Странице

субота, 17. јул 2010.

Bajaga i instruktori – 25 godina na drugoj strani jastuka


Bajaga i Instruktori objavili su prije 25 godina drugi album „Sa druge strane jastuka“ koji im je tada, pun hitova poput naslovne pjesme, „220“, „Dobro jutro džezeri“ ili „Zažmuri“, omogućio brzopotezan ulazak u prvu ligu, među najpopularnije i najpriznatije izvođače jugoslovenske pop i rok scene.

Poslije neočekivano uspiješnog samostalnog prvenca „Pozitivna geografija“ (1984), sada već bivšem gitaristi Riblje čorbe Momčilu Bajagiću nije bilo preostalo ništa drugo nego da nastavi istim pravcem i prvi put pod imenom „Bajaga i Instruktori“ ponudi još jednu zbirku od 11 žanrovski šarolikih, lepršavih i optimističnih pesama. Album se pojavio 13. marta 1985. godine kao vinilno i kasetno izdanje za PGP RTB, dočekan pozitivnim ocijenama publike i kritike u Jugoslaviji. „Sa druge strane jastuka“ je konačno remasterizovan i pojavio se na CD-u, kao posebno izdanje promotreske kuće Long plej i poklon, uz „Pozitivnu geografiju“ i „Jahače magle“, posjetiocima tri prednovogodišnja koncerta u ispunjenom beogradskom Sava centru, gdje su Bajaga i Instruktori proslavljali 25 godina rada. Sa Bajagom sam razgovarao sredinom juna u njegovom malom improvizovanom demo studiju, u srcu Beograda, gdje je tih dana predano radio na pjesmama za novi album predviđen za jesen. 

“Prvi je album otišao negde u prvom naletu u 50.000 primeraka što je bilo jako dobro. Sa drugim ne verujem da su u PGP-u mislili da ćemo da idemo preko stotke. Posle su nas ozbiljno ukapirali u PGP-u, jer je album otišao u 360.000 u prvom naletu, a kasnije verovatno još. Sa tim albumom razvalili smo, totalno! Toliko da smo dobili sve nagrade, album godine, pesma godine…To su oni najbolji trenuci kad loše stvari po tebe preokreneš u dobre. Desilo se da sam napustio Čorbu koja je bila najpopularniji bend i najplaćeniji, a napravio sam bend koji je isto tako razvaljivao”, reče Bajaga. 
- Prvi album „Pozitivnu geografiju“ (1984) si snimio još kao član Riblje čorbe, ali si potom izašao iz benda i pretpostavljam da je sada drugi album bio neminovnost?

Bajaga: Pa da. Po odlasku iz Riblje čorbe (1984) već sam počeo pomalo da pravim neke pesme. Živeo sam u Kosovskoj gde sam imao iznajmljeni stan i u jednoj sobi Taskamov porta studio. Na njemu sam kao i za prvi album radio demo snimke za drugi. Znam da smo imali skoro sve stvari gotove sa tekstovima kad smo ušli u studio da snimamo. Možda dva puta mi se desilo u životu da sam imao sve spremno. Da li je samo jedna pesma tokom rada (u studiju) nastala? Producent je bio Bata Kovač za prvu ploču, a sada se pojavio Saša Habić, koji je imao više posla sa zvukom nego sa aranžmanima. Bio je malo je mlađi od Bate i bliži trenutnim tokovima, pa smo rekli Bati da bismo to radili i sa Habićem. Bata nije imao ništa protiv. Tako da su drugi album praktično zajedno producirali Bata i Habić. Snimali smo u Studiju 5 (PGP RTB-a) krajem 1984. godine, mislim da je počelo negde u novembru, decembru, a znam da je padao sneg kad smo miksali “Zažmuri” i da je bio januar, februar. Peticu smo dobili ovaj puta da nemamo frke sa terminima. Nije bilo baš skroz opušteno, ali nismo morali da čekamo da prvo završi snimanje neko drugi. Stvarno je ta Petica bila čudo kad se pojavila. Ne postoji nešto sa čim bi moglo da se uporedi. Znam da su nas bili odveli kad sam došao u Čorbu da vidimo Peticu, to je bilo kao kad bi sad sleteo spejs šatl. Stvarno je u jednom trenutku dobro išlo diskografiji da je (direktor PGP-a) Stanko Terzić preko kredita ili stvarno iz realnih prihoda, nemam pojma, obezbedio Peticu. To je bio jedan od stvarno jako dobro opremljen studio, vrlo blizu nekih londonskih u to vreme.

