Najdugovječnije ime domaćeg rokenrola, legendarna Yu grupa 29. novembra navršava 40. rođendan, i šteta je što su njeni ključni članovi, neuništva braća Jelić odlučila da taj dan provedu skromno, bez zaslužene javne proslave. Umjesto toga, basista Žika Jelić najavljuje da će narednih godinu dana Yu grupa četiri desetljeća od osnivanja obilježiti mogućim DVD-ijem, novim albumom i "koncertom koji bi trebalo da bude u nekom većem prostoru".
Svjestan da se bliži 29. novembar zvanični rođendan Yu grupe i nekada glavni državni praznik druge Jugoslavije, nekoliko dana ranije nazvao sam telefonom Žiku Jelića, i na moju radost pristao je da tim povodom prošećemo malo kroz prošlost beogradskog sastava, kojeg u suštini od početka vodi sa bratom, gitaristom i pjevačem Dragim Jelićem. Nisam mogao da na početku ne izrazim žaljenje što Yu grupa nije odlučila da 29. novembra priredi neko koncertno slavlje.
Žika: Planirali smo, imali smo više ideja i sugestija sa strane, ali nijedna nam nije u potpunosti odgovarala, tako da će i ovaj 29. novembar, kao i raniji, proći proslavljen, ali u krugu grupe. Zato je cela sledeća godina u znaku tih 40 godina. Ostavili smo za sledeću godinu sve te promotivno-koncertne aktivnosti povodom tih 40 godina.
- Zna li se u ovom trenutku šta će sadržavati te aktivnosti?
Žika: Treba da vidimo sa "Bir (Beer) festa" kakav je kompletan materijal. Tonski je jako dobar, samo da vidimo slika kakva je. To bi bio jedan interesantan DVD. A CD je u planu. Da li potpuno sa novim kompozicijama ili nekoliko, a ostalo bi bile neke pesme koje su ranije snimljene i uopšte nisu izdavane. Videćemo. Uglavnom biće novi CD.
 |
| Yu grupa danas |
- Da li će se pojaviti CD boks set sa svim albumima?
Žika: Kroacija rekords (Croatia Records) bivši Jugoton je odavno sam dao takav predlog i čekaju samo da mi kažemo kad nam to treba. Oni su spremni da prva četiri albuma izdaju u toj varijanti. Znači CD sa svim propratnim materijalom. U PGP-u su takodje isto izrazili želju, ali tokom iduće godine. Znači neki potpun materijal obe kuće za koje smo radili.
- 40 godina nije malo. Jači su od vas Stonsi i još poneki.
Žika: Jeste. 40 godina samo u Yu grupi je dosta godina, ali kad uzmemo još i to da smo nekih osam godina pre toga Dragi i ja svirali u više poznatih jugoslovenskih i beogradskih grupa, Bogami 48 godina bavljenja rokenrolom je baš impozantna cifra kad su godine u pitanju.
- Vi ste trenutno nas najdugovječniji sastav, ne znam imali ko sa dužim stažom...
Žika: Na Balkanu, ne.
- U prvoj postavi imali ste klavijature.
Žika: (Miodrag) Mive Okrugić je svirao klavijature, (Velibor Bogdanović) Boka je bio za bubnjevima, Dragi gitara i vokal, i ja bas gitara.
- Kako je došlo do osnivanja Yu grupe? Je l' bila zamisao da se radi određena vrsta muzike ili su se stvari dogodile samo po sebi?
Žika: Pre nastanka Yu grupe Dragi i ja smo svirali u više grupa. Grupa pre Yu grupe se zvala Džentlmeni i bila je jako poznata na tadašnjoj sceni Jugoslavije, ali mi smo bili reproduktivci i trudili smo se da što bolje imitiramo strane grupe i pevače koji su bili na evropskoj i svetskoj sceni, znači tuđi materijal. I onako spontano smo počeli da radimo sopstvene kompozicije s obzirom da Dragi svira gitaru i imao je dara za to. Već se oprobao u grupi Džentlmeni na festivalima. Onda smo odlučili da pređemo na autorski deo, na srpskom tekst, i izdvojili smo se iz te jako popularne i priznate grupe Džentlmeni Dragi, Boka i ja, a Mive je pridodat grupi kao čovek koji je tada jako, jako dobro svirao klavijature.
- Zašto prva postava nije proradila duže. Snimili ste samo nešto stvari za Radio Beograd.
Žika: Posle godinu dana, kao što mnogo što-šta ne može da opstane u životu za sva vremena, eto ispostavilo se da Mive jednostavno ne može sa nama trojicom, koji smo imali već nekakvo određeno mišljenje o svemu što bi u budućnosti trebalo da radimo. Počeli smo da se razmimoilazimo. Na Bokin predlog, da bi nam dobro došao Bata kao gitarista, koji je u to vreme svirao u Terusima u Tuzli, pozvali smo ga. Sa Batom vrlo brzo smo napravili tandem snova. Mislim da je najbolja kombinacija u Yu grupi za sva vremena bila Dragi i Bata kao gitaristi.
- Šta su to njih dvojica imali?
Žika: Imali su sopstven izgrađen stil, način sviranja vrlo prepoznatljiv. Taj zvuk i automatski ta njihova individualnost spojena zajedno. Čovek je odmah mogao da oseti da se radi o dve jake individue koje telepatski se dobro razumeju. Njihovo pravljenje kompozicija i dopunjavanje. Jedan kad krene bilo koju temu, drugi ga je nadopunjavao bez reči. To je bilo to što svaka grupa priželjkuje. To smo mi imali sa Batom.
- Je l' postojao još neki predlog za ime, prije nego što ste uzeli Yu grupa?
Žika: Naziv benda nije postojao do tog nastupa 29. novembra 1970. u Sinagogi, zemunskoj diskoteci. Poznati disk džokej, a sad kapetan civilnog vaduhoplovstva, Zorana Modli je u prepunoj diskoteci posetiocima predložio da daju naziv. I desio se čovek Miroslav Stanivuk, koji živi u Beogradu i dan danas, i on je zvanični kum Yu grupe. Na ulaznici je napisao da ne bude dugačko Jugoslavija, neka bude kratko Yu. To je znak poznat u celoj Evropi i svetu. To nam se mnogo dopalo. Tako je nastao naziv.
Žika: Kako da nije bilo! Neverovatno je da nikad ljudima koji vole ono što rade ta afirmacija nije dolazila bez mnogo muke. Ljudi kao Nikola Karaklajić sa svojim saradnicima su osetili da Yu grupa vredi i davali su nam u svojim emisijama prostora, i termine za snimanje novog materijala. U Studiju 6 Radio Beograda smo načinili prve snimke za emisiju "Veče uz radio".
- Je l' to za Karaklajića bilo sa Mivetom?
Žika: Jeste, a već sledeće godine sa Miodragom Batom Kostićem.
- Zašto poslije prvog singla za PGP, za drugi "Mali medved/Bio jednom jedan pas" (1972) idete u Jugoton?
 |
| Drugi singl |
- Otkud uticaji narodne muzike kod vas?
Žika: Slušajući svakojaku muziku u mladosti i odrastanju, narodna muzika je bilo puno zastupljena. Verovatno je to negde u nama lagano usađeno. Na nekim probama smo iz zafrkancije sviruckali tako te neke narodne motive i na predlog jednog, drugog, trećeg "ajd da probamo ovo", tako su nastale te pesme "Nona", "Kosovski božuri"...
- "Kosovski božuri" (treći singl sa "U tami disko kluba" 1972) su u začetku bili instrumental.
- Zašto je prvi album snimljen bez Bate Kostića?
Žika: U jesen '72. Bata i Boka napustaju Yu grupu želeći da naprave nešto svoje. Ostali smo samo Dragi i ja ne znajući šta ćemo i kako ćemo. Već je Jugoton izrazio želju za LP-ijem, a imali smo već nešto materijala. Onda vrlo brzo na predlog tadašnjeg čoveka u Jugotonovoj poslovnici u Beogradu Obrada Jovovića smo vrlo lako rešili taj problem. Kad sam mu rekao: "Eto otišla su nam dva člana", rekao je: "To nije nikakav problem! Nađite novog bubnjara i sve u redu". Kažem: "Vidi bre! Mi kao brinemo, lupamo glavu, a to se tako lako rešava". (smijeh)
- Je l' Raša Đelmaš dotad bubnjar Pop mašine bio očigledan izbor?
Žika: Mi smo njega slušali kako svira i odmah smo došli do zaključka da je to taj čovek koji nama odgovara. Unapred je razmišljao. Da smo ga pratili u mnogo čemu, verovatno bi Yu grupa otišla u nekom drugom pravcu, bila bi negde u Evropi, ako ne i dalje.
- Gdje ste snimali prvi album?
Žika: U Šestici. Radili smo ga jako brzo. Mislim da nije potrajalo ni čitavih 20 sati...
- Tako malo!?
Žika: Pa da. To se snimalo jedan na jedan. Postavimo instrumente i pojačala, kao živa svirka.
- Čak se čuje i zujanje pojačala...
 |
| Omot čuvenog prvog albuma |
Žika: Zuje pojačala kad prestane da se svira. U delu koji je utišan čuje se zujanje zbog lošeg uzemljenja.
- Znam da niste bili zadovoljni zvukom, ali meni prvi album danas zvuči sjajno. Ima neku toplinu.
Žika: Možda to i nije loše da čovek nikad nije zadovoljan, jer prirodno teži ka boljem i savršenijem? Definitivno kad preslušam taj prvi album nije mi čudo zašto ga svrstavaju u veoma interesantne i cenjene albume za to vreme, kad je Evropa u pitanju, a ne samo Jugoslavija.
- Postoji li tematski koncept prvog albuma?
Žika: Ne. Kompozicije su same po sebi nastajale na probama i tako smo ih uvežbavali. Uvežbavali smo ih tako zbog toga jer u studijima nije moglo da se gubi vreme. Odsviramo, potrudimo se da ne bude grešaka ili ako se dese da može da prođu, da se ne bi ponavljalo snimanje i gubilo vreme. Zato je tako brzo snimljen album. Tematski nije bio određen.
- Ali pjesme "Noć je moja", "Crni leptir", "More" posjeduju tu neku mračniju stranu kad bolje pogledaš stihove.
Žika: U to vreme na prvom albumu većinu tekstova je napisao Dragan Nedimović. On je čovek koji se pojavio ne znam ni ja odakle i kako, ali znam da je bio poznati atletičar. On je to nekako za tren oka na postojeće melodije, koje mu je Dragi dao kao nekakvu radnu varijantu na nekakvoj kaseti, napisao tekstove. Ti tekstovi su u stvari razmišljanja tog čoveka. Možda zbog toga...
- "More" čini mi se ima u sebi opis samoubistva.
Žika: Pa ima. (smijeh)
- I "Crni leptir" je mračan sa onim "ali ne znaju da tu je kraj, da ih ubija njene svetlosti sjaj".
Žika: Interesantno da mi nikad nismo to tako procenjivali i analizirali. Nama su tekstovi bili nužno zlo. Te pesme smo uglavnom doživljavali instrumentalno, nije to bilo mnogo bitno kakav će tekst da bude. Sad kad prešlusavam imamo u dosta kompozicija jako glupe, tupave neke tekstove, koje sad nikad u životu ne bih stavio, ali onda je bilo "ma dobro daj, teraj, kakve veze ima". (smijeh)
- Za "Noć je moja" stihove je pisao Branko Marušić-Čutura...
Žika:...Čutura je bio čovek sa kojim smo zajedno radili u grupi Džentlmeni pre nego šsto je Yu grupa nastala i Čutura je bio poznati u to vreme tekstopisac, a i prvi vokal u grupi Džentlmeni, tako da njemu kad smo se obratili za pomoć da napiše neki tekst, on je napisao za tu pesmu "Noć je moja" i još za neke. "Šta će meni vatra" na primer.
- Niste probali s njim uraditi nesto kao pjevačem?
Žika: Imali smo par snimaka onih malih na 45 obrtaja u grupi Džentlmeni, ali ne za Yu grupu, jer smo njemu i klavijaturisti i saksofonisti Miti Simikiću ostavili naziv i kompletnu reputaciju Džentlmena i oni su koristili to ime, sa još par pridodatih muzičara, i trajali još neko vrijeme.
- Kako je došlo do toga da vi pjevate "Crni leptir"?
Žika: Nisam ja o tome ni razmišljao, jer nemam tih pevačkih ambicija. Nikad nisam se trudio. Ali bilo je "Ajde probaj ti, otpevaj malo". Ja sam se malo potrudio i nisam ni računao da će to nešto da bude. Evo o čemu se radi...Kad se naprave pesme grupa uvek ili ne računa ni na jednu ili računa uvek na pogrešnu pesmu da će da bude hit. Ako uopšte razmišljaju na taj način. Za "Crnog leptira" mislio sam da je to neka tamo pesma, kad ono Bože sačuvaj!
- Na koju ste tipovali da će biti hit?
Žika: Šta ja znam...Na primer "Trka" mi je bila odlična pesma, pa "Noć je moja". I koncetno je prolazila jako, jako dobro, pogotovo što na nekim koncertima nismo se striktno pridržavali već snimljene koncepcije, bilo je tu nekih improvizacija i nekih pridodatih momenata kad je sviranje u pitanju. Na primer "Čudna šuma" mi je bila tipično dečija pesma, ali eto ostade da živi do dana današnjeg. "Crni leptir" takođe.
- Imate li objašnjenje zašto su te dvije pjesme postali klasici Yu grupe?
Žika: Ne, nikakvo! Nemam objašnjenje. Jednostavno tu nekako ne postoji pravilo i ne može niko da proceni šta će i na koji način da prihvate ljudi i koliko dugo. Onda kad se to desi kao što se desilo sa "Čudnom šumom" sa "Leptirom" kao sto se desilo sa puno pesama sa singlova kao "Kosovski božuri", koje sviramo i dan danas, onda super je to osećanje da je to nešto ostalo da živi toliko dugo godina. Možda čak i posle nas. To se pojavi kao želja svakog ko se bavi tim kompozitorskim radom.
- Prvi album kad se pojavio važio je za najtiražniji do tada u jugoslovenskom rokenrolu?
Žika: Jeste.
- Koliko je prodato?
Žika: Nikad se to ne zna, niti nam je bilo dostupno da uđemo uopšte u bilo koju dokumentaciju. Šta ja znam...bili su neki srebrni, zlatni tiraži, pojam nemam koliko je to bilo u to vreme, 50.000, 70.000, 100.000?
- Za drugi album "Kako to da svaki dan" (1974) se vratio Bata Kostić.
Žika: On dolazi '74. kao potreba, jer trio je ograničen dosta. Da bi se upustili u neka druga razmišljanja i krenuli nekim drugim pravcima, da ne bi ostali suženi i skučeni, pozvali smo ponovo Batu. On je prihvatio i došao. To nam je bila jako dobra varijanta, jer posle tog albuma Dragi odlazi na odsluženje vojnog roka, pa ostaje grupa i dalje da koncertno živi, Bata, ja i Raša.
- Kako danas gledate na taj album?
Žika: Ima zanimljivih stvari, međutim nije prošao kao prvi album kod masa. Bio je dosta različit od prvog albuma.
- Ima eksperimenta kao u "Ništa nema novo"...
Žika: Vrlo mnogo toga. Uspuštali smo se u te neke u pravom smislu eksperimente za koje nismo znali uopšte kako će biti prihvaćeni kod publike.
- Zanimljiva je odluka da snimite "More 2" kao nastavak pjesme "More" sa prvog albuma.
Žika: Tu je Dragi već sa snimanja otišao na odsluženje vojnog roka i čini mi se neke pesme kao "More 2", da sam ja to otpevao, a nisam bio spreman za tu vrstu rada. Album je takav kakav jeste, dobar, odličan album. (smijeh)
- Malo mi se čini da je na drugom albumu malo zvuk "tanji" nego prvi.
Žika: Jeste.
- Gdje ste snimali?
Žika: U Šestici...ne znam gde smo radili, iskren da budem, pojam nemam! (smijeh)
- Od trećeg album "Yu grupa" (1975) kao da ide ka nekom, danas bi se reklo mejnstrim zvuku, uslovno rečeno?
Žika: Nismo znali šta znači u to vreme mejnstrim, niko nije vodio računa o tome koji je to pravac i u šta će da nas svrstaju. Mi smo radili zato što smo voleli, tako smo svirali.
- Tad se pojavilo Bijelo dugme što je potpuno promjenilo raspored snaga na jugoslovenskoj sceni.
Žika: Tada se drugačije vrednovao jugoslovenski rokenrol, pa i grupe koje su u to vreme bile popularne. Mi smo imali stalne turneje po celoj Jugoslaviji koje su trajale po mesec u različitim krajevima. Samo jadranska obala 20 dana, pa samo Makedonija ne znam koliko, pa samo Hrvatska opet mesec dana. I Vladimir Mihaljek Miha poznati menadžer iz Zagreba, baš na jednoj od većih turneja tih godina, predložio je jednu jako interesantnu grupu iz Sarajeva. Nisu se tad zvali Bijelo dugme već Jutro ili tako nešto. I kaže: "Bili bi dobro da idu kao predgrupa Yu grupi". I ja sam znao, znali smo mi svi, otprilike šta oni sviraju, kako izgledaju i eto to im je sa naše strane bila pomoć za što bržu afirmaciju. Oni bi kad tad došli na poziciju na koju su došli, koju su zaslužili zahvaljujući tim turnejama i svakodnevnom sviranju.
- Vi ste koristili narodne motive, a onda se pojavilo Dugme koje je to radilo na svoj način...
Žika: Nisu nam smetali uopšte. Ne. Zato što mi nikad nismo nekog eliminisali u smislu "nećemo s njim, ili ovo bi moglo da nam škodi i da nam pokvari neke planove". Naprotiv mi smo radili sasvim normalno. Eto Bijelo dugme se sastalo i na Hipodromu su pokazali kako to sve izgleda i šta je to. (smijeh)
- Zanimljivo mi je da je Oliver Mandić trebao kao klavijaturista raditi sa vama. Zašto to nije proradilo?
Žika: Temperament. Nismo se slagali. On je isuviše temperamentan čovek za nas. Mi smo poprilično smireni ljudi. Nismo mogli.
Žika: Raša odlazi iz grupe, osniva svoju grupu, a ja i Dragi ostajemo. I onda smo svirali puno tih turneja tu dole na jugu i u Prizrenu smo upoznali Mitu, dobro je svirao bubnjeve, a na njegovu preporuku došao je Nedžat Maculja. "Ajde da vidimo kako čovek svira" i eto.
- Zašto samo jedan album sa tom postavom?
Žika: Trajalo je samo do njihovog odlaska u vojsku. Čim su otišli morali smo da razmišljamo o grupi i opstajanju. Vojska je mnogima kvarila planove. (smijeh)
- Na kraju prve faze djelovanja za album "Samo napred" (1979) prešli ste iz Jugotona u PGP. Zašto?
Žika: Ništa specijalno. Ako snimamo LP ajde da odem tu gde mi je najbliže, u Makedonsku ulicu. Svratili smo. "Ljudi je l' može?" "Može!" (smijeh)
- Sa radom ste prekinuli '81.
Žika: Tad su bile popularne radne akcije. To su bile turneje po tri meseca preko leta i svake godie smo jako puno svirali na tim radnim akcijama za mlade iz cele Jugoslavije. I u Nišu nam se desio požar kad je izgoreo dobar deo instrumenata i kombi, pošto smo mi putovali sa kompletnom opremom. Imali smo ne samo binsku opremu i razglas, već i sve osim pozornice. Sve smo imali svoje i sve smo sami radili. Bili smo i muzičari i tehničari i vozači, sve živo. I eto na jednoj turneji '81. desi se požar. Pauza je bila zbog moje povrede. Poprilično sam bio povređen u tom požaru i prolazilo je vreme. Bubnjar Dragoljub Đuričić je dobio poziv da ode u Leb i sol, ja i Dragi opet smo ostali sami. Čekali smo trenutak do '87. Tad se pojavio poznati lik pod imenom Žika Ivanišević, koji je inače sad galerista vrlo uspešan, u to vreme je došao na ideju da ponovo pokrene Yu grupu. I u razgovoru sa njim krenemo ponovo kao nekad Boka, Dragi, ja i Bata. Skupimo se malo, uvežbali smo sto smo dobro znali, i na tom koncertu "Legende Yu roka" (u Zagrebu 1987.) se ispostavi da je kao da nismo ni prestajali. Publika zna sve pesme. U međuvremenu su odrastali bez nas, ali bilo im je sve poznato. Onda smo nastavili.
Žika: Kad smo dobili angažman od Žike u Puli u ferijalnom kampu nekih dva meseca, to nam je bilo odlično, mogli smo svaki dan da odvojimo vreme za probe. Uz tu pesmu Batinu "Od zlata jabuka" znali smo da nema šta da reskiramo, niti da razmišljamo da li će biti sve kako treba. Iako su nam mnogi prognozirali težak i neuspešan povratak. Čak i naši poznanici, ali odlično je prošlo.
- Podmladili ste se na albumu "Rim 1994" sa mladim gitaristom Petrom Jelićem, vašim bratancem.
Žika: Dolazi opet do promene u sastavu. Dolazi Raša, a Bata i Boka odlaze iz grupe. Koga ćemo za drugog gitaristu? Raša je predložio "Ajde Petra da uzmemo" s obzirom da je svirao već u nekim grupicama i završio je muzičku školu. Tako je krenulo. S obzirom da nam je najbliži rod, dobro smo ga poznavali, od njegovog rođenja. Rekoh: "Ajde neka dođe i odsvira jedan nastup”. I ispadne jako dobro. Sa lakoćom sve odradi i završimo taj nastup, pa ga na nekom sledećem opet pozovemo. I baš se sećam Dejan Cukić je bio konferansije, ne znam kojim povodom i šta je bilo, pita: "Kako ovog da najavim?" Objasnim mu ko je i rekoh: "Najavi ga kao člana Yu grupe". I tako Pera postade član Yu grupe na njegovo iznenađenje. Dopalo mu se. Vidi se po tome što je i dan danas član Yu grupe.
- Prošlo je potom desetak godina do albuma "Dugo znamo se" (2005). Zašto toliko?
Žika: To je pitanje za Dragija i Petra, oni su zaduženi za taj kompozitorski i snimateljski deo kada je Yu grupa u pitanju. Kao, šta će nam album kad imamo dosta pesama? Ipak, iduće godine biće sigurno nekih novih lepih pesama.
- Kad proslavite 40 godina, šta dalje?
Žika: Sviramo do zadnjeg daha, što bi se reklo. Nema više trte mrte.
- Da, kad može Kit Ričards...
Žika: Kad može onaj...Bože sačuvaj! Ko da ima sto godina u odnosu na nas iz Yu grupe. (smijeh)
- Postoji li neko objašnjenje vaše opstojnosti i dugovječnosti?
Žika: Zavisi kako je ko krenuo u te vode i zašto je počeo da svira i bavi se muzikom. Yu grupa je došla iz 100 postotne ljubavi prema muzici, osećanju koje rokenrol izaziva u nama. To je ta neka ljubav prema rokenrolu i načinu života koji se razlikovao od svakodnevnog standardnog načina u smislu da se tačno zna od ujutro do uveče gde ideš na koje radno mesto, kad da ručaš...Kod nas je to bilo sve pomereno i nije imalo striktne granice i satnice. Tako da, ta razlika u načinu življenja, ta ljubav prema muzici, ta želja za stvaranjem muzike, pa da se ona predstavi drugim ljudima, da im pobudimo neka najlepša osećanja, to je sve uslovilo da mi trajemo.
- Da li se isplatilo materijalno?
Žika: U materijalnom smislu nije. Ma kakvi! Samo je zadovoljavajuće bilo da može da se živi. Nismo razmišljali da prekinemo, ali je bilo jako teško opstati. Okej kad se baviš rokenrolom iz ljubavi, a mama i tata te podupiru u materijanom smislu, ali treba živeti od te muzike. To je hazardersko upuštanje u dalje tokove života. To nije nimalo jednostavno.
Zvanična strana: www.yugrupa.com
Zvanična strana: www.yugrupa.com
Aleksandar Arežina
Коментари