslednji album”_Objektivno mislim da će da mi bude poslednji album. Tehnološki će verovatno biti poslednji album. Ja sada objavljujem album na tri-četiri godine, ne češće. Za tri-četiri godine verovatno nosači zvuka u tom obliku neće izlaziti. Meni je to jako loše. Kad se okrenem i pogledam šta se izdešavalo u proteklih 40 godina otkad ja znam za rokenrol, shvatim da su najlepši dani te muzike daleko iza nas. Od 1967-8 do 80 i neke, tih 20 godina su najplodnije. To je vreme procvata, kad je muzika bila smisao svega. Sretan sam što sam zakačio taj period. Ovo sad je smešno zanemarljivo i margina. Huk koji je imalo onda i mali
Da bi uspeo nekada su morali da te priznaju zvanični diskografi, da ulože u tebe, daju ti avanse, omoguće ti da snimiš ploču, organizuju ti promocije, a ne da ih ti plaćaš iz svog džepa. Sad je situacija totalno kontra. Glavni frajeri su vlasnici medija i disko firmi. Mladi ljudi koji hoće da urade nešto, da bi se pomerili se sa mrtve tačke za jedan korak, moraju imati jako puno novca. Ne mogu da se pojave nigde bez para. Sad oni plaćaju diskografa da bi ih objavio i medijskoj stanici da bi ih puštala! A lova koja je ranije bila u prodaji tonskih nosača, to je obrnuto! Diskograf zarađuje na lovi koju dobije od izvođača. Tu je glavna lova, ne od prodaje diska koji se prodaje u zanemarljivo malom tiražu. Zamenjene su babe i žabe. Posao je totalno urnisan. Nije važna muzika nego koliko para možeš da im doneseš da bi bio slavan. Sad svuda imaš neke škole za igranje i pevanje da postanš slavan. Nema ajde da pomognemo nekome talentovanom, da ga izguramo pa da na njemu zaradimo novce. Na tom nivou je muzika. Ljudi više nemaju motiv da se time bave, nemaju gde ni da sviraju. Vidi gde bendovi sviraju i koliko često. Jako retko.
Postoji totalna medijska blokada. Gura se nešto drugo, taj nazovi folk. Vidiš da su preuzeli sve postulate iz rok muzike, celu ikonografiju pa čak i kompozitore i izvođače. A ovi moraju jer nemaju posla, nemaju leba da jedu. Greota da jedan veliki RTS, medijski gigant nema nijednu emisiju posvećenu rok ili pop muzici! Pink je velika tv stanica čiji vlasnik je roker (Željko Mitrović), koji je svirao kod mene u bendu. Shvatam da postoji opravdanje, da postoji piplmetar koliko će koji program doneti para. Ali valjda postoji kultura i dobar ukus?. Meni je neprijatno da gledam sve te rijaliti šouvove, koliko se ljudi degradiraju. Linija sa dobrim ukusom je totalno izbledela i ne postoji. Malo mi je deplasirano da se bavim ovim poslom, jer podseća na borbu sa vetrenjačama.
Moj savet mladim bendovima je da je najvažnija stvar ljubav. Ukoliko neko voli muziku treba da se bavi muzikom. Sve što vredi kad tad mora da ispliva na ovaj ili onaj način.
Bivša Jugoslavija
Nema sretne ljubavi, to je imaginarna varijanta. Ona postoji samo u nadama. To jeste lepota. Sretan sam kad sam tužan. Zvuči kao pleonazam i glupost, ali nije. Kad si tužan znači da reaguješ, da ti se nešto desilo. Katastrofa je što je ljubav prelepa i suština života. Budiš se svako jutro sa nekom nadom da će ti se tog dana desiti nešto što ti se nikad nije desilo, a obično se dešavaju stvari koje su ti se vec desile. Ali nada uvek postoji. Iz svake pesme na “Poslednjem albumu” provejava upravo takva nada. Ne postoji pesma o sretnoj ljubavi sa težinom. Ne mogu napisati dobru pesmu ako ne osećam na neki način tugu. Nije to klasična depresija. Volim kad me ponesu osećanja, kad reagujem kad mi se nešto dešava kad me to zaokupi. Pesme u principu govore o takvim situacijama. Volim kad mi se neko javi i kaže pevaš baš o onome što se meni dogodilo. Znaš da nisi sam i vidiš da postoji dosta ljudi koji misle isto. Ljudi su napravljeni od istog materijala i 99 posto reaguje vrlo slično.
“Bivša” ide kao pesma u kojoj se govori o devojci, a ti tek na kraj ukapiraš da se govori o Jugoslaviji. To je oda Jugoslaviji. Ja sam tip koji će večito govoriti odama o toj zemlji. Najlepši deo mog života je prošao u toj zemlji. Meni je sve to bilo mnogo lepo i mnogo sam voleo tu zemlji. Deo mog srca je ostao u Jugoslaviji bio sam strašno nesretan kad se raspala, nisam mogao da verujem da će se to dogoditi. Bio sam nesretan dosta dugo jer se tako izdešavalo. Kad pustim “Bivšu” i sam se bogami naježim. Ali mislim da je neće vrteti uopšte. Imam spot za sličnu stvar “Ko te pita” sa Tomažem Domiceljom. Napravio sam je namerno da da moj tekst bude na srpskom, a njegov na slovenačkom. Pesma je dijalog. Ja njega pitam kako živi u Evropskoj uniji. Kako je tebi tamo, da li je bolje nego meni ovde? On odgovara da je isto, ništa mu se nije promenilo. Ja njemu kažem “ako tebi bude bolje pošalji malo sreće da se i moj život promeni ili da ja odavde pošaljem malo bola”. Kroz pesmu provejava “a moglo je biti bolje”. Snimili smo spot kao dokumentarni film. Ja njega čekam na aerodromu dok Tomaž dolazi, i on mene u Ljubljani.
Ima stanica koje neće emitovati spot, jer se boje te političke konotacije. Imaš budala koji shvataju urednički posao kao kad je bila Kominterna. Na par mesta čuo sam po tim manjim stanicama “daj drugu pesmu, nemoj ovo”. “Bivša” ima poruku koja je babaroga ali je pitanje koliko će se zavrteti na radiju. Bojim se da je neće vrteti, jer će shvatit kao “šta sad ovaj opet priča o Jugoslaviji, šta da se vratimo tamo?”. Pesma govori o onome šta ja osećam prema tome. Ne možeš mi reći da 80 odsto ljudi ne oseća isto prema Jugoslaviji? Nikad nisam bio ni u jednoj stranci, nisam se bavio politikom, ne zanima me uopšte, ali ne mogu da kažem “da super je što smo se otcepili”, kad nije. Valjda svi kapiraju da nije?
Četvorica za budućnost
Imali smo turneju sedamdesetih, mnogo lepa stvar, obišli smo zemlju uzduž i popreko.Ivica Percl je bio rodonačelnik. Domicelj, Percl, Mlinarec i ja. Zvali smo se “Četvorica za mir”. Mada tada nije bilo reči o ratovima, bio je trend i fora “Peace brothers!”. Imam plan da aktiviram “Četvoricu za mir”. Tomaž je za, Percl je umro pa je ideja da pokušamo animirati Jadranku Stojakovać, koja je moja velika prijateljica, zajedno je sa mnom pobedila u Subotici, znamo se 100 godina. Radiću iz petih žila da ih sve spojim.
Коментари