- Da li su na “Jastuku” sve pjesme pravljene baš za taj album ili je pretekla neka od “Geografije”?

Bajaga: Ne, nije. U to vreme stvari su iz mene veoma lako izlazile. To je prednost kad si mlad. Jedan moj vršnjak kaže da se u ovim godinama i deca teško prave, a kamoli pesme (smijeh). Kad si mlad mnogo ti lako izlaze. Mislim da smo čak imali jednu pesma viška za album, ali to nikad nismo snimili jer je bila glupost, neko zezanje na italijanske kancone, jer je tad bio popularan festival San Remo i te fore.

- Da li si imao neki koncept za “Jastuk”?

Bajaga: Ne. Kako su mi stvari izlazile. To je bio kao neki dobar nastavak “Geografije”. Mi smo se tada mnogo družili kako bend. Bili smo klinci, imali smo vremena i gde god da se nađemo svirali smo te stvari. Tako da su svi znali već da će to da bude okej. Album je izašao u proleće 1985. godine i sa njim smo definitivno razvalili. PGP nam je dao ozbiljan šou program na televiziji, to je Miša Vukobratović režirao, gde su sve pesme ispraćene, svaka je dobila spot. To smo uradili za 10-15 dana, ozbiljno snimanje sa sve statistima. Takve emisije su bile jako gledane i skup projekat za televiziju tog vremena.

- Meni je zapanjujuće da si razočaran učinkom razmišljao da na kraju objaviš samo singl sa “Džezerima” i “Zažmuri”.

Bajaga: Pa da, nisam bio siguran. Nisam bio razočaran, koliko nisam imao iskustvo da imam takvu odgovornost. Pre sam bio samo još jedan autor u Čorbi, a ovde sam se možda uplašio odgovornosti. Uz to album smo već godinu dana izvodili po svirkama, meni je bio poznat i mislim da sam se bio zasitio, previše sam to slušao. A sad mi je jedan od dražih albuma.

- Dobro, koliko je bilo izgledno da se pojavi samo singl?

Bajaga: Ma ne. To je bilo više ludilo. Taman posla! Ne bi nam dali ovi iz PGP-a! Mi smo bili potrošili studio i moralo je da se plate ljudi. To je bio moj trip jer sam bio klinac. “Zažmuri” je dobro zvučala. I danas mislim da su “Džezeri” jedan od naših najboljih snimaka. Ne tehnički, koliko ima kiloherca, već se potrefila atmosfera i ton, tu ne bih promenio ništa. Ne samo ton već i ko je koliko udaljen od mikrofona! Takve stvari. Kad sam napravio “Dobro jutro džezeri” razmišljao sam ko bi tu mogao da svira. Na kraju sam pitao nekog od mlađih džezera, pošto se u pesmi pominje Majls Dejvis i Koltrejn, ko bi mogao njih da svira najbolje. I onda su mi rekli: “Vidi ako je Koltrejn onda ti treba Mića Marković”, jer su ga zvali Mića Koltrejn. “Ako neko zna sve Koltrejnove fraze to je on sigurno”. Vidim Miću tu negde u Radio Beogradu i pitam ga: “Izvin’te Mićo da li bi hteli?” Njemu se dopalo, pošto mu je Koltrejn bio idol u mladosti. Kao: “Dobar je, dobar je tekst. Važi”. Pitam ga: “A ko bi mogao da svira Dejvisa?” Mića kaže: “Jedino Stjepko Gut. Pitaću ga”. Stjepko kad je čuo tekst dopao mu se. Malo su obojica bili u fazonu: “Je l’ ti to nas zezeš da sviramo narodnjake?”(smijeh), ali kao: “nema veze dobra je stvar” (smijeh). Rekoh nisam mislio ništa loše nego mi više krivo što se tako dešava. (Branko Mačić) Mačak je svirao solo na gitari. On je to odsvirao fenomenalno i mi smo rekli super je! I onda on dođe posle dva dana i kaže: “Ljudi molim vas! Ja imam mnogo bolji solo od ovoga što sam odsvirao, dajte mi samo pet minuta!” I ja pitam Habu, a on kaže da ne treba, da mu je već odličan solo. Zato se dogovorimo da ne brišemo stari solo, nego samo da ugasimo kanal. Međutim on dođe i ispali stvarno fenomenalan solo i taj drugi je ostao. Krle (Dragan Jovanović, Generacija 5) je isto svirao gitare, a Neša (Stefanović) Japanac bas...


- Sa “Francuskom ljubavnom revolucijom” Instruktor Žika Milenković se prvi put pojavljuje kao autor.

Bajaga: Žika je odavno sa bendom Mačori imao pesmu sa tekstom na nekom šatro francuskom, koji je bio jako duhovit. Refren je išao: “Se la ton de la boli”, mada ne znam šta to znači, pa: “Okular kafe piškin” (smijeh). Pokušao sam da zadržim Žikinu atmosferu, a da napravim tekst koji ima malo taj francuski šmek, a konsultovali smo i jednu gospođu koja je baš znala francuski. Dobar je spot kad Žile pravi Ajefelovu kulu od šibica. Žile je bio dugo u Teatru levo, putovali su po celoj Evropi su nekim starim kombijem kojeg su kupili od hitne pomoć u Francuskoj, a izgleda da su južna Francuska i Pariz ostavili najveći utisak na Žileta. Smešno je da su kupili kombi koji ima ona mutna stakla i male providne krstove. Žile kaže da je celu južnu Francusku i Pariz video kroz taj krst (smijeh). Žiletu je iz tog perioda i danas ostalo da voli da zapali goloaz.

- Sastavni dio povijesti Bajage i Instruktora je prvi od dva koncerta na stadionu Tašmajdan na kom ste promovisali “Sa druge strane jastuka”.

Bajaga: Bio je te godine koncert “Ju rok misije” (jugoslovenskog pandana Live Aid za pomoć gladnima u Etiopiji) na Marakani. To nam je išlo na ruku. Bila je postavljena bina na istočnoj tribini stadiona, publika na zapadu, a između trava. Nije se videlo ništa. Bila je neverovatna jeka, da ne možeš da zamisliš. Kad kažeš jedan, čuješ dvadeset puta jedan, jedan, jedan…Milić Vukašinović iz Vatrenog poljupca, mislim da je bio malo cirke, rekao je “Dobro veće, veće, veće…Ugasi ovaj reverb, reverb, reverb…Šta je ovo, ovo, ovo…? (smijeh) I kad je rekao “J…. vam mater” tu su prekinuli (prenos) i pustili reklame (smijeh). Bila je katastrofa na bini. Videli smo da ne možemo da sviramo i dogovorili smo se da svi stanemo totalno blizu bubnjara i slušamo njega jer je to bio jedini reper gde smo bili u pesmi. A preko puta je bilo crno. Stvarno idiotski. Samo mrak ispred tebe i ne čuješ ljude. Pitao sam “Ima li nekog tamo? Ajde upalite upaljače i šibice”. I vidim da stvarno ima gomila ljudi na jedno kilometar od nas (smijeh). Miša Vukobratović je to stvarno lepo uslikao sa duplim ekspozicijama, i to nam je pred koncert na Tašu stvarno bila dobra reklama. Koncerte na Tašmajdanu smo pripremali dva meseca. Na kraj smo uzeli karantin u hotelu Tašmajdan da bi gledali kao se postavlja bina. Totalno smo bili ludi (smijeh). Tada nije bilo uopšte fazona da su bine pokrivene, nego je najnormalnije otvorena. Namestili smo sve super, idealno i imali smo neviđenu pistu koja je išla deset metara u publiku, izgledala je fenomenalno. U pet popodne kad smo završili tonsku probu pojavili se neki oblaci. Zovem Hidrometereološki zavod i kažu “frajeri imate čep tri sata, neće da pada kiša sigurno”. Izađe pre nas Point blank kao predgrupa, odsviraju svoje…i krene kiša (smijeh). Prva pesma onako, druga pljusak (smijeh). Braca Radović iz Zagreba koji nam je radio ozvučenje prvo viče: “Ugasiti ću sve!”, onda kaže: “Ma ko ga jebe vidi narod!” (smijeh) Njegovo ozvučenje kisne, ali mi onda kaže: “Dobro kutije su od vodootpornog špera!” Na pola koncerta je došao da mi uzme gitaru, jer ne smeš da imaš dva izvora struje ako te ne daj bože udari (smijeh). Onda me pitao: “Je l’ imaš gumene đonove?” Imao sam starke i to je bilo okej. Nisam svirao gitaru do kraja koncerta. Svi instrumenti su jedan po jedan riknjavali. Klavijature totalno, bubnjevi su se nakvasili i ostali smo sa jednom akustičnom gitarom. Ali ljudi su bili raspoloženi i pevali sa nama sa tom jednom gitarom. Sutra je bio rasprodat koncert i nije bilo kiše, ali je ovaj prvi bio bolji, jer je bila kiša, pa su se neki klinci, to mi je bilo mnogo simpatično, posle koncerta u fontani polivali da budu mokri kao ovi prvog dana (smijeh). Naš prvi veliki koncert je bio totalna razvala, pogotovo što niko nije očekivao dva Tašmajdana. Taš je mogao da primi osam-devet hiljada. U dva dana blizu 20 hiljada ljudi, neviđena gužva. Radili smo 200 koncerata te godine, Zagreb, Sarajevo, sve velike gradove…

- Kako danas gledaš na “Jastuk”?

Bajaga: Gledam kao na prvi veliki, uspešan album. Meni je najdraži prvi “Pozitivna geografija”, jer si ceo život hteo da ga snimiš. Ovde smo već znali više oko posla. Meni je “Geografija” super drag album, ima puno duha, ali je zaista snimljena 90 posto u kući, a samo deset posto u Petici. Voleo bih da sam neke stvari mogao bolje da snimim. Ovde kod “Jastuka” mislim da nismo mogli ništa bolje da uradimo za to vreme. Onda je nastupio najteži period za mene pred treći album “Jahači magle” (1986). Pobrljavili su ovi iz PGP-a, ukapirali su da smo mi sad in. Kad smo zakazivali snimanje trećeg albuma najvažnije nam je bilo da dobijem puno sati studija. Uzeli smo jun, jul i avgust, da ne idemo na more, već tri meseca da snimamo. Snimili smo rif za “300 na sat” to je čuo Stanko Terzić koji inače nije voleo rok muziku preterano, i rekao: “Ovo će u 600.000 da ode!” Malo je tu napravio meni opeterećenje. Taj period sa “Jastukom” je bio još lep pred treći album, kad je stigla abnormalna popularnost i kad nisi mogao da otvoriš frižider, a da nas ne vidiš.

Bajaga o albumu “Sa druge strane jastuka”

220

To smo prvi put svirali na jednom koncertu u Kulušiću, mislim da je bio “Pozdrav iz Beograda”. Imao sam dobar rif i hteo sam pesmu za otvaranje koncerata. Krene rif kao na koncertu, pa doboš, pa noga, pa ceo bend. Dugo smo sa “220” otvarali i zatvarali koncerte. Uvek sam se ložio na pesme poput “Should I Stay Or Should I Go” koje imaju dobar rif. Nele Stamatović je svirao solo koji se nama nije odmah dopao pa smo se dogovorili da odsvira solo, a da ga mi pustimo naopako. Najinteresantnije je sad kad je (gitarista Marko Nježić) Kića skidao stvar i ne znajući, solo odsvirao kao na ploči. Kada sam mu rekao o čemu se radi bio je iznenađen. “Stvarno naopako? Pa šta da radim ne mogu da sviram naopačke” (smijeh). Svaka mu čast, tako snimljeni solo nije jednostavno skinuti.

Vidi šta sam ti uradio od pesme mama

Tu pesmu Melani Safke (Melany Safka) sam voleo kao klinac jer je imala dobru melodijsku liniju i strofu na francuskom što mi je bilo interesantno. Bata je pravio aranžman i mislim da je odlično to uradio. Solo na usnoj harmonici je odsvirao na sintiju i to odlično. Među prvima je postala hit jer su je ljudi već znali. Cukić peva jedan deo. Deša je stvarno odličan za binu, dobro se tu snalazi, ne može da bude miran. Sada na slavljeničkoj turneji povodom 25 godina rada pridružuje nam se ponovo na bini i ponovo nam donosi dosta te neke svoje pozitivne energije.

Nemoj da budeš nja nja

Mnogo sam voleo rege, Boba Marlija, Pitera Toša i Edija Granta. U vreme prvog albuma sam čak nosio rasta kapu. Ovo su svirali (Goran Grbić) Grba, Neša Petrović i mlađa džez ekipa, a ne Stjepko i Mića. Mislili smo da baš tako nisu savršeni kao ovi matorci. Rege se svira uvek malo šljampavo. Hteli smo da imamo kao duvače sa Jamajke koji nikad ne zvuče kao džez muzičari nego kao amateri koji duvaju u trube. Ovi daleko da su bili amateri, ali su tada još uvek bili mlađi džezeri. Jedan od dražih regea koje sam napravio.

Ti se ljubiš na tako dobar način

Klasična rok kompozicija koju smo uradili malo više u pop aranžmanu. To je bilo vreme kada su bili hitovi poput Bilija Ajdola (Billy Idol). Imali smo su sikvencer u basu. Gitaru je svirao Krle. Elektronski bubanj je programirao naš bubnjar Vlajko Golubović pa zvuči dobro. “Ti se ljubiš” smo na koncertima preradili potpuno u rokenrol jer ona tu suštini to i jeste. Na “Jastuku” je bila prilagođena vremenu.

Dobro jutro džezeri

Svi smo voleli džez naročito Vlajko. U Dom omladine gde smo vežbali je bio džez klub koji je radio do dva ujutro, što nije bio običaj drugde u to vreme. Često smo se viđali sa džezerima, jer smo držali instrumente u istoj prostoriji i često zaglavljivali do tri-četiri ujutro. “Ispod Slavije kada šina savije” to je stvarno iskustvo iz DOB-a kad smo išli ujutro kući. Posle je jedan od džezera rekao: “Nisi džezer, ali si napravio jedan od retkih domaćih džez standarda”. Stvarno je bilo nenormalno što su najbolji džez svirači radili za narodnjake. Dođe neki narodnjak iz Š lige i četiri akademski obrazovana džezera sviraju za njega, moraju da to rade, jer su na plati u orkestru (Radio Beograda). Ljudi koji su svirali Majlsa Dejvisa skidaju neku idiotsku frazu na saksofonu, ali da zvuči ko zurla!

Sa druge strane jastuka

Balada koja ide malo ka regeu. Kad smo završili džezere Mića i Stjepko su odsvirali ovde jako dobro glavnu temu. Odlično zvuči iako nije bila jednostavna za sviranje. Mislim da je “Sa druge strane jastuka” dobro ime za album. Tu su sve ljubavne pesme nekako kao sa druge strane jastuka kad zaspiš. Ime albuma treba da ima nešto što može da poveže i ostale pesme.

Šarene piluile za lilule

Duhovita antidop pesma. Svašta se gutalo u to vreme. Spot Miše Vukobratovića gde Žika igra doktora sa bradom mislim da je pravo objašnjenje pesme. Sama numera je polupank sa melodičnim refrenom. To je i mala žaoka na psihijatriju. I u socijalizmu su psihijatri dosta problema rešavali više pilulama nego razgovorom. Najlakše je da nekom prepišeš pilule. Kao klincima dešavalo nam se da neko donese nekakve pilule, iako nam ne trebaju, pa ti bude posle loše tri dana. Možeš tako da otupiš. Nisam voleo tu hemiju. Kritika na čitav taj fazon.


Dvadeseti vek

Hteo sam da imam stvar dobru za diskoteke onog vremena. Disko rok sa blagim uticajem Džejmsa Brauna i naravno Betovenove Devete simfonije (smijeh). Voleo sam film “Dvadeseti vek”, bio mi je interesantan naslov, pa sam napisao pesmu. Tu je mala kritika plejbeka. Nama je to bilo potpuno nenormalno da neko ide i peva na traku. Prevara publike! Napisao sam da Žika peva rep segment. Tada rep nije bio nešto preterano popularan, ali su postojale kratke forme u kojima neko priča. Mislio sam da bi bilo zabavno da se pojavi drugi glas. Stalno sam to radio da imaš razne muške i ženske glasove. Jedino mogu da slušam Džonija Keša da peva sam 12 pesma. Dobro je kad se drugi glas pojavi, a Žika je to sjajno uradio.

Francuska ljubavna revolucija

Bata se setio da bi tu bila dobra francuska harmonika. Mita naš prijatelj narodnjak na dugmetari je znao da svira francuske fazone. Žika je pevao delimično izmišljeni francuski: “Že svi fatig, tre fatige”, umoran sam, mnogo sam umoran, “že svi l amur avek tužur”, vodio sam ljubav celu noć. Onda sam napravio novi tekst, a Bata sa Žikom je došao do toga da bude marš ispod. I super zvuči, jako dobra tačka na koncertima. Svirali smo je na nekom festivalu u Tuluzu 1985. godine. I to im je bilo interesantno. Žika je u to vreme bio toliko atraktivan na bini, toliko je ludosti radio. Prvu turneju je radio sa belim puderom, kec, najbeljim na licu (smijeh), a posle je radio kolutove napred i nazad, pentrao se na ozvučenje. Nikad nismo znali da li će da izdrži rampa.

Nemoj da se zezaš sa mnom

Hteo sam da imamo klasičnu dvanaesticu rokenrol, jer je to uvek dobro za koncerte. Zezalica sa ne preterano bitnim stihovima kao u većini dvanaestica. Zahvaljujući “Nemoj da se zezaš” mogli smo da izbacimo iz repertoara “Ći bu ći ba”.

Zažmuri

To sam pravio u stanu u Kosovskoj. Spori tempo, moj glas dodatno nizak i sama pesma nema mnogo promena, tri akorda ukupno, ali mislim da ima dobru atmosferu. Prva pesma sa kojom sam bio potpuno zadovoljan atmosferom. Aranžman je radio Bata, nismo mu se mešali u posao. Mislim da je to odlično radio. U stvari je to vrlo jednostavna pesma. Tu sam pokazao da je nekad najjednostavnije najbolje. Između ljubavne pesme i uspavanke. Za emisiju “Hit meseca” svako je birao pesmu sa kojom da ga predstave. Sa albuma mi smo izabrali “Zažmuri”. Ako te neko pita kakva pesma treba da bude za “Hit meseca” odgovor je brza i hitična. Zato su ovi iz PGP-a bili poludeli: “Jeste li normalni, što niste pustili one brze?” (smijeh) Ali desi se da se dopala ovima iz “Hita meseca”. Dali su nam super budžet i dva dana za snimanje spota, što je bilo neverovatno. Spotovi se obično snimaju tri sata...I napravimo najgori mogući idiotski spot (smijeh). Ja sa kučetom po snegu…pa u nekoj gajbi se grlimo. Potpuno nenormalno (smijeh). Sve zajedno je bilo sranje od spota. To je rekao kasnije i režiser Milutin Petrović, pa mogu sad i ja. Bio je toliko loš da su ga pustili jednu, drugu emisiju, a za treću su nas zvali uživo, jer neće da nam puštaju spot koliko je bio gadan. Prethodno nam je neko iz Bijelog dugmeta, da li je bio Ipe Ivandić ili Zoran Redžić, rekao: “Stari teško je prvo ić’ sa baladom” (smijeh). A mi smo došli do prvog mesta “Hita meseca”.

Zvanična strana: www.bajaga.com i www.lpbgd.com

Aleksandar Arežina

Нема коментара: