Beogradski sastav Tako je danas potpuno nezasluženo u sopstvenoj sredini ostao samo još jedno od brojnih zaboravljenih imena jugoslovenskog rokenrola. Ipak, tridesetak godina od nestanka sa scene, njihova dva albuma sve više s pravom počinju uživati kultni status među brojnim ljubiteljima progresivnog roka širom planete. Dodatan napor da skrene pažnju na muziku Tako učinio je odskora njihov gitarista Miroslav Dukić, snimivši pod imenom D Mirro stare stvari u novom ruhu na samostalnom albumu "Tako Reloaded". U razgovoru sa Dukićem pokušao sam otkriti što više o prošlosti Tako, razloge njihovog uspona i pada, a taj posao na moje veliko i prijatno iznenađenje počeli smo od Korena. Bukvalno!
Preko matične novinske agencije Beta prije dve godine pustio sam kratak članak kojim sam želio podsjetiti da se navršava tri desetljeća od objavljivanja prvenca beogradskog sastava Tako (1978, RTLJ). Uslijed bezuspiješnog pokušaja da stupim u vezu sa bar nekim od članova odavno ugaslog sastava, članak je ostao suv bez njihovih izjava, i naravno prošao je prilično loše. Tačnije: nijedno ga od javnih glasila u Srbiji nije preuzelo. Što je poprilična šteta, jer smatram da je i bez učešća članova Tako članak bio zanimljiv sa osnovnom postavkom: navršavalo se 30 godina od prvog albuma sastava koji je danas nepoznat u matičnoj zemlji Srbiji, dok na netu možete naći more strana na kojima ljudi sa svih strana svijeta traže/nude muziku Tako! Čak sam zapanjeno utvrdio da vodeći svijetski muzički net vodič www.allmusic.com posjeduje odrednicu za Tako, dok se time ne može pohvaliti skoro niko od velikih imena jugoslovenskog rokenrola! Uz to prvom albumu "Tako" inače prilično oštar Allmusic je dao četiri i po od mogućih pet zvijezdica, dok je drugi album "U vreći za spavanje" (1980, PGP RTB) zaradio četiri! Još ako recimo odete na stranu posvećenika u svijetsku progresivu www.progarchives.com vidjećete koliko je poštovana grupa danas skoro nepoznat u Srbiji i njenom okruzenju!
Tako su osnovali 1975. godine basista Dušan Ćućuz, klavijaturista/flautista Djordje Ilijin, gitarista Sava Bojić i bubnjar Milan Lolić. Ubrzo je Bojića zamjenio gitarista Miroslav Dukić u proljeće 1976. godine, najprije se mislilo samo privremeno, a potom kad je umjesto Lolića došao bubnjar Slobodan Felekatović, početkom 1977. godine ustalila se postava koja će snimiti oba albuma. Prvenac "Tako" izašao je za RTLjubljanu 1978. godine, a uslijedio je drugi album "U vreći za spavanje" (PGP RTB 1980). Oba albuma reizdao je njemački Kalemegdan disk 1992. godine, a potom su 1996. izašli na dva CD-a za brazilski Rocksymphony.
Dvije godine od mog prvobitnog zanimanja za Tako obradovalo me kad sam ustanovio da se bar jedan od članova odlučio da pozabavi zaostavštinom svog sastava. Gitarista D MIRRO- Miroslav Dukić se ove godine oglasio albumom "Tako Reloaded", a na njegovoj majspejs strani konačno je osvanula i mejl adresa. Kratko sam napisao Miroslavu, koji danas radi kao studijski snimatelj i producent, da bih rado s njim razgovarao "o početku, trajanju i prestanku postojanja Tako za moj blog" i vrlo brzo je stigao odgovor "hvala vam na interesovanju". Malo zatim nas dvojica smo se našli u jednom kafeu u Nušićevoj ulici u Beogradu.
 |
| Miroslav Dukić - D Mirro |
- Gdje ste prije Tako svirali?
D Mirro: Svirao sam u dva benda koja sam vodio. To su danas nepoznati bendovi, a onda su bili poznati po krajevima Beograda. Živeo sam u Šumicama, bila mi je ekipa sa Zvezdare i znalo se na tom lokalitetu Voždovac-Zvezdara za grupu Koren, koju sam vodio. Nešto smo učestvovali na nekim gitarijadama...
- Gitarijada Kisač '75?
D Mirro: To je to!
- Sa nje se pojavio album na kome Koren ima jednu pjesmu "Temu br. 13".
D Mirro: Jeste! Da l' je moguće da to znate?
- Naravno, stvar zvuči sjajno. Je l' ima još nešto od Korena da je ostalo snimljeno? Pretpostavljam da je "Tema br. 13" snimljena nakon učešća na gitarijadi?
D Mirro: Da. Kad smo snimili tu stvar, to je bilo u organizaciji Radio-televizije Novi Sad, oni su samo dobili usluge Studija 5 ovde i PGP-a kao izdavača na ovoj teritoriji. Onda je meni (direktor PGP-a) Đorđe Debač otvorio vrata. Meni i pevaču, a taj pevač je, ako niste povezali, bio kasnije prvi pevač Generacije 5 Jovan Rašić!
- Ko je bio napisao "Temu br. 13"?
D Mirro: To sam ja radio. U to vreme je to bilo tako, liderski. Kada sam ušao u ekipu sa Tako, sve je rešavano razgovorima i zajedničkim dogovorom, a na moj predlog smo učešće na koncertima i izdanjima podelili ravnopravno na četiri dela.
Čak smo mi naterali bubnjara (Felekatović), koji je bio izvrstan muzičar, ali nije hteo da se petlja u kompozitorski resor: "Vas trojica komponujete i gotovo!" Svojih 25 procenata prostora na LP-ju je davao kome je hteo. Čija mu se kompozicija dopala, njemu bi dao svoj procenat na ploči. Onda smo ga naterali na drugoj ploči da napravi jednu kompoziciju ("Senke prošlosti"), mi smo mu pomogli da se iskristališe, i to je veoma pristojno ispalo.
Čak smo mi naterali bubnjara (Felekatović), koji je bio izvrstan muzičar, ali nije hteo da se petlja u kompozitorski resor: "Vas trojica komponujete i gotovo!" Svojih 25 procenata prostora na LP-ju je davao kome je hteo. Čija mu se kompozicija dopala, njemu bi dao svoj procenat na ploči. Onda smo ga naterali na drugoj ploči da napravi jednu kompoziciju ("Senke prošlosti"), mi smo mu pomogli da se iskristališe, i to je veoma pristojno ispalo.
- Zašto je Koren prestao sa radom?
D Mirro: Koren je prestao da radi zbog neuspeha. Debač nam je dva put otvorio vrata, a ja sam već upao u stilske vode džez roka i fjužna, i nisam se mirio da pravim jednostavnu matricu za pevanje, kao što je "Tema br. 13". Jeste bila dugačka sa solima, ali matrica je bila primerena vremenu - Bijelo dugme, Tajm itd. Hteo sam da odem dalje od toga. Bio sam u tome prebrz. Tražio sam previše od kolega muzičara. Skupio sam izvrsnu ekipu mladih ljudi i napravio dva puta matrice koje su bile komplikovane, teške, tako da Rašić jednostavno nije mogao da otpeva da bude pevljiva i dobra pesma kao "Tema br. 13". Šta ja znam...sigurno sam preterao u mojim zahtevima. Tu je Debač bio fenomenalan lik, to sam tek naknadno shvatio. On je pokušao da me usmeri, ali ja sam se ponašao kao pubertetlija. "Šta ima sad ovaj matori da popuje?" I rekao sam ili to ili ništa! I gotovo! A bilo je potpuno razumljivo, on to nije mogao da otpeva. Posle ta dva neuspeha mi smo prestali.
- Je l' postoje snimci tih pokušaja sa Rašićem?
D Mirro: To je snimljeno, ali ja nemam te snimke. Ne verujem da ih iko ima. Znate kako se radilo, snimci koji ne prođu to se prebriše sa trake.
D Mirro: Dve numere, dva puta snimljene, dve različite kombinacije. Drugi put je bio različit izbor muzičara. Znači ne moj izbor. Ove su izabrali ljudi iz PGP-a, ali ja sam zadržao stilsko opredeljenje da opet bude tako, previše komplikovano. I onda je Jovan otišao u Švedsku na specijalizaciju i kad se vratio počeo je sa Generacijom 5. Oni su ga našli, i samo sam ga video na festivalu Opatija sa njima,pa smo se sreli posle na Subotičkom festivalu…. Pošto sam vodio Koren, to sam ja zaustavio, u suštini. Moram priznati u stvari moja je bila tendencija da se izvučem iz tog mog društva sa kojim sam svirao. Ne zato što su oni bili nešto specijalno loši muzičari, nego zato što su bili zaglavljeni u nekim svojim privatnim poslovima u kojima nisu mogli biti profesionalni muzicari. Ja sam već bio opredeljen, iako samo sa 22 godine, da ću isključivo time da se bavim. Tražio sam profesionalce koji žive od toga. Kad sam upoznao Duleta i kad mi je prezentovao šta sviraju, meni je bilo dovoljno što to nije mejnstrim, što je andergraund muzika. I što su on i Đorđe (Ilijin) odmah rekli da su svi predlozi uvek dobrodošli, da se eksperimenti tek pripremaju između svih nas. Onda sam hteo da ostanem tu, ne bi li neki svoj uticaj uveo u ekipu, što se i desilo. Meni je bilo dobro tu. A i njima. Posle tri-četiri meseca su imali čak jedan pokušaj, bolje rečeno obavezu da vrate starog gitaristu, pošto su se dogovorili kad je išao u vojsku, da će samo da nađu zamenu i kad dođe da će nastaviti da radi. Međutim, to je bilo nešto samo petnaestak dana i nije uspelo. Tako da su odmah došli po mene nakon 20-ak dana.
- Zašto ime Tako?
D Mirro: To bi najbolje bilo pitati Duleta i Djoleta koji su osnovali grupu.Ja sam ušao u TAKO kasnije, tako da nisam u tome učestvovao. Mi smo ime TAKO tretirali kao sintagmu za "Tako treba raditi". Naša filozofija je bila da treba svirati iskreno od srca.
- Kad je onda bila prva vaša svirka sa Tako?
D Mirro: Prva svirka je bila kad me Dule pokupio kombijem i odveo na svirku. Nisam imao probu. Nešto mi je pokazao kući bez pojačala, ni pola sata, sedam-osam numera i još nekoliko koje svi znamo. Na Adi Ciganliji je bilo veliko okupljanje Ferijalnog saveza i trebala im je zabava. Tako su tamo u stvari imali probe i bili su na licu mesta. Mene Dule dovede, iako su oni su već imali nekog gitaristu na probi. On je mene doveo nenajavljenog. "Sa' će ovaj čovek da svira sa nama". I to kako sam odsvirao - ja sam bio njihov čovek.
- Šta ste svirali?
D Mirro: Bio je "Daždevnjak", to nikad nismo snimili u toj postavi, i par onako monotonih numera, malo jednostavnih, ali zato smo mogli da sviramo odmah. Bila je po jedna Duletova i Đoletova, i standardne rok numere Hendriksa i Santane. Duletova numera je imala vokal. U to vreme Dule je u skoro svim svojim pesmama pevao. To se završilo sa naslovnom pesmom prvog albuma i posle smo se dogovorili da nema više pevanja. Ja sam čak pevao na toj numeri na prvom albumu, ali smo se dogovorili, pošto je 95 posto instrumentalna muzika, da je besmisleno da pevamo uopšte. Ja sam bio pragmatičan i za to da uzmemo pevača, pa da pravimo isto ozbiljnu progresivnu muziku, pošto mi nismo bili za lid vokale. Ako ima neko da bude pevač ko je rođen da peva, ko stvarno ima talenat. To je bilo maj mesec '76. posle toga smo išli na more u razdvojenim ekipama na par meseci i na jesen smo se ponovo skupili. Trebalo je da idemo zajedno, ali ja sam imao neke avanture privatne kojima sam otišao u neku drugu kombinaciju, iako smo se dogovorili da ćemo svirati zajedno. I oni su našli neko privremeno rešenje, kolegu kojeg sam poznavao koji je samo svirao samo tezge. Bio je odličan, ali nije bio zainteresovan za nikakve standardnije priče. U septembru smo se našli i krenuli da vežbamo. Kad je bubnjar (Felekatović) došao, to je bio februar '77. Tad je bila prva ozbiljna svirka u Pinkiju. Grupna svirka, Pop mašina u nekom rimejku. Iste godine smo svirali u Pioniru, tad su bili September, Smak i tako malo jača ekipa. Nama je par tih svirki mnogo značilo. Bile su to velike svirke čim se okupilo tri-četiri hiljade ljudi. Pionir je bio pun, Pinki isto tako. Te '77. smo isli na turneju sa Bijelim dugmetom po velikim gradovima. To nam je značilo mnogo. U to vreme publika je upijala sve. Posle te turneje gde god smo se pojavili mogli smo da napunimo. Desetak gradova (sa Dugmetom) Niš, Novi Sad i svi glavni gradovi. To su sve bili stadioni, a pošto je već bilo hladno u oktobru, u Ljubljani je bila hala Tivoli.
- Otkud vi sa Dugmićima?
D Mirro: Mi smo se već bili nametnuli svojim prisustvom većini ljudi. Ta činjenica i poznanstvo Duleta Ćućuza sa Pecom Popovićem i Gradom Veljkovićem (u to vreme menadzer Bijelog Dugmeta) je dovelo do poziva za nastup kod Hajdučke česme 1977 godine ,ispred Bijelog Dugmeta.Aca Pilipenko (iz PGP RTB-a) je već tada počeo da nas forsira, ali nikako nismo došli do tačke da se dogovorimo da snimamo. Imali smo jedan status samo zahvaljujući konstantnom prisustvu. Mi smo non stop svirali, pošto smo živeli od toga. Išli smo na igranke po domovima kulture u manjim ili većim mestima. I tu smo obično odsvirali prvi deo sat i po vremena da se publika zagreje taj naš instrumentalni deo, a posle sat i po smo još svirali rok muziku tog vremena Hendriks ,Deep Purple , Clapton....i tako.
- Vi ste bili strogo profesionalni sastav?
D Mirro: Takvo je bilo opredeljenje. Dule je bio najstariji među nama i bio je etabliran kao čovek koji živi od rokenrola.
- A to se tad moglo?
D Mirro: Jeste! Nećete verovati! (smijeh)
- Mora da ste onda imali godišnje i preko sto svirki...
D Mirro: Više, više! Ponekad se dešavalo da sviramo po nekoliko dana redom. Svašta je bilo, da sviramo istu noć na dva mesta. Te godine smo svirali ispred Dugmeta u Košutnjaku kod Hajdučke česme, a iste noći smo svirali u Vršcu. Paklen tempo! Mali novac za tako veliki trud, ali je iskustvo toliko nezaboravno, da kad bi mi neko ponovo ponudio, opet bih pristao.
- Jeste radili neki demo, radijske snimke, koncertne?
D Mirro: Jesmo. Imam snimak, mislim da se nalazi kod Duleta. Moguće da je traka propala. Kaseta je u pitanju, snimak koji smo napravili na probi kod njega u stanu, koji je bio toliko uspešan da niko nije verovao u PGP-u da smo to snimili na probi na običnu kasetu. Trudili smo se da postignemo tehnički, izmišljali smo partizanske metode, da se jedna obična svirka dobro ozvuči.
- Kad ste konačno ušli u studio to je bilo za RTLJ a ne PGP.
D Mirro: Tačno. Ne znam ko nas je preporučio Mitroviću, koji je bio glavni za RTLJ ovde u Beogradu. Neko je njemu nametnuo to da smo mi in. Bora Mitrovic je bio na Subotickom festivalu i tamo nam ponudio snimanje LP. On je bio prilično van toga, oženjen pevačicom izvorne srpske muzike, i nisam siguran da je imao direktnu upućenost u to. Mi smo čekali Acu Pilipenka i nikako da dođemo kod njega na red. To je bila slučajnost. Aca kad je čuo da smo već počeli da radimo ovamo, rekao je: "Pa šta niste čekali da vas pozovem?" Njega i Debača su svi vukli za rukav i očekivao je da ga i mi vučemo za rukav. Mi smo to uradili jednom na početku. Prerano, očigledno. A posle je očekivao opet. Mitrović nam je dao odlične uslove što se tiče procenata i tako nekih stvari. Dao nam je u Novom Sadu odličan Studio M. Naravno tad si dobijao producenta po službenoj dužnosti, u ovom slučaju Katalin Farkaš. Jedna žena koja je svršeni akademac, muzičar ozbiljan, ali njoj je ta muzika potpuno strana bila! Njen producentski posao se zadržao na tome da nam meri tajming i ulovi eventualno neku grešku ako je neko nije čuo, da neki ton nije višak. Zvuk je prepušten nama. Samo ljudi koji su nas slušali uživo znaju ovo što ću sada reći - mi smo neuporedivo ozbiljnije zvučali na živim svirkama od onoga što je zapisano na ploči. Pogotovo na prvoj ploči! Razlika tehnički u sviranju na prvoj i drugoj ploči je ogromna, iako se radi o dve godina razlike. Niko od nas nije imao vremena za individualno napredovanje zato što smo non stop radili. Naše su se probe zasnivale na razradi ideja, ne na pravljenju improvizacija i instrumentalnim veštinama. Mi smo dosta vežbali, ali smo stvarno sa tim našim numerama eksperimentisali, i sa zvukom i sa sklapanjem kompozicija. Ali nismo uspeli da to prebacimo na ploču ni približno kao što smo to radili uživo. To je jedan do razloga zašto sam rešio da napravim moje viđenje ("Tako Reloaded"). Mislim da je mnogo bliže onome kako smo stvarno zvučali i svirali, bez ozbira što sam sad neke sitne delove izmenio, neke ozbiljnije čak, pa i produkcijski je to sad ono što je onda trebalo da bude, ali se tada nije moglo! Prvi album je smiksan u jednoj više nego konfliktnoj atmosferi. Znači smiksan je u toku jednog razgovora koji je bio mnogo manje obavezan od ovog kojeg sada radimo. Onda možete zamisliti kako je to prošlo. Najbolje smiksana je moja numera na toj ploči, zato što sam ja bio bezobrazan i prekinuo miks. Tražio sam, za razliku od ostalih pesama, kad neki instrument nije pojačan da se to na vreme vrati. Čovek koji je radio za miks pultom me je pogledao kao da sam mu odsekao ruku. Ali ja sam to zatražio i jedno par puta je vraćen snimak na početak da se to smiksa. Naterao sam ga! Pošto je trebalo više kanala da se uskladi, on je uhvatio dva kanala, ja dva kanala i Dule jedan, da se toliko koliko ta stvar privede nekom redu. Bio sam zapanjen! Bio sam mlađi po stažu u bendu i sedam godina od Duleta i poštovao sam tu vrstu hijerarhije, bez obzira na našu priču o ravnopravnosti. Ispoštovao sam to da oni odlučuju o svojim numerama. Ako su oni zadovoljni stvarno je bilo glupo da ja nešto tu radim. Sećam se Dule je došao ponovo da miksa i peva čak naslovnu numeru, ne li bi popravio neke detalje, ali to nije urodilo nekim ozbiljnijim rezultatima...Zato sam počeo da radim remaster, to je obiman posao, ali uradiću to. Ne znam da li ću ceo album ili izbor pesama. Ne pripremam nikakvo izdanje, ali hoću da imam tako jednu kolekciju.
 |
| Omot prvog albuma (1978) |
- Koliko možete popraviti zvuk?
D Mirro: Ne mnogo, ali na primer kad je u pitanju noga, to mogu da sredim. Popravka starih snimaka nikad nije zahvalna.
- Nije postojala mogućnost da iz RTLJ kažu da nisu zadovoljni snimkom i da vrate stvari nazad?
D Mirro: Mitrović sam, koji je vodio posao, se u to nije razumeo. On je bio recimo interesantan čovek i odličan menadzer. Imao je interesantnu ideju. Smislio je da bi mi bili veoma interesantna podloga za izvornu muziku! On je tada hteo da spoji ovo što smo mi radili sa izvornim pesma koje je pevala njegova supruga. Kad nam je on to predložio mi smo se okrenuli i otišli. (smijeh) Nikad ga više nismo videli! Mi smo bili toliko uvređeni, da mi je to sada smešno. Izašli smo, pogledali se: "Ovaj čovek je neverovatan! Kako se usudio uopšte da nam tako nešto predloži!" (smijeh) Nikad više nismo otišli tamo! Mi smo bili vernici toga što radimo. To je bilo uvredljivo za nas, da neko tako nešto spaja. Iako je u toj muzici bilo elemenata, čuju se tu i tamo kompletni motivi izvučeni iz izvorne muzike. Ali obrađeni su apsolutno u muzičkom smislu, nisu preuzete teme kompletne, nego je samo uzet frazirung, a i on je pomeren i metrički i ritmički.
- Koliko ste vi imali materijala koji nije završio na prvom albumu?
D Mirro: Sa prvog albuma je ostala jedna Duletova numera. Imali smo viška, nešto je moralo da otpadne i ispala je ta Duletova. Zvuk je ispao loš, bas je u nekim delovima prejak ispao.
- "Druga strana mene" ispada kao ključna stvar albuma.
D Mirro: Kad se pogleda sa tog nekog tematskog stanovišta to je centralna stvar. Mi smo imali dva paralelna operedeljenja. Jedno je bilo sa više energije, a drugo je bilo ambijent koji smo stvarali da je više ličio na Pink Flojd i neku opušteniju varijantu.
- Šta se dešavalo kad je izašao album?
D Mirro: Bio je jun '78. najgori mesec za izdavanje albuma. Mi smo odmah napravili promociju na Kalemegdanu. To je bio besplatan koncert. Bilo je oko tri-četiri hiljade ljudi, lepo ozvučenje i rasveta, sve je bilo par ekselans. Za naše prilike ploča se dobro prodavala. Smešno je ako kažem da smo prodali 15.000 ploča, a u to vreme je Dugme prodavalo 100.000 ili 200.000 ploča, ali za tako neku alternativnu varijantu to je ozbiljan posao.
- Da li ste svirali i '78. isto toliko puno?
D Mirro: Stalno, stalno. '79. je bila mala pauza zato što sam ja odsustvovao iz benda na nekoliko meseci. Došlo je do nesporazuma između mene i Džordža. Ja sam vršio pritisak da uđemo u realizaciju albuma. To se razvlačilo zbog njegovih privatnih poslova, jedini je on bio stalno zaposlen. Ja nekako nisam imao previše strpljenja ili nije ni trebalo da ga imam? Došlo je do...nije bio konflikt u pitanju, već sukob mišljenja. Ja sam bio za to da se album realizuje, a on nije imao vremena da završi svoje kompozicije. Imao ih je u načelu. Nešto malo ih je doneo, mi smo to probali, ali to stvarno nije bilo završeno. Ja sam ga pritiskao mesecima da ih završi i došlo je do trenutka kad sam pitao da li će to trajati još dve-tri godine ili dva-tri meseca? Ako je dva-tri meseca, rekoh, ajde sačekaćemo jesen pa ćemo da snimamo album. On nije to mogao da obeća i onda sam otišao nekim svojim poslovima u proleće '79. Na jesen me pozvao Dule: "'Ajde 'oćemo da snimamo album?"
- Oni su u međuvremenu probali sa drugim gitaristom?
D Mirro: Oni su imali jednog čoveka sa kojim su probali uporno, ali nije to išlo.
- Je l' drugi album bio zajamčen poslije prvog?
D Mirro: U principu da smo odmah '79. ušli u studio mogli smo da biramo PGP ili bilo gde. Tad smo bili najjači '78. jesen, početak '79. Još je bilo vreme nije krenuo novi talas ozbiljno. Ta pauza je dosta unazadila ceo imidž benda, jer ovo kasnije je ispalo bledo '80. godine, samo zato što je to već pogrešno vreme. Snimali smo '80. u proleće u studiju Druga Maca u Svetogorskoj,,,, i tad je izašao album.
- Koliko tu važi priča za prvi album o uslovima snimanja?
D Mirro: Mnogo manje. Definitivno tu sam zadovoljniji gomilom stvari. Ima jedna činjenica, ne bih voleo da zvuči lično, ali to je činjenica o kojoj smo među sobom pričali pre nekoliko godinaja, Dule i Đorđe. Mi smo imali takav medjusobni odnos ,u kome smo se dogovarali kako da se realizuju neke stvari oko snimanja.Mi smo recimo i kod prvog i drugog albuma zahtevali da svako za svoje numere odlučuje kakav će biti miks. U tom kontekstu neke deonice gitara koje su postojale u živoj svirci su izbačene, zato što je ,naprimer Đole ,pri miksanju svojih kompozicija ,smatrao da će tako bolje da zvuče. Sa stanovišta moje percepcije ,zvuk odnosno imidž grupe bilo je ono što je svirano uživo, a ne ono što je ispalo na traci. Kasnije se ispostavilo da je i jednom i drugom to bilo jasno, Duletu pogotovo, da to nije bio dobar potez. Ali opet Dule je ispoštovao ideju koju je hteo Đole. Tu se najviše izgubila ona energija. Bilo je nekih delova koji su produkcijski krojeni baš u studiju i koji nisu ispali najsrećnije. Ja tvrdim da se sve to čuje, svaki promašaj idejni i organizacioni. Taj energetski deo je propušten. Ista ta muzika Đoletova koju je sam snimio samo sa svojim instrumentima u ponudama izdavačima iz Amerike nije prošla sa tim komentarom, da to nije to. Gde je ona gitara, gde su oni bubnjevi, gde je onaj bas? Za mene je lično to dokaz da je to nedostajalo snimcima, a imali smo uživo. A ne postoji nijedan živi snimak . Postojao je i emitovan je na televiziji polučasovni video snimak sa "Bum" festivala '77 koji nisam video, ali Đole je gledao na televiziji i neki moji prijatelji. To je pušteno nekoliko puta devedesetih u Sremskoj Mitrovici na nekoj lokalnoj televiziji. Nađem lokalnu televiziju i vlasnika i pitam ga. Kaže: "To je moguće, ali ja menjam urednika svaka tri meseca, ko zna ko je doneo svoje snimke sa sobom i puštao šta je hteo". Tako da je moguće da postoji snimak. Ja sam od prijatelja čuo da je to fenomenalan snimak. Neverovatno, tada smo mislili da je to tek prolazna stvar, kako ćemo mi tek da napravimo fenomenalne stvar! A onda je krenula '81. i novi talas. Tu se poklopila gomila kockica. Posle pet godina bilo je neke "izlizanosti". Mi smo živeli od toga, ne Bog zna kako, ali je uspeh bio uopšte imati za hranu i stan. Tada je malo ko to radio, Yu grupa, mi, još par bendova. Gomila njih je još uvek živela kod mame i tate u to vreme. Bubnjar je trebao da ide u vojsku, ja sam stvarno bio malo istrošen na emotivnom planu u vezi muzike...moguće da sam bio rezigniran u odnosu na klimu koja je ovde vladala. Sećam se dobro baš u to vreme imali smo svirku zadnju na Filološkom fakultetu (u Beogradu), i pojavio se neki Slovenac, pošalje nam pismo i da nam adresu nekog Francuza koji ima izdavačku kuću i zainteresovan je da sarađuje sa nama i da snimimo nešto novo za njega. Sada kad pomislim koliko smo mi nerealni bili...Mi smo se onako kiselo/gorko nasmejali. "Baš čeka nas, kao da tamo nema ko da svira!" Ispostavilo se da bi to najverovatnije funkcionisalo. Ali bilo je opet i tih drugih naših ličnih stvari...
- Zamor materijala?
D Mirro: S jedne strane zamor materijala, s druge to što smo živeli od toga je zahtevalo u to vreme već paralelne prihode. Đole jedno vreme nije radio u školi, a onda se zaposlio u Etnološkom muzeju (Obedska bara), Dule je počeo da ozvučava mnoge popularne bendove i to mu je donosilo ozbiljan prihod.Ta razuđenost i po pitanju nastupa i po pitanju proba meni već ,realno,nije odgovarala. Ja sam hteo da radim nešto 100 posto ili da radim nešto drugo.
- Ilijin je kasnije objavio samostalni album "Zabranjeno prisluškivanje!" (1983). Je l' to dokaz da je tada mogao biti treći album Tako?
D Mirro: Nismo o tome razmišljali. Ja sam u to vreme napustio tu priču bavljenja muzikom. Bio sam potpuno van muzike, kao posla. Džordž se posle nekog vremena uključio u studijski posao u Beogradu i to mu je veoma lepo išlo, a onda je 1989. otišao u Ameriku.
- Je l' postoji trenutak kad ste se razišli?
D Mirro: Nakon te svirke (na Filološkom fakultetu marta '81.) bilo je jasno da nećemo više svirati. Ja sam rekao da neću da učestvujem u traženju novog bubnjara. Mislio sam da to nema smisla. Đole se prećutno s tim složio. Dule bi tražio dalje bez obzira što je imao svoju alternativu. Mozda izgleda kao slučajnost, ali moguce je da je Đoletu odgovarao prestanak rada benda, da bi realizovao ideju o samostalnom albumu. Njegove pesme na pločama grupe TAKO su već smiksane tako da praktično najviše on na svojim numerama svira (što je prilično logično jer je multiinstrumentalista). Po meni je to već naznaka tog njegovog solističkog opredeljenja... Ali otkud znam...kao što rekoh, možda je sve bilo slučajno...Činjenica je da je on taj album posle objavio i iako se oseća da nije bend,naravno ima mnogo dodirnih tačaka.
- Je l' postojala mogućnost da ponovo zasvirate poslije 1992. godine kad su se pojavila vinilna rezidanja oba albuma za njemački Kalemgdan disk?
D Mirro: Mi smo imali kontakt, ja i Dule, moguće da smo mi njemu (vlasniku Kalemegdan diska Tomasu Verneru) napomenuli da nije isključena ta kombinacija. Ja sam tu priču pokušao da ostvarim. Kad se '92. pojavio Tomas i kad je napravio rezidanja meni i Duletu je palo na pamet da sednemo i sviramo. Dule je imao tada i klavijaturistu i bilo je tih ideja. Ali vreme je bilo izuzetno teško, nemoguće je bilo. Borba za opstanak. Bubnjar nam je još bio pri ruci, ovaj što je snimio dve ploče sa nama. Njega smo mogli da angažujemo, mogli smo da budemo samo bez Džordža i to bi bila pristojna varijanta, ali rat je napravio da je situacija bila preživljavanje. Ne mogu da se osvestim da sam preživeo to vreme. To je trajalo dugo do 2002-3. godine. Ovo što sam sad uradio ("Tako Reloaded") je moje viđenje, ta kompilaciju numera u novom pakovanju, to je posledica nerealizovanja tog trećeg albuma, za kojeg sam se borio. Pokušao sam da uradim nešto. Uspeo sam da Đoleta i Duleta nagovorim da o tome pričamo. To sto je čovek u Njujorku ne sprečava nikog da napravi album danas. Čak sam uzeo dve Duletove kompozicije i uradio, imam ih i dalje u nekoj toj radnoj fazi. Namerno sam počeo od njegovih kompozicija, jer nisam želeo da ispadne da želim sebe da forsiram u celoj priči, jer nije mi to bila ideja. Hteo sam da zadržim istu koncepciju dogovora, ravnopravnosti i demokratije. Za mene je bio to taj bend, nije to bio bend u kome je postojao lider, bez obzira što uvek postoji borba mišljenja. To je trajalo jedno tri godine. Jedno godinu dana smo se samo dogovarali i ja nisam hteo da pritiskam. Drugu godinu sam malo možda pogurao stvar tako što sam seo sa Duletom i odradio nekoliko proba, napravio sam par radnih snimaka. Osnovne materijale sam poslao Džordžu u Njujork. I dva meseca nisam hteo da ga pitam ništa. Onda posle par meseci sam ga pitao da li je dobio mejl? Potvrdio je da je dobio mejl. Sačekao sam još par meseci, pa sam ga pitao da li ga je slučajno otvorio? Onda je posle dužeg vremena rekao da nije stigao, da je u gužvi. Godinu dana pošto je dobio snimke je došao u Beograd. Videli smo se, to je bilo u vreme prvog "Egzita". Došao je i vlasnik Kalemegdan diska, ispričali se i onda je Džordž objavio da bi želeo da to uradi, ali da njegova organizacija života ne dozvoljava ni minut vremena. On tamo živi ,kako živi. Dva posla radi paralelno, uz taj neki posao u baletskoj školi, ima i studio, i ne bi hteo više da nas zavlači. Naravno, posle svega, od kad samo se upoznali '76. do danas, kad se sve uzme u obzir, mislim da je njegova odluka bila da održi distancu. Ali Bože moj, to je njegovo pravo, je l' tako? Kad je on to rekao, sedeli smo čitav dan u Skadarliji, nisam imao to kao ideju tokom razgovora, ali rekoh daj da ga pitam, ako mi ikada padne na pamet da nešto radim sa pesmama koje smo radili, da li moram da im se obraćam? Pitao sam i njega i Duleta. Obojica su mi rekli "Ma radi šta god hoćeš". U trenutku mi je sinula ideja da je to moguće, ali to mi je bilo tako daleko, kao zrno prašine u kosmosu. Par godina već ima kako sam iz obesti poslao mejl vlasniku "Muzeja" francuske diskografske kuce koja izdaje progresivnu muziku, sa mojom tezom - kada bih ja uradio, ovo sto sam uradio (sa "Tako Reloaded"), da li bi to izdao? On mi odgovori u dva-tri dana "Dobrodošao, samo uradi i pošalji odmah ćemo da štampamo". Ipak, situacija u muzičkom biznisu ne ide u korist dobrog odnosa izdavača i muzičara. Ja ga pitam kakve su procedure, kako to ide i kakvi su ugovori, i on mi lepo napiše jednu bajku. Ja napišem pet-šest ugovora u jednom je sa download-om u drugom bez, pa ti odabreš koja ti koncepcija odgovara i u zavisnosti od toga šta mu prepustiš, on ti popušta neke druge stvari, povećava ti procente itd. Računam to su numere koje znam ne treba mi više od dva meseca da snimim, međutim posvetio sam godinu dana i to teškog rada! Bilo je perioda kad bih zapostavio to na 10-ak dana, ali godinu dana I to ozbiljnih sam ubio u to. Tako sam došao da to uradim, ne zato što sam baš imao neku specijalnu ideju to da radim...Francuz mi je poslao ugovor u kome je tako katastrofalno bilo...bio sam sve spreman da prihvatim, ali ne tajming da pet godina sve što radim moram da pitam njega. Ako radim novi album moram da pitam njega. Bila je mogućnost da ustupimo ove originalne snimke Melorekordsu, ali Italijan je zahtevao još po dve pesme bonus. Ako svako da po dve pesme, tri, imamo album. E sad, Đole to nije prihvatio ne znam zašto. Album zahteva zajednički pristup, a ovde svako da gotove svoje numere, kakve su takve su, nema zajedničke svirke. Ovde bi bilo zajedničke svirke. Naravno to je sad ad akta definitivno.
- Razna izdanja oba albuma kako stoje u odnosu na ono sto je snimljeno na traku?
D Mirro: Svi kasniji snimci su rezultat postprodukcije koje je radio neko u Nemačkoj. Verner je dobar dasa, ali naivan. On je potrošio gomilu novaca na ta izdanja. Nepotrebno i kontraproduktivno. On je otišao kod onoga ko je skup. Hteo je da njegova izdanja budu luksuzna, 180 grama vinil, najbolja pres fabrika, ko radi najbolju produkciju...Nije hteo da razmišlja koliko košta ti što rade najbolje, a rade disko muziku i oni su bukvalno te snimke još više unakazili nego što su sami u osnovi loše rađeni. Drugi album smo koliko toliko doterali u neku meru, jer smo bili prisutni i ljudi koji su sa nama radili su bili blizi nama u odnosu na tonca u Studiju M, o Katalin Farkaš da ne pričam. Oni su ljudi okej, ali je njima to stvarno bilo strano. Čovek koji je radio kao tonac je dobio neku nagradu za snimanje klasične muzike. Ovo je njemu bilo totalno ispod njegovog nivoa.
- Kakvi su izgledi sada da uradite remaster oba albuma?
D Mirro: To zavisi. Uradiću zbog sebe tu kompilaciju. Kod mene su inače trake. Verovatno ću ja da uradim sve oko postprodukcije,pošto imam dosta iskustva ,25 godina i više samo to radim. Iako bih ja to možda uradio i bolje od ostalih ,rado bih uradio sve zajedno... i postprodukciju i eventualno novi materijal, ali mislm da je to verovatno ad akta.Da bi to bilo realizovano ,vezan sam sa dva problema. Prvi je PGP, a drugi je RTLJ. Pokušao sam da komuniciram sa naslednicima RTLJ i nije uspelo. Oni nemaju nikakav pisani dokaz o bilo čemu što je bilo za vreme bivše Jugoslavije.
- Kako nemaju?
D Mirro: Nemaju naslednici RTLJ. Sve što je bilo sve je spaljeno.
- Kako spaljeno?
D Mirro: Nema. Nestalo. Možda je ostalo u televiziji, ali ne verujem. Kad sam dobio taj odgovor istovremeno sam dobio ponudu od nekog od urednika iz te kuće, da mi on lično da autorska prava bendu, što ima možda intenciju da shvatim da je odgovor bio u okviru te ponude. Pokušao sam posle sa ženom koja je glavni urednik. Nije mi ni odgovorila. Ko zna zbog čega. Problem je uraditi tako nešto. PGP ne bi dozvolio.
- A kompilacija?
D Mirro: Ja to radim za krajnje privatnu potrebu. Kad mi prijatelji traže želim da slušaju u nekoj normalnoj formi. Jednostavno to je veoma blisko originalnoj traci, samo frekventno je čistije. U dve numere sam uskladio nogu u nekim delovima da nivelacija bude korektnija. Nisam mnogo kompresovao snimke, što se danas radi. Ostavio sam da dinamika bude autentična. Čini mi se dato ima značaja.
- Sad kad pogledate Tako ima priličan broj poštovalaca napolju.
D Mirro: Svaki čovek veruje u ono što radi. Tako i ja. Postojali su određeni kompleksi prostora u kome smo obitavali. Najbolji dokaz za to je '81. Počelo je da biva vreme gde smo imali prodato samo 100-150 karata, a kad smo počeli '76.-'77. mi smo kao nepoznati i nenajavljeni bilo gde, u najmanjem selu imali najmanje po 500 ljudi. A tada smo već imali dva albuma iza sebe, redovne članke po svim časopisim, za nas su ljudi znali, bili smo prisutni. Opet to je ta sredina, i čovek mora da ima taj kompleks što živi u maloj sredini. To što radi ne može da bude dovoljno dobro za malu sredinu. Nije nam palo na pamet da kontaktiramo Francuza '81. Mada je to stiglo posle dogovora da nećemo da radimo. Bubnjar ide u vojsku, Dule ima zakazanu turneju sa (Ribljom Čorbom) i Kerberom, ja sam već imao pripremljeno putovanje, Đole opet šta da rafi kad ima posao u Sremskoj Mitrovici...Naši lični životi nisu vodili ka tome i to je bio rezultat tada da mi ne odgovorimo na to pismo. I dan danas, potenciram to stalno samom sebi,u tom trenutku je to bilo neverovanje u ono što smo radili. Vreme u kome smo živeli nam je to nametnulo.
- Očekujete li da bi se moglo desiti da dođe do prevrednovanja muzike Tako kod nas?
D Mirro: Ne. Moj odgovor je stvarno iskren. Mislim da sam realan. Takva muzika interesuje malo ljudi na planeti. Postoje neki testovi tržišta, gde važi platni sistem Japan, Evropa i Amerika, koliko ima ljudi koji su preko bilo čega na internetu pokušali da slušaju bilo koju vrstu džeza i progresivne muzike sa potpravcima. Izvukao sam cifru od 200.000 ljudi što je smešno. Siguran sam da 90 posto misli kad se kaže džez na mejnstirm džez, a ne na potpravce džez-rok ili neku eksperimentalnu alternativu. Tipovi kao Čik Korija, Al Di Meola da ne nabrajam, njih sluša strašno mali broj ljudi. Njih slušaju muzičari kojih ima dosta. Ali muzičari nisu mušterije, nisu publika. Siguran sam da cela ta stvar sa albumima i kod tih ljudi egzistira medijski kao reklama za žive svirke.
- Šta ste radili nakon Tako?
D Mirro: Moj životni i profesionalni put je dosta šaren, čudan...Imao sam razna opredeljenja i neko vreme sam prestao da sviram gitaru. Svirao sam klavijature po hotelskim svirkama. To me interesovalo, to je bio jedan od načina da naučim da sviram taj instrument i upoznam muziku komercijalnog tipa, da izučim nešto što sam propustio u periodu sa Tako. Za mene je to bilo kao škola. Relativno sam mlad počeo da se bavim autorskim radom što me je odvuklo od sistemskog muzičkog obrazovanja. Od 1989 sam definitivno prešao u studio.U početku uglavnom kao tonmajstor a vremenom sve više kao aranžer, kompozitor i producent. Radio sam sa dosta poznatih muzičara a kompletnu uslugu aranžera i producenta sam potpisao na albumima "Priznaću sve" (1995) Srđana Marjanovića i "Da li misliš još na mene" (1996) Gorana Miloševića. Mene je sada rad na "Tako Reloaded" naterao da se ponovo ozbiljnije uhvatim gitare. I to mi je ozbiljno napunilo baterije, tako da ću sledeće jeseni, Bože zdravlja, izbaciti potpuno novi material sa kompozicijama koje uglavnom nastaju sada, od leta 2010. do leta 2011. godine.
Zvanična strana: www.dmirro.com ,dmirro
Zvanična strana: www.dmirro.com ,dmirro
Aleksandar Arežina
Коментари