Странице

петак, 09. јануар 2015.

Svi na pod - Gladni u studiju i opet zadovoljni

Album prvenac Svi na pod neočekivano nazvan "Prvi!" kao zbirka prethodno objavljenih singlova i pride bio je prilično dobar dokument nastanka i razvoja dražesne beogradske pop senzacije koju su predvodili producent Petar Rudić i pjevačica Bojana Vunutrišević.



Sa predstavnicima straobalnog hita "Bugi vugi" već sam bio jedared razgovarao, a kada mi se ukazao novi povod za takvo posve prijatno iskustvo, ovaj put povodom izlaska CD-a "Prvi!" i pratećeg koncerta u Domu omladine Beograda 16. aprila 2011. godine, kako sam mogao reći ne? Ponovo oči u oči sa Rudićem i Vunturiševićevom nađoh se početkom aprila iste godine u prostorijama novinske agencije Beta u Beogradu, u kojoj tada radih. Kao najavljeni gost koncerta u DOB-u za početak razgovora se prirodno nametnuo Idol Svi na pod Vlada Divljan. Bolje rečeno odluka Svi na pod da obrade svetinju kakva je "Rusija" Idola.
    
Petar: "Rusija" je u našem aranžmanu ipak malo drukčija. Zvuči više elektronski, više je gruvi, 21. vek je u pitanju.

Bojana: Bliže je "Odbrani i poslednjim danima".

- Snimili ste "Rusiju" ili je samo svirate živo?

Petar: Nećemo da snimamo. Dosta imamo obrada. Imamo dve obrade i malo je previše. Imamo puno naših novih ideja. Sa Vladom je stvarno gušt raditi. Milina je! Mi smo stvarno postali pravi prijatelji preko te saradnje (u singlu "Zvuk ulice") i u "Rusiji" mislim da je potpuno senzibilitet potrefljen. Zanimljiva je starijoj generaciji, a mlađa može da prepozna tu lepotu.

- Zanimljivo je da je koncert najavljen kao predstavljanje vašeg prvog albuma, kog još nema...

Petar: Trebalo je juče da se pojavi, ali jednostavno kod nas ništa ne ide kako je dogovoreno. Uvek mora da postoji odlaganje. Album će se pojaviti ubrzo posle koncerta, najverovatnije sledeće nedelje... Nismo hteli ni da izdajemo album, pa su nam mediji nametnuli da izdamo album. Onda okej, izdaćemo album. Tu se pojavljuje i Sagor (Mešković, poslovođa Svi na pod) koji je zapeo da izda album, jer u suprotnom: "Vama će za 50 godina biti žao!" Pa ne znam šta će biti za 50 godina, prilično sam ravnodušna. Daj da više to izađe, da stavimo tačku na tu stvar. A mi smo već na to stvarno stavili tačku, jer smo krenuli da radimo nove pesme. Malo nam je muka od starih.

- Vaš prvenac će biti više kao neka kompilacija?

Bojana: Mi volimo da kažemo da je to "Best of" zato što album sadrži osam singlova koji su svi bili radijski hitovi, plus četiri nove pesme

- Nećeš biti samo ti glavni glas?

Bojana: Mene ima najviše, ali imaš i "Ćao Nevena" sa Zojom (Borovčanin), "Afrikanca" sa Saletom (Ivanovićem), "Ušće" sa mnom i Saletom, Vladu Divljana u "Zvuku ulice"... prilično je šareno.

Petar: Znaš kako, kad se sve preslušava, pesma za pesmom, ima neku foru, više je celina. Ne znam da li je to zato što ne mogu da budem objektivan, ali mislim da ipak može da se zaokruži da se kaže da je to taj zvuk.

- Stvari su poredane vremenski po nastanku?

Petar: Ne. Album otvara poslednji singl.

- Može se reći da album zapravo pokazuje kako je od tvog projekta nastao pravi bend.

Petar: Pa može i tako.

- Ima jako puno muzičara na albumu?

Petar: Mnogo! Nisam brojao. Mislim dvadesetak do 30 koji su aktivno učestvovali u nastajanju materijala. Donekle se moj san ostvario da na pravljenju muzike zajedno učestvuje mnogo ljudi. Komunikacija neverbalna je najbitnija. U stvari ne verujem u to da jedan čovek može da uradi muziku. Okej, postoje specijalni slučajevi tipa Betoven, to su stvarno bili genijalci, ali u pop i roku mora da postoji interakcija. Bez nje ne dolazi do rokenrola. Inače, desila nam se neverovatna stvar. Vratio se stari bubnjar Goran Milošević i interakcija koju sada imamo s tim čovekom je strašna. Sa njim sam pre svirao u podrumu, u njegovoj prostoriji za sviranje sa Romanom i to je trajalo tri godine. Mi smo džemovali višečasovne sešne. Umeli smo samo da sviramo i da razgovaramo neverbalno jedni s drugima. Upravo se to dešava u poslednje vreme. Čovek je stvarno fantastičan, čita ti misli, bukvalno se dešava da jedva čekamo da se desi sledeća proba.

Bojana: To nam se prvi put desilo od nastajanja benda. Desio se i period da idemo sve po P.S.-u, a  sad prvi put bend stvarno svira na probi. Malo se plašim. Muzičari su sujeverni i kažu ako ti je dobra tonska proba, biće ti loš koncert. Nadam se lošoj tonskoj probi...

- Album je skup onoga što ste uradili do sada i već radite na novim stvarima za koje bi se trebale pojaviti na jesen...

Bojana: Mi smo rekli da će i ovaj album da izađe i prošle, i pretprošle godine. Možemo da ti sto puta kažemo da će izaći na jesen ili na sledeće proleće, ali evo: Arežina, a kažem i vama dragi gledaoci, ništa neće izaći dok mi ne budemo zadovoljni. Zato što nam se desilo da izađe singl "Bez plana" a da mi nismo totalno zadovoljni kako to zvuči. Sve je bilo "ajde, ajde, ajde". E sad neće! Ja prva volim da stanem iza toga što radim.

Petar: Što se tiče kreativne faze, mi smo sa albumom koji će izaći završili još u oktobru prošle godine. Studio, mastering, bukvalno sve je bilo gotovo u oktobru. Bila je ideja da se pojavi do kraja novembra, ali je sve puklo. Napravili smo pauzu mesec dana i onda smo počeli raditi nove pesme. Sad imamo trećinu novog albuma, možda čak polovinu. Idejno u kom pravcu će ići, zna se.

- Počeli ste kao singl bend, a sad ispada da ste se primili na album?

Petar: Ovaj me album navodi na to da pomislim da je totalno normalno da je lepo da se zaokruži jedna priča. Nisam siguran da će se nove pesme pojaviti u tom obliku, ali mislim da bi bilo lepo da se opet zaokruži neka priča. Kada napraviš pun krug opet dođeš do iste tačke sa koje si pošao i možeš krenuti dalje. Nemamo nikakav dugoročan plan. To je najbitnije - nemati plan.

Bojana: U Srbiji ne mo'š da planiraš ni da hoćeš.

Petar: Ne možeš ništa. Dugoročnih planova nemamo.

- Sada ste se konačno uobličili kao bend?

Bojana: Jesmo. Sad zvučimo i živimo kao bend.

Petar: Svi na pod su sada Goran Milošević bubnjar, Ivan Mihajlović Macan bas, Ivan Mirković Bambi gitara, Džemal Al Kisvani saksofon i flauta, Bojana peva i ja programing. Otvoreno smo društvo, primamo sve koji su na istim talasnim dužinama kao i mi. Na poslednjoj probi se slučajno zadesila Andrijana, Bojanina kolegnica sa fakulteta, koja je došla na probu da se zeza. Uzela je malo mikrofon, a mi: "Ajde ti malo da pevaš i gostovaće nam kao prateći vokal".

Bojana: Andrijana se pojavljuje u spotu za "Ušće". Malo je ljudima smešno, manekenka i peva. Ali ne, stvarno je muzički obrazovana i čak je radila na našem albumu, pisala je aranžmane za neke prateće vokale.

- Znači moja greška što nisam dolazio na probe...

 Bojana: Ajde dođi sad...

- Neka, ako Divljanu nešto iskrsne pa ne može, tu sam. Kako album izgleda sa autorske strane?

Petar: Bojana se uključuje maksimalno od samog početka. Ja sam se postavio idejno i autorski kao pokretač. ali opet nemoguće je napraviti nešto bez interakcije sa drugim ljudima i muzičarima, a ne možeš nekome da kažeš okej ti ideja, ali ajmo po mom. Ne. Sve je otvoreno za bilo kakvu vrstu saradnje i interakcije.

Bojana: Ide mi na nerve, majke mi, što pevačica kao ne može da bude autor? To su nas pitali na "Sitiju" na Pinku prošle godine začuđeno: "A vi ste autori vaših pesama?" Ma ne. Plaćam nekog drugog! Nemam poverenja da mi neko uradi seminarski rad, kamoli pesmu.

Petar: Bojana je muzički obrazovana za razliku od mene i svih nas, osim Džemala. Imam mogućnost da iskoristim njen potencijal.

Bojana: On me iskorišćava.

- Zanimljiv je takav tvoj stav, a dolaziš iz studijsko-produkcijskog okruženja u kome je prirodno da ljudi rade sve sami uz pomoć kompjutera.

Petar: Oseti se kad bend svira, izvodi neku pesmu, ta energija. Oseti se kad im je loš period, kad je dobar. To je čar tog zanata i posla.

Bojana: To se najbolje čulo na našem prošlogodišnjem koncertu (u DOB-u). Imali smo predgurpu Inje koji imaju sempler, gitaru i vokal. Mi kad smo izašli, kad je Čaki udario u bubanj, cela sala je bila oduvana! Čovek nosi i dinamiku za razliku od mašne, a dinamika je bitna u muzici..

Petar: Svirao sam u Mravima i naučio da je najlepši momenat u sviranju interakcija. U prostoriji za sviranje. Sad pokušavam da to iskustvo ponovim. Svi imamo momenat u životu kad neko lepo iskustvo pokušavamo da ponovimo. Interakciju među ljudi ne može nijedna mašina.

- Nakon svega što ste napravili imate objašnjenje zašto se vama desio uspijeh koji je izmakao većini drugih? Vi ste izuzetak.

Bojana: Imamo sreće. Ili pameti. Ili smo ludi.

Petar: Mislim da je sve to, plus što smo vredni.

Bojana: Stvarno smo vredni! Nama je muzika na prvom, drugom i trećem mestu.

- Gomila ljudi će ti reći isto: "Nama je muzika najbitnija", ali im se ne dešava što i vama. Imaš stvarno dobrih bendova, ali nemaju publiku. Vi imate publiku, radili ste velike koncerte, imate medijsku pokrivenost...

Petar: Daću ti primer. Pre mesec dana, pošto Bojana i ja živimo zajedno, ustajemo i vidimo da nemamo šta da jedemo. Veče pre toga bili smo u studiju. Moji roditelji žive jako blizu, ali mi ćemo bez toga da bilo šta stavimo usta opet otići u studio i tamo provesti gladni ceo dan i opet biti zadovoljni. Mislim da se to oseti. Ne znam, možda je uspeh zbog menadžera koji poliva na sve strane...

Bojana: Mislim da ništa nije iznad muzike. Koju god pesmu smo poslali na radio, imala je fenomenalne reakcije. "Ćao Nevena", "Bugi vugi", sad "Ljubavi", pa i "Ušće". Ti nisi mogao pre "Bugi vugija" da čuješ kvalitetnu pop pesmu, koja ima strofu i refren, od koje te nije sramota. A znamo svi šta nama se servira kao pop 20 godina unazad. Čovek da zna taj recept, znaš koliko bi imali uspešnih bendova.

- Ima ljudi koji u karijeri znaju šta je potrebno napraviti, pogotovo u pop industriji...

Bojan: Danas si opasan.

- Vi ste recimo jedni od prvih koji su provalili pravo značenje interneta, dosta ste na taj način privukli ljudi.

Petar: Jeste, ali to nije dovoljno! Živimo u zemlji gde ni 20 posto ne koristi internet i kako dopreti do njih? Naša ciljna grupa jeste od 15 do 40 godina i oni stvarno internet koriste, ali to ipak nije dovoljno.

Bojana: Treba da pokrivaš internet, da zvučiš na koncertima perfektno da ne kasniš na intervjue, da imaš dobre tekstove, da nemaš falš, da se trudiš da budeš perfektan u svemu.

- Samo primjećujem da ste vi ostali izuzetak. Sluša vas dosta ljudi, pa se prirodno javlja kod ljudi misao da vas neko gura, pogotovo što ostatak scene svira pred 20-30 ljudi u nekom klubu.

Bojana: A ko može da pogura "Bugi vugi" koji se pojavi na Jutjubu i za nedelju dana ima 15.000 gledanja? Mogu ja ako sedim kući i klićem ko mentol "plej", a to ne radim. Ko može da ugura 600 ljudi da kupi karte za naš koncert (u DOB-u). Ne može niko! Došli ljudi sami. Mogu da pričaju da nas guraju koliko hoće, a niko nas ne gura. Onda smo čuli priče da su bendovi koji su svirali na Novoj godini (u Beogradu) stranački bendovi! Ma ajte molim vas! Rekla bih sada nešto, ali sam žensko pa neću.

- Svirali ste pred Skupštinom Srbije negdje oko tri ujutro na žešćem minusu. Kakvo je to bilo iskustvo?

Bojana: Odvratno.

Petar: Bolno, bolno. Ja sam se tako razboleo da sam dva meseca vukao prehladu. Katastrofa. Na ivici da zaglavim u bolnici.

Bojana: Još te slušaju tri trole i radnici gradske čistoće. Nikad više u životu! Ni za kakve pare, ni za deset miliona, ispred skupštine na minus beskonačno.

Petar: Na minus 12 stojim i u roku tri sekunde sam se ukočio. A imao sam dva para dugih gaća, čarape duple, gojzerice, pantalone jedne, pantalone druge...

Bojana: Pevam, a curi neka voda (sa mikrofona). Čije li je ovo? Da nije Canetovo? Da nije Vladino? Kikijevo?

Petar: Iz nosa mi kapne voda na klavijaturu i samo se zaledi. Kad se završila svirka bio sam u fazonu: "Odnesite me odavde". U život prvi put nisam osećao noge.

- Po uslovima rekao bih vaša najgora svirka?

Bojana: Jeste. Meni je najgora. Imaš one pečurke koje treba da greju, ali verovatno su računali: "Ovi su mladi, zdravi, što njih moramo da grejemo? Grejemo matorce da nam što duže žive, ko jebe omladinu".

- Koliko se može u Srbiji zarađivati od muzike?

Bojana: Možeš da zaradiš da živiš u predgrađu Beograda i da plaćaš sam kiriju, ali ne i račune. Račune plaća mama.

Petar: Ja sam doskora radio u jednoj medijskoj kući i jednostavno sam morao da dam otkaz da bi se posvetio muzici sto posto, ali ne možeš od muzike da skrpiš kraj s krajem. Ali dobro imam roditelje koji me pomažu.

- Kako prolazite u drugim republikama? Nedavno ste išli na tunreju "Nu Sounds of Belgrade" sa Zemljom gruva i Sevdah bejbi.

Bojana: Mislim da nas Slovenija sad obožava jer smo tu imali najbolji koncert na turneji. A kako to "Nu Sounds of Belgrade"? Sevdah bejbi je iz Niša, ja sam iz Kostolca, Bambi iz Milanovca...dokle više da se to prisvaja? To je "Nu Sounds of Serbia"!

Petar: Čaki je iz Požarevca, ja sam iz Borče, bubnjar je iz Borče, basista iz Kladova. Okej svi živimo u Beogradu, ali centralizacija je sve pojela, celu Srbiju, i sve se slilo u Beograd.

Bojana: U Sloveniji je bilo najbolje. I sad nas zovu da idemo opet.

- A ostatak?

Bojana: Zagreb je bilo onako malo bezveze. Bilo je neko odvratno vreme i baš je bilo malo, 400 ljudi. U Sarajevu je bilo odlično. Bili smo tamo drugi put.

- A Banja Luka?

Bojana: Uh, tamo je bilo super! Čak nam je neki lik rekao, koji je prilično strog, da je to jedan od boljih koncerata u Banja Luci.

- Ste se u Zagrebu konačno sreli sa Saherom?

Petar: Ne. Bojana i ja smo prošle godine išli na more u Rovinj. Saher živi na potezu Zagreb, Rovinj, Južna Amerika i Berlin. Ne mo'š njega da uhvatiš uopšte! Ali smo se upoznali sa Maksom Juričićem.Nastupili smo zajedno sa Vladom (Divljanom) u Gaveli i kasnije je on nama gostovao na turneji u Zagrebu u "Zlatu" sa Vladom Matulićem iz njihovog benda Ljetno kino. Super bend! Sad su svirali u Domu omladine i doneli su sunce u DOB.

- Šta dalje?

Bojana: Raspašćemo se...

Petar: Ja bih da putujem što više...

- ...javi se Saheru...

Petar: ...pa da! Saher mi traži godinama unazad, kad sam uradio demo verziju "Zlata", kad će taj CD. Mislim si: "Čekaj čoveče kod nas nije tako brzo kao kod njih". Tako da ću mu sad poslati sigurno disk kad izađe. Njemu i Maksu. Mada voleo bih da se upoznam sa njim.

- Dakle, šta dalje ove godine?

Petar: Sviraćemo na Trenčtaunu, Mikseru, Egzitu na fjužn stejdžu bićemo hedlajneri ...

Bojana: Idemo u Sloveniju, Makedoniju, Podgoricu.

Petar: Opet kombi, točkovi, uživancija.

- A što se tiče stvaralačkog dijela posla?

Bojana: To je najbolje, sve je ostalo bezveze i mučenje.

Petar: Dok nismo u kombiju mi smo u studiju. Ovih dana razmišljam gde ćemo na odmor da idemo, i onda se setim: "Pa čekaj! Ja radim! Kad nisam u akciji sa bendom, u studiju sam opet sa bendom". Tako da ne znam. Nemam pojma.

- U najavi sada koncerta stoji da će se već na jesen pojaviti neki plodovi vašeg novog rada...

Petar: Hoće. Verovatno. Sigurno.

Bojana: Pitaj Sagora. Lud je. Nije normalan. Kako me nervira!

- Ovo sve ulazi u snimak...

Bojana: Neka. Ja njemu to sve kažem. Verovatno će se pojaviti dve-tri pesme. Imamo jednu skroz gotovu, drugu smo sinoć napisali o Japanu.

- Fukušima?

Petar: Da. To me pomerilo totalno! Jednu noć sam presedio uz kompjuter i poredio statistički podatke sa Černobilom. Sve znam, sve mi je jasno, i uopšte nije naivna situacija. 

- U kom pravcu ide novo?

Bojana: Isto je pop, samo što elektronika sad u našoj svirci dolazi više do izražaja, ali nije bezbrižan pop kao "Bugi vugi", nego je malo zatvorenije. Bambi kaže, a ja mu verujem, da je malo zrelije. Sale Ivanović, koji je pevao sa nama i sad je sa nama kao čovek iz senke, napisao je tekst za Japan i kaže: "Pesma treba da se zove 'Smak sveta'"! On je sušta suprotnost od mene. Kaže: "Spot treba da bude vi kao đavoli i da se krstite sve vreme u ritmu".



O albumu Prvi!

Ljubavi

Petar: Poslednji singl koji smo pustili u etar. Jedna vesela pesmica. Bojanina priča.

Bojana: To je skroz moja pesma, i tekst i muzika. To sam baš ja. Svi mi stalno govore, non stop mi nešto neko priča, kako je sve bez veze, a meni je u stvari strava.

Petar: A ti u stvari ćutiš i čekaš, samo vi pričajte...

Bojana: Ćutim i upijam. Uzimam ono što je dobro, ono što je loše odbacujem. Elektro pop sa primesama nju vejva.

Jutro posle

Bojana: Intimna priča. Ne znam kako će ljudi to skapirati.

Petar: Prvi uspeli pokušaj spoja elektronike i žive svirke u grupi Svi na pod.

Bojana: Čak je učestvovao u toj pesmi Šobaja, jedan izuzetan gitarista iz grupe Mravi. To mi je Sale rekao: „Kad sam pustio Aleksandri Kovač Mrave i kako Šobaj svira gitaru, nije mogla da veruje da je to čovek koji peva „Tri poljupca“. Ali je veliki talenat.

Afrikanac iz Beograda

Petar: Stvar Du-du-a, benda iz ’83. godine. Prvi put kad sam čuo tu pesmu bio sam strašno mali, privuklo me što je na drugačiju foru od svega što sam čuo do tada. Prisvojio sam je jer sam prepoznao nešto svoje u njoj. Sam se osećam kao Afrikanac u Beogradu, kao da sam pao s Marsa. Tako treba da se konta taj tekst.

Bojana: A i Petrov brat je u to vreme bio u Nigeriji, pa je kao Afrikanac iz Beograda.

Zlato

Petar: Moja omiljena pesma hrvatskog benda Vještice. Super je atmosfera u toj pesmi, koju retko ko može da ponovi. Štaviše autor pesme mi je rekao da sam potrefio atmosferu te pesme kako je on zamislio kad ju je pisao. Znači Južna Amerika, Brazil, Španija, Kolumbija...

Bez plana

Bojana: Moja priča, isto. Dok nisam počela da se bavim muzikom moj svaki dan je izgledao „besplanski“. Svako ujutro kad ustanem odem na komp, pa na fejsbuk...Baš bez plana. Moj omiljeni bubnjar Ratko Ljubičić kaže: „Glupa vam je ta pesma, čuje se da ste hteli da budete pametni“.

Ušće

Petar: Kritički osvrt na potrošačko društvo.  Zatrpani smo tržnim centrima, tradicija odlaska u šoping duž cele Knez Mihailove je zamrla. Putovali smo dosta po regionu i videli smo da je ista slika svuda. Svaki grad postaje isti. Imaš tržni centar, OMV pumpu, kredit za Pežo, sve isto. Bukvalno. Progutaće nas to.

Bugi vugi

Bojana: Himna svih desetogodišnaka, kao Kolibri. Mislim da je naša najbolja pesma. Kako vreme prolazi i kako je mi sviramo, mislim da je najzrelija pesma. Ima odličnu strofu, refren i aranžman.

Petar: Ima u sebi neko oslobođenje. Totalno imaš potrebu da sedneš u auto, sipaš pun rezervoar, i odeš negde bez plana. Na Ušće.

Ćao Nevena

Bojana: Pesma koju peva Zoja Borovčanin. Pesma o našoj prijateljici Neveni Paunović. Petar je okačio matricu na majspejs i napisao „Ćao Nevena kako si šta radiš“, Zoja je to videla i napravila tekst.

Lopovska

Bojana: Najpank stvar na albumu gde nam gostuje Osman Ahmed iz Multietničke atrakcije.

Petar: Pesma je o krađi. Mislim da je svako maštao da opljačka banku, da uzme gomilu para, da pobegne i ne bude uhvaćen.

Iza nas

Bojana: Ta pesma mi je omiljena. Bila je kod Slobe Konjevića četiri nedelje na prvom mestu, dve na drugom i jednu na trećem. Kao singl je pesma godine. A uopšte ne treba da bude pesma godine, a u stvari treba, jer je triphopična k’o da smo iz Bristola, a u stvari smo iz Borče. Uopšte nisam svesna trenutka kad je melodija izašla iz mene. Mislim da nikad više neću napisati tako interesantnu melodiju. Ima tu svega, Turske, pravoslavlja, popa i „Mustafe“. Oslanja se jako na „Mustafu“ Bebi Dol.

Petar: U stvari trebalo je da to bude obrada „Mustafe“, i...postade nešto totalno drugačije. Sećam se u studiju bubnjar, basista i ostali... katarza, otkrovenje i pesma se desila.

Zvuk ulice

Petar: Mi smo Divljana podsetili na njegov prvi bend Zvuk ulice, pre Idola. On je nas slušao na Šabačkom letnjem festivalu nastupali smo kao predgrupa njegovom bendu. Upoznali smo se, razmenili par lepih reči. Verovatno ponesen tim sećanjima na njegov prvi bend, kad smo ga pitali da nešto uradimo zajedno, doneo je rif u studio kod nas i nastala je „Zvuk ulice“.

Bojana: Rif na gitari je svirao baš na tonskoj probi u Šapcu i posle je odsvirao u studiju. Njegov je i tekst, naš je srednji deo.

Petar: Autorski pečat njegov je najveći. Produkcijski se čuje naš fazon.

I još

Bojana: Prva pesma koju je Petar kao Svi na pod predao u etar sa Zoe Kidom iz Zemlje gruva. Prvo je bila na engleskom ali smo uzeli i napisali novi tekst na srpskom. To nije pevanje, već pričanje. Prva pesma gde repujem.

Petar: Prva pesma na koju sam stvarno bio ponosan od samog starta. Pojavila se na kompilaciji „Jutro će promeniti sve“ potpisana kao Petar Rudić featuring Zoe Kida. Bilo mi pretenciozno da se zove Petar Rudić i onda sam nazvao to bend Svi na pod featuring Zoe Kida. Pesma je u izvornom obliku bila totalno elektronska, a sada je odsvirana, i predstavlja osvrt na fank iz sedamdesetih. Pokretačka i gruvi pesma.

Bojana: Na koncertima je treća ili četvrta i prelomni momenat tad se nakupimo energije i publika krene da divlja. Onda se mi raskravimo i krenemo dalje.

Нема коментара: