Странице

недеља, 20. јун 2010.

Bajaga i instruktori – Otkrivanje Prodavnice tajni

“Prodavnica tajni” (1988) spada u vrh stvaralaštva Bajage i instruktora, mišljenje je mnogih sa kojima se danas dvadesetak godina kasnije slaže njen tvorac Momčilo Bajagić. Možda posljednji veliki glavnostrujaški album jugoslovenskog rokenrola “Prodavnica” je nastajala polagano na obalama tropskog Tajlanda, u širinama Sovjetskog Saveza i skučenim sobama Dorćola, uz prisutan huk "Jogurt revolucije”…

Od prvenca "Pozitivna geografija" (1984) Momčilo Bajagić-Bajaga je mudro ustanovio obrazac albuma sa žanrovski raznolikim, lepršavim i optimističnim pjesmama. Takav pristup podesan da privuče različite i brojne slušaoce do kraja je usavršio na hit albumima "Sa druge strane jastuka" (1985) i "Jahači magle" (1986), koje su pratile isto tako izuzetno uspješne turneje po najvećim dvoranama Jugoslavije i šire. Ipak, četvrti album objavljen 11. novembra 1988. godine na iznenađenje mnogih donosi zaokret u zvuku Bajage i instruktora. Umjesto zvučnog šarenila “Prodavnica tajni” (PGP RTB) nudi devet aranžmanski, zvučno i ugođajno bliskih pjesama. Čak je i od Bajaginog prepoznatljivog “beogradskog optimizma” malo šta ostalo u egzotičnom "Plavom safiru", srećnoj tužakaljki "Život je nekad siv nekad žut", mračno proročanskoj "Verujem, ne verujem", sjetnom “Ruskom vozu” ili ljubavnoj baladi "Od kada tebe volim". “Prodavnica tajni” je odličan primjer kako se muzički promijeniti, a ne izgubiti kvalitet i slušaoce. Čak je i alternativno ustrojeni muzički časopis Ritam dao “Prodavnici tajni” najveću ocjenu pet zvijezdica, a Bajagi naziv “jugoslovenski Makartni”.

Povodom dva desetljeća “Prodavnice tajni” početkom novembra 2008. godine razgovarao sam o nastanku albuma sa Bajagom u prostorijama njegovog menadžmenta, promoterske kuće Long plej u Beogradu. I 20 godina kasnije činilo se Bajaga gaji posebnu vrstu osjećanja prema “Prodavnici”. Na kraju se ispostavilo da su moja pitanja bila skoro sasvim suvišna. Bajagino nadahnuto izlaganje odmah je zaličilo na nekoliko malih povezanih priča.

"'Prodavnica tajni' spada u najprodavanije albume u prvom periodu našeg rada sa 360.000 prodatih ploča i kaseta. Mislim da je 'Prodavnica' sigurno jedan od tri naša najbolja albuma. Ima ljudi koji mi kažu najbolji je prvi album, ima 'Limene trube' i 'Berlin'. Svako voli svoj prvi album, ali ja smatram da su 'Sa druge strane jastuka' i 'Jahači magle' autorski jači. Što se tiče 'Prodavnice tajni', to je jedini naš album sa kojeg sve pesme sviramo i danas. Gomila pesama koje ne možemo da zaobiđemo. Potpuno sam zadovoljan kako je taj album urađen. To je album na kome bi danas najmanje menjao. Zapravo, ne bih menjao ništa", kaže Bajaga.

Odlazak iz grada

"Prvi album ne možeš puno da prodaš. Moj je imao 50-80.000, ali je zato drugi 'Sa druge strane jastuka' razvalio sa 360.000. Onda smo treći 'Jahače magle' snimali 500 sati. Zvuk je možda bio najbolji, sa velikim basom i bubnjevima, uz gomilu muzičara. Šef PGP RTB-a Stanko Terzić je došao u studio da to čuje i odmah rekao: 'Ovo će da se proda u 600.000 primeraka'. Što je bilo nemoguće, ne znam da li su toliko narodnjaci prodavali. Meni je to bilo veliko opterećenje. Album 'Jahači magle' se nije toliko prodao. Mada smo se oko njega stvarno puno trudili, bio je nešto manje komercijalan sa 280.000 primeraka. Posle tri albuma snimana u Beogradu, 'Prodavnica tajni' je bio prvi rađen van prestonice u Novom Sadu. Bio sam klinac i osećao sam priličan pritisak od velike frke koju smo napravili kao bend. Bili smo strašno interesantan bend za medije i u Beogradu nam je svako svraćao u studio da vidi šta radimo. To nas je prilično remetilo u radu, a meni je to bio veliki pritisak. Zato smo otišli u Novi Sad. Meni je Novi Sad bio fenomenalan kao promena posle Beograda. Grad toliko miran da je meni svaki dan izgledao kao nedelja u odnosu na Beograd. Nisam od PGP-a tražio neke velike uslove. Nisu morali da plaćaju studio jer je bio njihov, već samo troškove hotela. Tako smo dva meseca živeli u hotelu „Park“ ja, producent Saša Habić i klavijaturista Saša Lokner. Spavanje u hotelu te rastereti. Makar ti ne dolazi poštar ili burazer od tetke, a blizu si oko sat vremena od kuće. Ostali su dolazili u Novi Sad po potrebi. U radu na albumu najviše smo učestvovali Lokner, bubnjar Vlada Golubović, Habić i ja. Basista Miroslav Cvetković-Cvele kad su se radile matrice, Žika Milenković uvek kad su se radile njegove stvari. Gitarista Nenad Stamatović nije nešto puno svirao, ali ga ima. Naravno svi su dolazili kad su se pevali pozadinski vokali, kao u 'Gore-dole'. Stvarno je bila dobra ekipa u Studiju M - Ivica Vlatković i Jan Šaš snimatelji. Studio M je bio fenomenalan prostor, sav u drvetu. Kad bi hteo sada da napraviš takvu salu ne bi se isplatilo. Habić je puno uticao na zvuk i aranžmane. Nisam razmišljao kakav zvuk treba da napravimo, nego sam gledao da pesma ima atmosferu i da napravimo neku priču oko pesme. Bilo je puno eksperimentisanja, puno smo snimali, ali i puno brisali. Naziv za album sam pozajmio od Dina Bucatija. 'Prodavnica tajni' je njegova knjiga koja mi se jako dopala ali moji tekstovi na albumu nemaju veze sa njom. Samo mi je naziv bio dobar za album - "Prodavnica tajni", jer sadrži lične stihove koje ljudi vole jer su iskreni i puni emocija. Goranka Matić je radila omot”.

Plavi safir

“Posle turneje za 'Jahače magle', pre odlaska u Sovjetski Savez (na turneju u leto 1987.) otišao sam na odmor u Tajland i Burmu. Dva i po meseca moja devojka, sadašnja supruga, Ema i ja zajedno bez obaveza. Temu za 'Tišinu' sam napravio na kasetofonu na nekoj plaži u Tajlandu. Imao sam prijatelja Tajlanđanina sa akustičnom gitarom. Uzeo sam je i na kasetofonu snimio temu. Dosta smo putovali a ja sam slušao muziku i snimao razne radio programe, jer se mešaju razne indijske radio stanice. Odatle sam najviše uzeo konkretno za 'Neka svemir čuje nemir'. Nikad nisam saznao od kog benda sam uzeo početak, zato sam napisao na albumu 'Neka svemir čuje nemir' da je to indijska tradicionalna. 'Safir' je isto uticaj svega toga. Nisam imao neku konkretnu pesmu kao uzor. Orijent i Azija su muzički vrlo interesantno područje. Iz Evrope svi su naštimovani, ali kad prođeš Grčku i dođes do Turske već počnu četvrt-tonovi. Sa tih putovanja skupljao sam razne neke diskove, ali nisam konkretno ništa koristio. Ali sam puno slušao tu muziku i 'Safir' je furao na to. Imao je neke etno elemente, ali ne bih rekao da su naši, pre bih rekao da su azijski uticaji. Stvarno nisam mislio da radim narodnjak. Možda su se narodnjaci posle na to nakačili, jer su pre toga dosta mekano radili snimke. Kod nas je 'Safir' bio rok snimak sa tako, malo polutonovima i četvrt-tonovima. Više tih narodnjačkih elemenata ima kod 'Vesele pesme' koja možda podražava tradicionalne pesme, što bi se reklo, starogradsku muziku. 'Vesela pesma' je na tu foru urađena. U stilu 'Beogradski mali pijac poplavila Sava'. Želeo sam da 'Plavi safir' zvuči kako zvuči i tako je ljudi vole i danas. Mislim da je ne kapiraju kao narodnjak. Stanovao sam u Skenderbegovoj ulici na Dorćolu u jednom malom stanu i tu sam napisao 'Plavi safir' i 'Godine prolaze'”.


Vesela pesma

"Žile i ja smo uvek lepo sarađivali. Pre 'Pozitivne geografije' imao je bend 'Mačori' koji je snimao demo u mom iznajmljenom stan u Kosovskoj. Žika je imao pesmu 'Darling You Never Know', a davno kao klinci 1975. ili 1976. godine svirali smo u bendu Ofi zajedno. Svirali smo Dip parpl (Deep Purple) i Santanu. Sa Žikom se najduže znam od ljudi iz benda. 'Vesela' tema je Žikina. Pesmu smo uradili na turneji u Goradžu. Nekoliko dana smo bili u prilično hladnom hotelu u brdima gde nije bilo grejanja, pa smo Žika i ja krenuli da pravimo tu stvar”.

Sunce sija, dan je žut, a ja crn

"Žika je napravio 'Život je nekad siv nekad žut', to leto (1988.) na moru. Imala je potpuno drugačiji tekst. Počinjala je 'Sunce sija, dan je žut, ja sam crn...' Sećam se refrena, ali nije za novine. Meni se dopala pesma 'Sunce sija', ali Žile nekako uvek to uradi onako u crticama i ne baš konkretno. Ja sam neko vreme to vrteo u glavi, naučio da sviram melodiju i kad smo krenuli za Novi Sad napisao 'Život je nekad siv nekad žut'. Za deo sa trubama zaslužan je Habić, a Žika je hteo da bude malo 'latino'. Pokušao sam da napravim tekst za Žiku, namerno se pominje 'Ne brini Žiko ti, kažu svi'. Hteo sam pesmu koja odgovara Žiki kakvog ga mi znamo, kao ličnost koja je čas gore, čas dole, kome je život nekad siv, nekad žut. Snimamo mi nešto i slušamo šta smo uradili. On kaže: 'Ovo je super! Odlično! Veliki hit! Mada... malo je glasan bubanj...i tekst je glup... i ova gitara. Mada...super je ritam'”.

Od kada tebe volim

“Na albumu ima puno dobrih pesma pa možda zato nisu toliko puštali 'Od kada tebe volim', ali ona danas vrlo dobro prolazi na koncertima. Loki i ja smo je uradili zajedno. Kao i ’Ruski voz' ima dosta dobru atmosferu. Znam da su našli neki ludački kondenzatorski mikrofon iz Danske i dosta mi je dobro glas zvučao. Možda sa bubnjevima i gitarama je mogla biti neka hit balada, ali ja sam želeo da napravim da bude intimna sa klavirom i akustarom”.

Da nije bio Ruski voz, bio bi avion 

"Sa 'Jahačima magle' imali smo više od 150 koncerata u Jugoslaviji, i malo posle toga otišli smo na turneju u Sovjetski Savez (leto 1987). Žika i ja smo napisali 'Ruski voz' u Gomelju u Ukrajini. Grad je dosta izgledao depresivno. Interesantno je da se nalazi 80 kilometara od Čenrobila, a mi smo tu bili godina nakon eksplozije ili tako nešto. Pričali su nam da im kad je roknuo Černobil nisu ni javili. Bila je prvomajska parada i svi su bili izašli na ulice po onoj radijaciji. Posle tri dana vlasti su izašle da peru fasade šmrkovima i davali su nenormalan popust na vodku. Rekli su ljudima da to nenormalno dobro ubija radijaciju! Tekst sam pisao u vozu u formi pisma Emi. Kad smo došli u Gomelj ništa nisi mogao posle sedam uveče, jer ništa ne radi. Imali smo slobodno veče i došao sam kod Žike u hotelsku sobu. Neko je doneo pola flaše vodke, mislim da je bila "Moskovskaja". Žika je imao muziku, ja tekst, seli smo i dok smo popili vodku napravili smo pesmu 'Ruski voz'. Svirali smo u Kišinjevu u Moldaviji, Simferopolju na Krimu, tadašnjem Lenjingradu, Moskvi i nekom selu Ivanovu 100 kilometara od Moskve. Najveći deo turneje smo proveli po vozovima, u kojima je bilo prilično dosadno jer su Rusi valjda namerno pravili pruge da im neprijatelj ne vidi gradove i stalno se ide kroz neke šume i livade. Potpuno isti pejzaž danima. U vozu je obično bila neka babuška - žena koja kuva i prodaje čaj i keks, ali i diže frku ako se puši u vozu. Zato si morao malo da ih podmitiš. Ako nismo vozom, išli smo avionima koji su stvarno leteli kao komarci. Aeroflot je imao tada aviona kao sve ostale aviokompanije zajedno. Najnormalnije je bilo da se vozimo u avionu sa metalnim sedistima, a pored nas žena sa dve vezane ćurke jer ih ponela na pijacu u recimo Lenjingrad. Ljudi i žene sa kokoškama i jajima su ulazili u avion bukvalnu kao u bus. U avionima je bilo zabranjeno pušenje. Naš bubnjar Vlajko je zapalio cigaretu na šta je stjuardesa poludela. Imali smo "rukovoditelja" iz ruskog Goskoncerta koji se zvao Miša Izraeljević Akerman. On me odveo u stranu i rekao: 'Vidi sad ću ja morati malo da se derem na tebe, ali ti ništa ne brini, a onda ćeš ti malo da se dereš na bubnjara'. Prvo stujardesa upita 'ko je rukovoditelj?' i izdere se na njega. Zvaće policiju da nas izbaci iz aviona. Miša dođe i kaže meni na ruskom kako će da nam otkaže turneju, pa se ja izderem na Vlajka da ću da ga izbacim iz benda. I tek onda je stjuadesa bila zadovoljna. Najveći deo turneje smo ipak išli vozom, a tek nešto avionom. Otud 'Ruski voz', a ne recimo avion”.

Noć, noć, noć - totalni je mrak

“Bilo je neko ludačko vreme (oktobar 1988.) kad smo snimali 'Ruski voz'. To je akustična pesma sa jako tihom gitarom. Habić koji ima super sluh sve vreme je govorio: 'Nešto mi ulazi, neki šum, ne znam šta!' Napravili smo u jednom trenutku pauzu i krenuo sam da kupim viršle. Vidim kroz prozor dok sam silazio da ispred zgrade ima 50.000 ljudi koji se deru. Dešavala se 'Jogurt revolucija'. Snimali smo u studiju radio Novog Sada pored pokrajinske vlade gde su bile demonstracije. Haos. Odustali smo od snimanja 'Ruskog voza', već smo snimili 'Verujem, ne verujem', pošto je pesma sa bubnjevima i nisu joj smetali ovi iz 'Jogurt revolucije'. Ta pesma je jako brzo napisana. Onaj stih 'totalni je mrak' uklapao se u atmosferu. Sigurno svi ljudi osećaju neku vrstu sposobnosti da predvide događaje. Samo oni koji se bave umetnošću imaju sreće da nešto zabeleže, da li u muzici, filmu ili nečem trećem. Godine 1988. dešavanja su bila toliko intenzivna da ih nije osetio samo neko potpuno operisan od osećanja. Atmosfera je bila toliko naelektrisana. Na prethodnom albumu imamo 'Rimljane' - pesmu koja najavljuje sranje. To se posebno osećalo krajem 1988. godine. Zašto bi inače pisali takve pesme? Nijedna frka ne krene danas, nego se to polako priprema i diže se tenzija”.




Neka svemir čuje nemir

“Kada je izašao album sećam se da nismo bili dobri sa nekim urednikom televizije Beograd, nismo im odradili neku svirku, a on nam je zabranio da se pojavljujemo na televiziji Beograd, iako nam je njihov PGP izdao album! Onda smo napravili dobar potez i otišli u Titograd da snimimo šou za televiziju Titograd. Oni su se iako bez prevelikog budžeta potrudili i napravili relativno pristojan šou. To se vrtelo i svi su ga preuzimali. Na turneji (1989.) smo bolje prošli tada od Bijelog dugmeta. Imali su album "Ćiribiribela' gde su spojili "Lijepu našu' i 'Tamo daleko'. To nije bila loša ideja, ali nisu mogli da je iznesu, takva je bila situacija. Pesma nije mogla da prođe. Onda smo mi u principu bolje prošli na svojoj turneji, ne samo po pitanju posete nego i po atmosferi. Svirali smo Ljubljanu, Zagreb, Split... Lošeg vajba je bilo onako, ali ništa specijalno. Koliko je atmosfera na koncertima bila dobra pokazuje živi album 'Neka svemir čuje nemir' (1989). To je i bio razlog za njegovo objavljivanje. 'Prodavnica tajni' se prodala u 360.000 primeraka, a 'Svemir' u 100.000, ali smo više zaradili od ovog drugog. Izašao je u vreme Ante Markovića. Jeste bio je bedak, biće rata, ali mogao si kupiti marke u banci, bio je siguran kurs i svi su tada pravili lovu. Nama je super bilo, bend je funkcionisao odlično. Jedini problem je bio što nam se ubrzo zemlja raspala. Strašno dobro nam je išlo tih godina, samo odjednom nije više bilo zemlje u kojoj smo svirali. To nam je totalno poremetilo karijeru i tek smo se šest-sedam godina posle toga oporavili”.

Zvanična strana: www.bajaga.com i www.lpbgd.com

Aleksandar Arežina

Нема коментара: