Странице

уторак, 12. октобар 2010.

Goran Živanović - Širenje dobrih vibracija

Novinar i voditelj Goran Živanović objavio je potkraj ljeta knjigu "Gramofonske priče", zbirku razgovora sa nekolicinom muzičara značajnih za razvoj jugoslovenskog rokenrola poput Kornelija Kovača, Branka Marušića-Čuture, Dade Topića, Bate Kostića... Živanovićeva predanost u nalaženju sagovornika za svoju radio emisiju "Gramofon" i skupljanju vrijednih podataka iz prošlosti domaće rok muzike zaslužuje priznanje, utoliko više što to radi iz male stanice u unutrašnjosti Srbije.

Živanovic (49) je zapravo ponosni vlasnik zbirke više hiljada vinilnih ploča i diskova, i lične knjižnice sa oko 500 naslova posvećenih domaćem i stranom rokenrolu. Strast koju od 1972. gaji prema muzici preporučila ga je da vodi sopstvenu emisiju "Gramofon" na radiju Kosjerić, a poslije njenih 135 izdanja, tu svoju misiju je nastavio u stanici u Požegi, gradiću zapadne Srbije u kojem živi sa porodicom. Izuzetno uticajni i zaslužni rok poslenik Peca Popović u beogradskom dnevniku Blic za vlasnika "Gramofonskih priča" (izdanje Liber, Beograd) duhovito je napisao da je "fundamentalista domaćeg roka", i dodao da Živanović "zaslužuje divljenje veće nego što je snaga predajnika Radio Požege". U ovom slučaju, umjesto da telefonom razgovara sa muzičarima o boljim danima domaćeg roka, u Požegi se Živanović početkom oktobra našao na drugoj strani žice, odgovarajući na moja pitanja o nastanku "Gramofonskih priča".

Živanović: Knjiga se tako zove zato što se moja fascinacija gramofonom i gramofonskim pločama javlja negde od početka sedamdesetih, sama emisija se zove "Gramofon" na radio Požegi, a pošto su svi intervjui nastali u okviru emisije, eto, otud "Gramofonske priče".

- Kad su vođeni svi razgovori iz knjige?

Živanović: Svi su vođeni od 2006-08. godine. Negde sam otprilike odabrao 17 od 150 intervjua, koje do sada imam, ne samo sa muzičarima sa prostora bivše Jugoslavije, nego i sa novinarima...Tu je Nikola Karaklajić doajen rok novinarstva, rekli su mi da je to jedan od poslednjih intervjua koje je dao, jer je ubrzo nakon toga preminuo, nepunih godinu dana. To je čovek koji je odredio na neki način i mene, neku moju muzičku svest i poimanje muzike. Ovo je moj lični izbor od 150 intervjua, hteo sam da se na neki način odužim ljudima uz čiju muziku sam odrastao. Nije isključeno da, ako ovo ima odjeka, napravim još jednu knjigu.

- Koliko vidim tu su ljudi koji su manje-više stvarali domaći rokenrol.

Živanović: Sve su to ljudi koji su stvarali rok scenu, da bi nastala i bila kakvu je znamo. Ljudi koji su bili pioniri, što se i vidi iz intervjua, od Čuture, doajena beogradske rok scene koji još 1957-8. imao duo Kosovac, preko Zorana Simjanovića, do braće Jelić...Njihova Yu grupa je mene strašno fascinirala i danas je to moj omiljeni bend. Jurio sam njihove ploče kao lud i svaki podatak o njima! Nekad je bilo teško dolaziti do informacija za nas ljude iz unutrašnjosti. Kad je krenuo (časopis) Džuboks to je bilo bolje, a do tada je bio samo radio, jer su ostale novine imale šture informacije o rokenrolu.

- Ti ipak radiš na maloj stanici u unutrašnjosti, pa još rok emisiju. Otkud to?

Živanović: Kad nešto toliko radiš sa ljubavlju da bi platio da to radiš, logično je da to toliko dobro radiš da počnu da te plaćaju. Prosto sam neko koga su znali da ima sjajnu kolekciju ploča. Počeo sam da kupujem i CD, ali nikad nisam prodao ploče. Prvi singl sam imao Svit (Sweet), a prvi album Yu grupu. Interesantno da tada nisam imao gramofon, odnosno imao sam neispravan, ali sam razmišljao da kupim ploče dok nisu nestale, a gramofona će biti. Onda sam počeo kupovati časopise i knjige, prvo iz serije Džuboks biblioteke. Tako da je moja lična biblioteka narasla na negde oko 500 knjiga. Ljudi su me iz jednostavnog razloga zvali jer su bili upoznati mojom fascinacijom tom muzikom. Ja muziku i dan danas slušam. U mojoj kući se po ceo dan sluša muzika. Imam troje dece, ćerka i stariji sin studiraju, mlađi je treći razred, i oni su na moje veliko zadovoljstvo upućeni u sve to. U prikazu knjige Peca Popović je rekao, što mi je velika čast, da imam magiju da širim rokenrol. Ljudi su me pozvali znajući to i rekli pa zašto ne bi da radio rokenrol emisiju? Doduše prvo na radio Kosjeriću, 135 emisija, pa za Požegu sada 211.

- Ko su tvoji slušaoci?

Živanović: To su mladi koji sa fascinacijom slušaju rok, a ima i starijih koji slušaju i dan danas tu emisiju. Zoran Ćirić je u jednom eseju povodom proslave 150 moje emisije rekao da je to dobra muzika za dobre ljude. I mislim da je Magični Ćira pogodio. Sad je vreme sasvim drugačije, standardi i vrednosti nisu više isti kao ranije. Sad pitanje da li sve ide napred...Vremena se moraju menjati. Pošto vidimo da je svet postao danas prepun nasilja i svega, a na rok koncertima je bilo i 200.000 ljudi i nije bilo ekscesa, ja muzikom želim da širim dobre vibracije, da se borim protiv nekakvog prostakluka koji je strašno zavladao, pogotovo u Srbiji. Trudim se da ta emisija vaspitava ljude o muzici i umetnosti.

- Kako dolaziš do sagovornika imajući u vidu ipak udaljenost Požege od glavnih rok središta?

Živanović: Na razne načine. Intervjui u knjizi su uglavnom urađeni telefonom, ali ne svi. Kad smo bolje stajali radio je imao novca da plati put i prenočište ili ako je neko bio bliže mogao je da dođe svojim autom pa mu se plati gorivo. Ili ako sam uhvatio nekog na nekim koncertima za neki intervju onda sam to snimio. Naravno da je vrlo teško. Radio Požega je kad sam počeo da radim imao 11/12 zaposlenih, a danas četiri/pet. Teško je održati standard, nema novca ni za zaposlene, a kamo li da platim Vedranu Božiću da dođe iz Zagreba, a i pitanje da li bi on imao vremena. Uglavnom sam poznavao te ljude ili su oni čuli za mene i bez ikakvih problema sam dolazio do intervjua. Nikad nisam imao nikakav problem! Nikad me niko nije prevario i slagao da u određeno vreme kad pozovem nije kraj telefona. Sinanu Alimanoviću klavijaturisti Indeksa su baš iznenada došli ti ljudi iz Danske koji su hteli da potpišu ugovor sa njim, ali mi je rekao: "Gorane ovde su Danci, neka čekaju mi smo se dogovorili da radimo i  radićemo". To mi daje posebnu stimualciju za rad, jer je ovde novac koji dobijam mizeran. Ali samo to poštovanje tih ljudi je valjda neka povratna sprega. Oni poštuju mene koliko i ja njih. Neki kao Čutura su me pitali: "Koje si ti godište?" Rekoh 1961. "Pa kako ti čoveče sve znaš? Dok si odrastao bila je 1974-5, a ovo o čemu pričamo su šezdesete!" Ljuba Ninković mi je rekao da mu se često dešavalo da urednici pošalju neke ljude da urade razgovor sa njim, a ne znaju šta bi ga pitali. Boček mi rekao da je impresioniran mojim znanjem o gitaristima. Kad čovek želi da nešto sazna, on i sazna! Mislim da se to i pročulo i uticalo da bez problema dobijam intervjue. Ako sam napravio intervju sa Mišom Aleksićem (iz Riblje čorbe), a zatim zelim sa Džindzerom (gitarista Vidoja Božinović), naravno da sam rekao Miši da ću zvati Džindžera. A Miša je verovatno rekao Džindžeru: "E, zvaće te Goran iz Požege, okej je lik, prihvati slobodno". Mislim da je to tim kanalima išlo.

- Otkrio si neke nepoznate stvari?

Živanović: Puno podataka postoje koje sam otkrio. Otkrio sam kako je nastala pesma "Noćna buka", legendarni prvi singl grupe Dah. Pitao sam Čuturu, jer je on autor teksta i muzike. Rekao sam mu da sam bio fasciniran kao klinac kad sam nabavio singl. Pitao sam ga kako je nastao tekst jer je malo čudan: "Svake noći kad se vratim kasno, pod prozorom neko peva glasno". On mi je onda rekao, a stvari su uvek jednostavnije nego što mi zamišljamo, da je sprat iznad njega bio neki narodski čovek koji je voleo da peva. A svrati njegov kum koji je imao violinu, ali samo jednu žicu, i nema pojma da svira. Celu noć na terasi peku neko jagnje i deru se. Čutura: "A ja kad se vratim iz grada moram to da slušam!" Namerno sam u knjigu stavio Bele višnje iz Ćačka, Čivije iz Šapca i Daltone iz Niša da pokažem da urbana stvar nije zavisila samo od centara Beograda, Zagreba, Sarajeva... Da se razvijalo i u ostali gradovima. Bele višnje su formirane ranih šezdesetih. Posle intervjua kod mene zvali su ljudi kao Petar Janjatović da mi kaže da je neke podatke tu prvi put čuo. Niko nije znao da su Bele višnje prva grupa koja je nastupila na prvoj gitarijadi u Jugoslaviji! Bend koji je nastupio prvi na Beogradskom sajmu (1966) tačno u podne. Mogu misliti kakva je to trema bila za neke momke iz provincije, jer Čačak je bio mali grad. Međutim oni su sjajno tu prošli i mislim da je prva kompozicija bila obrada narodne pesme "Crne oči, curo imaš"! Nastanak grupe Tajm što mi je Vedran Božić pričao i što mi je Dado Topić pričao, dato je iz različitih uglova o nekim stvarima. Dado priča o radu Korni grupe, pričaju Kornelije Kovač i Josip Boček. Različito pričaju i tumače stvari. Dado je genijalan album napravio! Mislim da je prvi Tajma najgenijalniji album sedamdesetih u Jugoslaviji! "Istina mašina", "Za koji život treba da se rodim"... to su legendarne kompozicije. Pitao sam Dadu: "Kako u Korni grupi nisu ponudio pesme Korneliju?" On kaže da je nudio, ali treba shvatiti da ponuditi pesmu Kovaču u to vreme, Dado je smatrao neukusnim. Tako velikom autoru stati rame uz rame! Kovač kaže na isto pitanje: "Pa nije mi Dado baš nudio pesme, možda ih je imao, ali nije nudio". To je zanimljiva stvar. Šta je prava istina, da li je Dado nudio pa ovaj nije hteo da ugrozi stvoreni autorski imidž ili je istina kad Kovač kaže da je Dado čuvao pesme za drugu grupu, a naravno se ispostavilo da je to Tajm? Nisam se stavio u ulogu sudije. Postavljao sam pitanja, oni su mi odgovorali, a ja to precizno stavio u knjigu. Ima tu za one ljude koji vole i prate muziku, jako pikantnih i interesantnih detalja. Bata Kostić priča kako mu je kad je nastavio da studira muzičku akademiju, pa je napustio Yu grupu, Bregović pomogao. Ovaj nije mogao da nađe stan, jer je Sarajevo bilo mali grad sa velikim prilivom studenata pa mu je Bregović izašao u susret i šest meseci je bio kod njega. Izvršio je veliki uticaj. Znam da je Bregović pričao da bi voleo da ponešto usvoji od manira svirke Bate Kostića. Koliko je uspeo, to je drugo pitanje.

- Šta namjeravaš poslije ove knjige?

Živanović: Voleo bih da uradim intervju, mada ne da nisam pričao sa njim, sa (Radomirom Mihajlovićem) Točkom. Interesantno da sam radio intervjue sa (Slobodanom Stojanovićem) Kepom, Lazom (Ristovskim) i svima njima, i sa Točkom sam se više puta video i čuo, ali bio je fazi kad nije želeo da da intervju i priča sa novinarima. Kad sam bio dete druga grupa sa kojom sam bio jako fasciniran bio je Smak. Sa njima sam definitivno bio fasciniran. Kao srednjoškolac sam vodio rasprave, išlo je do težih reči, bio sam spreman i da se bijem za Smak! Eto, doživeo sam da se čujemo, popričamo pola sata i onda mi Točak kaže u šali: "Eto napravio si intervju!", a ja nemam dozvolu da ga objavim! Nisu bili pravi intervjui, ali više puta su se dogodili. I ne mogu da objavim! To mi je ostala neostvarena želja. Život ti tako namesti da neko, zbog koga si hteo da se biješ, zbog problema sa novinarima se zarekao da se strogo i kruto drži principa. Ako se pojave "Gramofonske priče II" voleo bih da jedan od intervjua bude sa njim. U vreme najveće dominacije Bijelog dugmeta jedino je Smak bio dostojan takmac. Točak je imao auru mistika. On je prvi takav jugoslovenski rok muzičar, što je na zapadu bila normalna stvar. Hteo bih i da akcenat bacim na imena kao Zlatni prsti, Lutajuća srca, Mama rok, Generacija 5...da se neke stvari ne zaborave. Ti ljudi su mi rekli isto neke bitne detalje za istoriju jugoslovenskog roka, a pošto su akteri, najbolje se sećaju valjda kako je bilo. Pošto mi se dosta ljudi javlja i pita kao da dođe do nekih knjiga, rešio sam da napravim nešto kao popis knjiga koje su se pojavile, a ja ih imam oko 500 sa eks jugoslovenskog prostora. Išlo bi sa fotografijama naslovne korice, podacima o stranama, izdavaču i nekim mojim komentarima za svaku knjigu. Ljudi koji jure te knjige lakše bi se snalazili, da li je uopšte moguće doći do te knjige i slično. Narodna biblioteka iz Požege izdaje godišnjak u formi knjige o raznim temama. Ja sam dobio 30 strana da napišem o požeškoj sceni i mislim da će to prerasti u lokalnu rok enciklopediju. Kroz emisiju "Gramofon" su prošla mnoga imena koja su nešto značila u Požegi i okolini. Sve te razgovore imam snimljene.

1 коментар:

strahinja је рекао...

живановић је геније.све похвале!