Странице

недеља, 13. јун 2010.

Veliki prezir – Zen rokenrol

Veliki prezir pjevača i gitariste Vladimira Kolarića krajem prošle godine objavio je sjajni album „Nikadjekraj”, sa njega skinuo par upečatljivih spotova i otisnuo se na proljećnu turneju, po Koletu, neophodnu da svirkama iz dana u dan uđu u pravu formu i zagrme punom snagom. Često muzičari za novi album kažu da im je „do sada najbolji”, ali kada sam to čuo iz Koletovih usta, osjetio sam da misli iskreno, a ja sam se s tim potpuno složio.


Danima sam okretao mukom dobijen broj, ali vođa Velikog prezira se nije javljao ili je njegov mobilni bivao nedostupan. „Tako ti je to s Koletom”, upozoriše me dobro upućeni. Kada se naposlijetku neočekivano ipak javio, stigao sam samo zbunjeno istrtljati: „Je l’ to Vladimir Kostić?”

„Ne”, stigao je učtiv odgovor sa druge strane „ja sam Vladimir Kolarić”.

Ko radi taj i griješi, ja jako puno radim pa pravim isto toliko gluposti. Zatrpan poslom u novinskoj agenciji Beta ponekad ne znam ni sam kako se više zovem. Otprilike tim glupavim riječima opravdavao sam grešku, a Kole je kul i pristao je pričati čak i sa novinarom koji pravi gluposti.

 "To je dosta iznenađujuć album u odnosnu na naše prethodne, u smislu da je dosta šaren i pomalo psihodeličan. Ovo je sigurno naš najbolji album do sada", rekao mi je Kole u telefonskom razgovoru krajem 2009. godine, neposredno po objavljivanju CD-a “Nikadjekraj” (B92).

Na moj novostečeni zarazni optimizam, da bi im očigledan kvalitet novog albuma mogao konačno pribaviti davno zasluženu veću popularnost u Srbiji, a Boga mi i šire, Kole mi je ipak oprezno odgovorio da je Veliki prezir “i pre imao pesme koji si mogao da nazoveš hitovima, ali se ispostavljalo da je na kraju čitava stvar na medijima, a bend tu ne može da utiče".



Veliki prezir iz Vrbasa pročuo se širom Srbije davne 1995. godine odličnom pjesmom i pripadajućim spotom “Samo tebe znam”. Znate ono kad lijepa djevojka pleše u nekoj kolibi oko sijalice? Kolarić je potom izdao albume "Veliki prezir" (1996),  “Brazde" (2001) i "Ruka bez povratka" (2005), koji su redom zatrpavani hvalama srpske kritike, ali začudo uprkos nesumnjivoj vrijednosti činilo se kao da je vrbaškom sastavu veća popularnost neobjašnjivo nedostižna. Veliki prezir je ostajao samo još jedan alternativni sastav koji svira u malim klubovima, ponekom festivalu i ništa više. Nakon prvog albuma čak sam i ja odustao od praćenja Kolarićevih daljih radova, mada to više pokazuje moju čudnu sklonost da nekog/nešto nemilosrdno i glupo otpišem, jer navodno imam neka pametnija posla (a kasnije se ispostavi da ih nemam). Stoga je meni zapravo “Nikadjekraj” došao kao neka vrsta “Povratka otpisanih”. Veliki prezir sam bukvalno bio pamtio jedino po “Samo tebe znam”, ostalo me nije zanimalo.  “Nikadjekraj” me iznenadio, zbunio, zatekao nespremnog. Zaprepastio sam samog sebe razmišljajući da li je ovo najbolji album Velikog prezira i možda najbolji u nas u prvom desetljeću 21. stoljeća? Uredno sam rekao Koletu da nikad preterano nisam slušao Veliki prezir, zatim sam to dodatno začinio izjavom da mi se njegovi prethodni albumi nešto nisu preterano dopali, a naravno nisam gubio vrijeme da idem ni na njihove koncerte…ali da je ovo sad nešto neobično dobro. Kole je kul i čini mi se nije se naljutio. Vjerovatno je do tada već bio navikao na moje misaono/jezičke vratolomije.

Veliki prezir doživio je brojne promjene postave u 15 godina postojanja. Kolarić je sa ustaljenim gitaristom Robertom Telčerom i bubnjarem Robertom Radićem i novopridošlim basistom/producentom Borisom Mladenoviće pretprošle godine prionio snimanju novog albuma. U većini od 11 pjesama “Nikadjekraj” učestvovao je kao klavijaturista i prateći glas američki alternativni muzičar Ken Stringfelov (Stringfellow), poznat po svom bendu Pouziz (Posies), i kao saradnik Big star i Ar i ema (REM).

"Snimio je dosta tih analognih sintisajzera i pevao pozadinske vokale. Kao pevač pokazao se kao vrlo dobar, u stvari najbolji, bez obzira što ne zna jezik", objasnio mi je Kole.

Stringfelov je poslije boravka u aprilu u Beogradu i snimanja albuma, na svom blogu hvalio Veliki prezir kao sastav koji svira "divnu vrstu psihodeličnog roka, neku mješavinu Kinksa i Pink flojdovog (Pink Floyd) albuma 'Wall'".

http://kenstringfellow.com/index.php/2008/05/

"Dobrovoljno sam se prijavio da pjevam na srpskom i naučili su me nekoliko stihova. Mogao sam da ih uradim većinu, ali je postojao jedan koji jednostavno nisam mogao da odradim, pa se cijela soba valjala po podu od smijeha, govoreći mi 'Zvučiš kao Japanac!'", pisao je Stringfelov.




Album “Nikadjekraj” uspješno je najavio odličan spot “No no” u kojem Kolarić šeće Beogradom i sreće se sa prolaznicima dok mu glavu pokriva velika kocka sastavljena od ogledala.

"Sa spotom 'No no' smo hteli da naglasimo da je otuđenje danas prisutno među ljudima, ali da nema razloga za paniku. Ljudi su jako lepo reagovali kada smo snimali spot. Iznenađen sam. Mislio sam da su navikli na svašta i da će biti mirni, ali kada sam stavio (kocku) na glavi bili su zainteresovani da priđu, pogledaju, popričaju i pipnu", kaže Kolarić.

U februaru je kritika Popboksa odlučila da je Veliki prezir zaslužio njihove godišnje nagrade za najbolji album "Nikad je kraj" i za pjesmu godine "No no". Dodjela nagrada u Domu omladine bila je odlična prilika da prvi put čujem uživo Prezir u izvođenju tri pjesme, kratko ali dovoljno da se spozna puna snaga sastava, a na isto mjesto vratili su krajem marta za beogradsku promociju albuma odličnim koncertom u punoj gornjoj sali pred nekih 600-700 posjetilaca. Nekoliko dana ranije sreo sam se sa Koletom prvi put oči u oči upravo u Domu omladine kako bismo porazgovarali o albumu “Nikadjekraj”, predstojećem nizu koncerata u Zrenjaninu, Novom Sadu, Beogradu...i još nekim stvarima. Koletu je mobilni zvonio sa “Hey Bulldog” Bitlsa (Beatles). Dakle, Kole je potpuno kul!

Kole: Imali smo par izleta u prethodne četiri godine, gde smo imali vezanih do sedam koncerata…To je nešto najlepše da se radi, ako imaš povod kao što je novi album, to je super. Šteta je što se domaćim bendovima to ne događa češće, što ljudi ne kreću u turneju, pa makar i ako završe sa blagim minusom. To je potpuno inspirativno, kad sviraš koncerte dan za danom, dobiješ neočekivane stvari. Desilo mi se to par puta u život. Posle tog smo bili na potpuno drugom nivou sviranja i performansa. Posle takvih iskustva uđeš u suštinu, kad imaš puno koncerta uđeš u neki zen rokenrol. Nešto ti se dogodi, a to je najlepše, kad osetiš koliko je moćna stvar baviti se muzikom. Budeš spreman u metafizičkom i svakom drugom smislu. Kao da ti se svest usmeri da pružiš što više. Uvek se desi da sviraš bolje nego što si svestan da možeš. To je posledica niza koncerata. Kontraproduktivno je za svaki bend ako svira retko.





- Da li ovaj koncert u Beogradu pokazuje nešto o trenutnom statusu Velikog prezira?

Kole: Ne razmišljam u tom pravcu, da je to sad nešto ključno, krucijalno...toliko smo dugo na sceni da nemamo nikakva preterana očekivanja i radimo to zato što volimo. Nemamo nikakvih iluzija šta ovo može da predstavlja. Bitno da se događa, da je ovo najveći naš koncert posle deset godina u Beogradu. Izgleda da je trebalo da prođe toliko da bismo bili u prilici da naravimo takav koncert. Nemamo preteranih ambicija. Kada to kažem ne znači da ne treba nešto da očekujemo ili da se borimo. Najvažnije je da radimo ono što želimo, a sviranje je nešto najlepše što se može desiti nekom ko se bavi muzikom. Od početka Velikog prezira uvek su se dešavale neke spektakularne društvene, lične i političke kataklizme. Da mogu da se vratim unazad promenio bih okolnosti u kojima se nalazim, ali ništa drugačije ne bih napravio. Mislim da smo zaslužili da smo taman tu gde se nalazimo.

- Album „Nikadjekraj” je naišao na odobravanje kritike, a stigla je i Popboksova nagrada. Kako u tom smislu prihvaćenosti i uspeha "Nikadjekraj" stoji u opusu Velikog prezira?

Kole: Prethodni album "Ruka bez povratka" je nekako prilično mirno primljen, kao da nije bilo nekog velikog interesovanja, a i generalno nije bila neka situacija svuda oko nas. A ovo je drugo jedno raspoloženje, stvarno se oseća druga atmosfera. To me malo podseća na "Brazde". Posle toga je bilo vrlo slično. Ovo sada oko "Nikadjekraj" malo i prevazilazi moja očekivanja. Dobili smo nagradu Popboksa, fina su reagovanja svuda i možemo da sviramo mnogo koncerata.

- Ako neki bend snimi dobro ocenjen album, za veliku kuću (B92) i pritom dobiju muzičku nagradu koja ima neku težinu, obično se može govoriti o nekom pomeranju granica ka višem, boljem...

Kole:...U smisli statusa me to uopšte ne interesuje. Ne razmišljam o tome. Ali svirački mislim da smo najspremniji. Ubedljivo smo sada najkompaktnija družina. Bend funkcioniše vrlo dobro, ima dosta nepredvidivosti u smislu da se svirački na koncertima dese stvari za koje ni sam ne znaš kako se događaju, ali su dobre. Bend je konačno sastavljen od ljudi koji to mogu da izvedu. Robert Radić je došao pred snimanje "Ruke bez povratka" i bila je jos sveža stvar. U međuvremenu imali smo dosta koncerata u ovoj postavi, koji su skroz pomerili nešto u nama. To sada drugačije zvuči, dosta smo rok i malo oštriji na nastupima. Rokenrol je užasno zabavan kad se svira kao glasna i bučna muzika. Zato mi se čini da je ovo najbolja postava.

- Zanimljivo je da ste za koncert u DOB-u pozvali da gostuju bendovi Autopark i Lula Mae.

Kole: Nikad ih nisam slušao uživo a sto puta sam obećao da ću doći, pa sam sad organizovao privatno slušanje (smijeh). Autopark imaju stav koji je dosta drugačiji od ostatka scene što je dobro. A i kad govorimo o trenutnom stanju na domaćoj sceni meni je to OK, pogotovo to što radi Popboks. Toliko su objavili ploča, što je samo po sebi potpuno neverovatno, a još iz te gomile ima dosta kvalitetnih bendova. To bi pre 15 godina bilo nezamislivo, da imaš toliko bendova sa albumima i da su dobri. Petrol, Stutgart Online, Repetitor, Nežni Dalibor, Multietnička atrakcija...

- Kako Veliki prezir  stoji u ostatku bivše Jugoslavije? Idete li tamo?

Kole: Slabo. Svirali smo par puta u Sloveniji i Hrvatskoj, ali uglavnom neke festivale. To su bili neki izleti koji ništa nisu značili, kada nemaš pravu promociju. Za prodor tamo nam treba dobra logistika i promotivna aktivnost, što zahteva vreme i mogućnost da budeš u pravom mestu na pravo vreme.





Kole o Nikadjekraj

No no

Veselo-cinično upozorenje da ne treba da se veruje nikome. Jedan novi senzibilitet koji ranije nisam preterano ni razumeo. Cinično-optimističan stav. Kad da imaš malo više svesti nego ranije, pa ti se reflektuje na pisanje.

Probudi se sine

Može da se shvati na dosta načina, ali se više obraćam sebi. Kao jedna reminiscencija na detinjstvo koja se pretopila u pesmu. Ima dobar srednji deo gde se ponavlja "sve u tebi zuri u nazad". Kao misaona regresija.

Zakopavam

Uz "Pomozi sebi" jedina nastala i snimljena u našem studiju Kombinat rekords koji više ne postoji u Vrbasu. To je možda jedina pop pesma na ploči. Doduše nije ni ova potpuno u tom maniru pošto ima jednu psihodeličnu liniju na kraju. Nikad me nije zanimalo da napravim čistokrvnu pop pesmu. Interesovanja ti se šire vremenom i shvatiš da ne bi da praviš tipične pop pesme, već da tu bude nečeg što malo skrene stvar u određenom smeru.

Šta ja mislim?

To kad smo radili imali smo asocijaciju da se ceo album zove "Kad se voziš kabrioletom kroz Teksas". Vojvodina dosta lični na pustaru, pogled ti ništa ne zaklanja, uvek si u nekoj melanholiji i blizu nečeg što može da bude dosta opasno, a to je da se možeš izgubiti u toj širini. Na albumu je sve dosta introspektivno i mislim da su tekstovi dosta direktniji nego što su ranije bili. Dosta sam se bavio unutrašnjim. Nikad se na bavim nečim što unapred smislim nego se stvari prosto dešavaju. Ima zagledavanja, samogledanja i preispitivanja. O tome se radi u pesmi.



Svi se spustite na pod

Album je po senzibilitetu psihodelična rok muzika, a drugi singl u potpunosti to jeste. Ta pesma je nešto što nas je i povuklo kad smo počinjali da pravimo album. To je pravac kojim smo želeli da idemo na ovoj ploči. Logičan izbor za drugi spot, koji je krajnje rudimentarno rok orijentisan. U spotu sviramo u nekoj bokserskoj dvorani. Tu se pojavljuje bokser koji trpi (udarce). To je dobra paralela u odnosu na nas. Mi izgledamo dosta slomljeno, ali strasno i rokenrol. Pesma govori o trenutnoj situaciji. Šta god uradiš nije dovoljno i možda čak ni potrebno, a i dalje to radiš, i dalje si u tom ciklusu i stavu. Krik o tome. Nije neka vesela tema.

Danas

Surf kompozicija. Vrlo je optimistična i poletna, što je dosta čudno na ovoj ploči. Ona je bukvalno optimizam u suštini. Ostale su cinično-pesitmistične.

Nema hrabrosti

Sve pesme na albumu su u stvari refleksi svakodnevnih utisaka. Ne znam drugačije. Meni se nešto desi ili ne. Kad se desi, nešto mi prođe kroz misaoni kabel i onda ima razloga da pesma postoji. Ima dosta samocenzure. Nikad se ne zalećem previše. Treba mi dosta vremena da budem siguran u nešto.

Pomozi sebi

Buntovna pesma. Ideja je bila da bude urlik. "Ustajem, al' ne idem na posao". Govori o životima mnogih.

Idem dole

Krajnje jednostavna pesma. "Idem dole niz ulicu, da se prošetam". Ljubavna pesma koja govori o rezignaciji, koju svako oseti u odnosu sa drugom osobom.

Zvoniće

Priča o životu kao i većina pesama. Zapravo o trošenju života. Cinični egzistencijalistički rokenrol.

Nikadjekraj

Nekako mi se čini da se stalno sve vrti. Stalno je neki proces. Nema neke budućnosti ni prošlosti, stalno smo u toku i stalno zaboravljamo momenat, koji je suština. Pesma ima dva velika dela, dve različite emocije, dve priče. Ima neko mantranje na kraju "Mir u grudima, nikad je kraj". To je kao život.

Zvanična strana: www.myspace.com/velikiprezir

Нема коментара: