Странице

уторак, 19. октобар 2010.

Jovan Ristić - Magla nas je progutala sve



"Godine u magli" je prva zbirka priča (i pjesama) fantastike i strave pisca iz Beograda Jovana Ristića koja bi trebalo da se pojavi do kraja oktobra u izdanju Niškog kulturnog centra. Ristić je istoimenu ključnu pripovjetku zbirke posvetio avetima i duhovima kultnog beogradskog rokenrol prostora Kluba studenata tehnike (KST), stvorivši uzgred izuzetno zanimljivu malu studiju o muzičkim ukusima i običajima Beograđana jedne epohe. A to je samo djelić onoga što je Ristić za vas sakrio u "Godinama u magli"...


Jovan Ristić je direktor i suosnivač godišnjeg Festivala srpskog filma fantastike, supriređivač redovne konvencije ljubitelja fantastike "Beokon" u Beogradu, predani je član društva ljubitelja fantastike "Lazar Komarčić", uz to diplomirani pravnik, novinar agencije Beta iz Beograda, nekada muzičar u pokušaju (imao je 1993. i 1994. godine bend u kojem je pevao), a odskora se pojavljuje tu i tamo u ponekom filmu...Poznavajući čovjeka, rado bih ga nazvao "sivom eminencijom" fantastičarskog kružoka Beograda, ali on se možda neće složiti sa time. Najtačnije je reći: iz iskustva pouzdano znam da je Ristić jedan od najvrsnijih poznavalaca muzike, filma i pop kulture uopšte na beogradskom/srpskom/itd prostoru. Ako vam ova izjava zvuči preterano, prethodno pročitajte njegovu upečatljivu studiju/esej "Tuđin 3 – Jedan nezasluženi košmar", o mukama snimanja trećeg filma iz serijala "Alien". I biće vam sve jasno. Žao mi je samo što sličnu stvar nije uradio i na polju muzike, o nekom od svojih omiljenih sastava, možda o Strenglersim (Stranglers) ili Blu ojster kaltu (Blue Oyster Cult), ali biće nadam se i toga...Što se tiče njegove prve zbirke priča, pošto godinama sa njim blisko sarađujem u Beti, moj blagonaklon sud bi tek ovdje mogao biti protumačen kao čista pristrasnost. Dakle, zaista mislim da se već iz Jovanovih odgovora i izrečenih misli u našem malom razgovori mogu nazrijeti i kakve su njegove spisateljske vrijednosti. Dodatne pojedinosti možete saznati na zvaničnoj strani njegove zbirke http://godineumagli.blogspot.com/, a to bi sve trebalo biti dovoljno da vas privuče da ovjerite "Godine u magli" kad se konačno pojave. A to je i moj prijateljski savjet.

- Priča "Godine u magli" otvara zbirku, po njoj je i naslovljena, što sve upućuje da ona tebi ima neko posebno, vrlo lično značenje?

Ristić:  Za ovo drugo si svakako u pravu – pripovetka „Godine u magli” jeste ključna pripovest u zbirci, pre svega zato što prikazuje zlehudu sudbinu moje generacije, koja je, kad je haos zahvatio Jugoslaviju, tek počinjala da uživa u životu. Naglo prekinuti u tome, njeni pripadnici su se rasejali i pogubili – jedni su otišli preko granice, drugi na ratište, treći su nestali u svetu droga, četvrti, poput mene, pokušavali su da u čudno izmenjenom okruženju ostanu ono što su bili, a peti su jednostavno navukli dizelke i prilagodili se. Magla nas je progutala sve, i mislim da još lutamo po njoj, tražeći ono što smo izgubili početkom devedesetih. Ta magla i mrak koji je s njom došao nadahnuli su većinu priča iz ove zbirke. U stvari, naslovna pripovetka, čija je radnja smeštena u Klub studenata tehnike (KST), dobila je ime po zbirci! Radni naslov joj je bio „Nostalgična pijavica” ili tako nešto, ali suviše mi je to bilo na prvu loptu. A onda sam shvatio da se motivi kojima se ta priča bavi savršeno mogu zaokružiti nazivom „Godine u magli” koji sam odredio za zbirku.


- Zašto KST. Zašto ne recimo Akademija, koja takođe ima svoju ulogu u rokenrol životu Beograda, ili recimo Studentski kulturni centar ili Dadov?

Ristić:  Zato što je KST idealan za priču o nostalgiji koja vlada životima moje i starijih generacija, odraslih u rokenrol eri. Sa svojim tematskim večerima, KST je bukvalno uronjen u nostalgiju. Kad sam tamo prvi put otišao posle mnogo godina, a to je bilo u leto 2004. (kad se i radnja priče dešava),  mesto je delovalo kao da je zarobljeno u vremenu, kao da se ni u čemu nije promenilo od raspada SFRJ, osim što se ofucalo i postalo mračnije. U međuvremenu, KST je malo sređen, ali nije se promenila činjenica da tamo izlaze i stariji i mlađi, pa tako na stranu i domaću muziku osamdesetih otkidaju srednjoškolci i brucoši, koji se u to vreme nisu ni rodili.

- Koliko si nekih svojih iskustava i bivstvovanja u mračnim prostorima KST-a utkao u priču "Godine u magli"?

Ristić:  Ima dosta toga. Kao što rekoh, otišao sam tamo posle mnogo godina, i taj obnovljeni susret sa KST-om inspirisao je celu priču. Napisao sam prvo poglavlje koliko sutra, ne mareći što za ostatak imam tek magloviti koncept. Zato sam se i „zakucao” posle početka drugog poglavlja. I tako su godine prolazile, ja sam pisao neke druge priče a sa ovom nisam znao šta ću. U međuvremenu se pojavio film „Šejtanov ratnik” sa onom ludom epizodom u KST-u, i tu sam počeo da shvatam šta mlade generacije vide u tom mestu: za njih je to, sa jedne strane, uvrnuto mesto koje je dobro samo za sprdnju, a sa druge strane im je prozor ka prošlim vremenima. Počeo sam često da odlazim u KST, malo iz nostalgije, a malo da bih skupljao materijal za „Godine u magli”. Tako sam upoznao jednu 21-godišnjakinju, koja mi je ispričala da dolazi u KST jer joj se sadašnja muzika ne dopada. Zavidela mi je što sam živeo u „zlatnim osamdesetim”, kada je nastajala muzika koju ona voli, a koju može nesmetano da sluša samo u KST-u. Ta devojka me je inspirisala za Anitu, koja u priči muva jednog od glavnih likova. Takođe, interesovao sam se za gotičare, jednu od nekoliko supkultura koja ne samo što dolazi u KST već ima i sopstveno tematsko veče. Za vodiča kroz njihov svet imao sam prijateljicu, veteranku gotik pokreta, koja mi je ukazala na razlike između starijih i mlađih generacija gotičara. Recimo da u potonjim ima pripadnika LGBT populacije. Na ovoj razlici sam zasnovao jednu scenu u priči, a modne kreacije sam pokupio na licu mesta – otišao sam na „gotik najt” sa kamerom mobilnog telefona i snimao do mile volje.

- "Godine" na neki način možeš čitati i kao studiju muzičkih ukusa u Beogradu, unazad dvadesetak godina, bar sam ja to tako shvatio. Kako si sastavljao spisak izvođača  i stvari koje ćeš staviti u priču. Je l’ u pitanju ipak tvoj neki lični ukus, ili će za koju stotinu/hiljadu godina kad arheolozi iskopaju tvoju zbriku, na osnovu nje zaista moći da rekonstruišu šta se slušalo u KST-u/BGD-u tih godina?

Ristić:  Sve pesme koje se u priči pominju strogo su iz osamdesetih godina, pošto se i radnja dešava u „noći osamdesetih”. E sad, spisak je mešavina. Jedno je moje viđenje osamdesetih, drugo je tvoje viđenje osamdesetih, a treće je ono što di-džejevi u KST-u puštaju pod „markom” te decenije. Prilikom poseta KST-u beležio sam izvođače čije  pesme idu, kao i pesme koje se puštaju, i neke sam uvrstio u priču, ali sam, naravno, dodavao i svoj izbor, vođen simbolikom tekstova. Inače, „noć osamdesetih” kakvu sam ja prikazao u stvarnosti ne postoji – „domaćica” i strana muzika se ne mešaju, bar ja to nisam doživeo. I nije baš uobičajeno da se gotičari mešaju sa „običnom” publikom, i to u pogrešnoj tematskoj večeri. Ali, ovo je moj KST, onaj iz zone sumraka. Doduše, i ovo što postoji veoma liči na zonu sumraka. Ne treba mnogo toga da se dodaje.

- Zlobnici bi rekli da je KST sam po sebi strava i užas, a s druge strane bilo je tu zanimljivih svirki. Da li su bio na nekoj, odnosno kako uopšte vrednuješ KST na muzičkoj karti Beograda?

Ristić: KST je tokom devedesetih bio simbol rokenrol otpora sveopštoj šabanizaciji i pinkizaciji, mada ja nisam mnogo odlazio tamo, a od negde ’95 – ’96 prestao sam potpuno. Svejedno, to mesto je bilo poznato po koncertima, i neki važe za antologijske: Grant Hart i Steve Wynn su svirali u KST-u odmah posle ukidanja sankcija UN (Wynna, mog rokenrol heroja, upoznao sam pre par godina lično, i stih iz njegove pesme Burn – s njegovom dozvolom – nalazi se na početku moje priče „Opekotina”). U KST-u su bile vruće koncertne sezone tokom građanskih protesta 1996-97 i bombardovanja 1999. godine. Isto tako, bilo je novogodišnjih maskenbala. U dvehiljaditim, sve što je ostalo od tog i takvog KST-a  su maskenbali. Koncerti su se značajno proredili, a primat su preuzele tematske večeri. One su sada lična karta KST-a. Kao što reče jedan moj drug, dotične večeri pune eskapizma i nostalgije mogu da se pretvore u najbolje žurke u gradu. Ako ste u tom fazonu, zabava je zagarantovana. I pazite se, pedofilija je kažnjiva.

- "Barbara i prijatelji" i posebno "Opekotina", recimo, stavljene su u novinarski milje. Koliko su ti  posao novinara i neka stvarna iskustva pomogla u stvaranju tih priča? Je l’ to neka skrivena poruka o užasu novinarstva u Srbiji danas, posebno "Opekotina"?

Ristić: Devet godina sam profesionalni novinar, sa njima se družim, kao novinar viđam svašta, i trpim – kao i 99 odsto kolega – posledice katastrofalnog položaja naše profesije. Na kraju krajeva, najbolje pišeš o onom što najbolje poznaješ. Obe priče koje si naveo ne samo što koriste moja novinarska iskustva, kao što je izveštavanje iz Haškog tribunala, već su i lična koliko i „Godine u magli”. Pre svega, „Barbara i prijatelji” i „Opekotina” crpe dramu iz poremećenih porodičnih odnosa. To su prikazi porodica koje ne funkciniošu ili se raspadaju, u kojima bračni drugovi, naročito deca, trpe posledice takvog haosa i beže iz njega. Devojčica iz „Barbare i prijatelja”, koju njeni posvađani roditelji zanemaruju, traži izlaz u svetu barbika iz ultrapopularne dečije serije. Ukleti muž glavnog ženskog lika u „Opekotini” u prošlosti je bio dete koje je pobeglo iz opresivne, ultrakonzervativne porodice, a koje sada, obeleženo i zaraženo davnašnjim gnevom, tone u mrak mržnje, ludila i ljubomore. To otuđuje njegovu ženu, koja se, ne mogavši da izdrži više, prepušta kolegi sa posla koji je dugo zaljubljen u nju. A taj kolega - nominalno glavni junak priče – obeležen je davnašnjim razvodom roditelja. U prvom planu je, dakle, užas porodičnog rasula, ali definitivno ima i onog što pominješ – užasa novinarstva u Srbiji. Tu su mediji koji su spali na senzacionalizam, koji afere konstatuju ali ih ne istražuju, pa sve prođe po principu „svako čudo za pet dana”. Tu su cinični, gnevni novinari koji su duboko svesni problema, i koji umeju i žele nešto da promene, ali su u tome sputani, pa vremenom sagorevaju, otrovani od sopstvene žuči kao Spasić „Zmija” – moj birsovski pljuvač iz „Opekotine”, ili liberalka Radica, bivša izveštačica iz Haškog tribunala u „Barbari i prijateljima”. Njih dvoje su borci za istinu u društvu punom licemerja i laži, a pretvaraju se u nepoverljive, isparanoisane, agresivne ličnosti.

- Postoji ona stara žvaka da je san svakog novinara da napiše knjigu. Koliko si sa "Godinama" upao u tu kategoriju?

Ristić: Postao sam profesionalni novinar sa 28 godina, ali sam počeo da pišem mnogo ranije, i oduvek sam maštao da objavim knjigu proze. Jovan novinar je već objavio knjigu „Tuđin 3: Jedan nezasluženi košmar” (2008) i tako, valjda, ostvario san koji si pomenuo, a zbirku priča „Godine u magli” objavljuje Jovan pisac, koji je dosta stariji od Jovana novinara. Tako da upadanja u kategoriju baš i nema, osim što su u mojim poslednjim pričama glavni likovi obično novinari.

- Dosta dugo se baviš pisanjem fantastike i strave i užasa, a tek sada ti izlazi prva zbirka. Ili možda nije "tek sad"? Možda "Godine u magli" stižu u pravom trenutku, ne kasne, odnosno nije trebalo ranije?

Ristić:  Gotovo sve priče iz zbirke već su objavljivane, u periodu od 1996. do 2009. godine. To možeš smatrati singlovima, a zbrika dolazi kao neka vrsta „Singles collection”albuma. Mislim da „Godine u magli” dolaze u pravom trenutku – da me podstaknu da pišem dalje. Znaš, najproduktivniji sam bio u periodu 2000-2002 i nisam imao ništa od toga. Izgubio sam samopouzdanje. Onda sam 2004. napisao „Nedovršeno” – prvu priču za čije sam objavljivanje bio plaćen (pojavila se u podlistku niškog „Presinga” koji je tada uređivao Dejan Stojiljković), pa su usledile „Opekotina”, „Muškarac sa greškom”, „Barbara i prijatelji” i „Godine u magli”. Povratio sam veru u svoje pisanje. Ali, pauze između su evidentne. Moja energija se rasula na druge strane. Ako je za neku utehu, sve te kasnije priče zanatski su daleko uspelije od ranijih.

- Zašto zbirka priča, a ne recimo roman?

Ristić:  Moj omiljeni odgovor na ovo pitanje glasi: „Živimo u brzim vremenima, a ja sam ekspresivan čovek”. Nemam baš vremena za pisanje romana, a mora čovek tome mnogo da se posveti. Sa druge strane ja sam čovek kratke i srednje forme. Volim kompaktno zaokružene celine, da radnja traje koliko treba da traje – taman toliko da se iskažu svi bitni motivi. Sem toga, imam raznih, vrlo različitih ideja i ne opterećujem se žanrovski. Ne vidim kako bi sve te stvari mogao da strpam u jedan roman. To bi ličilo na paprikaš. Još jedna stvar: ljubitelj sam zbirki priča, i neki meni omiljeni pisci fantastično koriste upravo taj format. Na mene su u tom smislu ključno uticale zbirke „Ljubav i smrt” Dena Simonsa i „Posada kostura” (Skeleton Crew) Stivena Kinga, kao i „Knjige krvi” Klajva Barkera.

- Koliko ti je odmoglo u traženju izdavača baš želja da bude zbrika. Kako izdavačke kuće u Srbiji vrednuju zbirku a kako roman?

Ristić:  Vidiš, sve do pre godinu-dve sam smatrao da nemam dovoljno priča za zbirku. Trebale su mi još dve-tri koje bi bile dovoljno jake, i koje bi predstavljale moje pisanje kakvo je sada. Onda se pojavio Goran Skrobonja sa tematskim zbirkama „Beli šum – antologija priča o televiziji”(Paladin, 2008) i „Istinite laži – priče o urbanim legendama” (Paladin, 2009), što je iz mene izvuklo moje do sada najambicioznije priče, a to su „Barbara i prijatelji” i „Godine u magli”. Onda su prijatelji nalegli na mene da objavim zbirku, a Dejan Stojiljković mi je predložio Niški kulturni centar, to jest ediciju „Tragači” u kojoj je on objavio svoju zbirku „Low Life”. Bilo je i saveta da pokušam sa nekom većom kućom, ali sam ubrzo shvatio da veliki komercijalni izdavači kao što je „Laguna” ne vole da im debitant dođe sa zbirkom. Oni žele roman. Tako im je lakše da razmišljaju marketinški.

- Imaš u planu roman ili nastavljaš sa pričama?

Ristić:  I jedno i drugo. Sledeći je roman, čije je prvo poglavlje davno napisano i koji me jako vuče da ga napišem. Ali, tu je i pripovetka za koju sam sinopsis, sa solidno razrađenim likovima i scenama, napisao pre par meseci. Sada ima dosta književnih konkursa za priče, pa se može desiti da prvo poguram nju. Takođe, imam ideju za sopstvenu tematsku zbirku priča... Vreme će pokazati šta će doći prvo.

- Kako je došlo do saradnje sa Niškim kulturnim centrom?

Ristić:  Kao što rekoh – Dejan Stojiljković, autor „Konstantinovog raskršća” i pre toga zbirki priča „Leva strana druma” (izuzetna kolekcija urbane proze – pročitati obavezno) i „Low Life” uputio me je na Niški kulturni centar i urednika edicije „Tragači” Zorana Ćirića. Njemu se dopala pripovetka „Godine u magli”, i na osnovu nje je prihvatio celu zbirku. Pravo pitanje bi zapravo bilo otkud rođeni Beograđanin da izdaje u Nišu? Pa, u „Presingu” sam imao prvo profesionalno objavljivanje, a potom sam svake godine objavio po priču u niškom godišnjaku „Trash”, koji najtoplije preporučujem ljubiteljima žanrovske i andergraund književnosti. Posle svega toga, objavljivanje knjige za niškog izdavača može se smatrati za prirodnu i logičnu stvar. I boli me uvo što sam iz Beograda. Nikad nisam patio od mesta u kojem živim.

- Kako sebe vidiš na srpskoj "fantastičarskoj" književnoj sceni? Koliko se smatraš, prema mišljenju Gorana Skrobonje, jednim od stvaraoca "nove, savremene srpske proze"?

Ristić:  Fakat je da – kao niz mojih kolega koji su se na sceni pojavili poslednjih godina (Pavle Zelić, Marko Pišev, Oto Oltvanji, Adrijan Sarajlija, Darko Tuševljaković, Petar Petrović, itd) - koristim žanrovske motive kao alatke da što upečatljivije iskažem ono o čemu pričam. Gotovo sve priče iz „Godina u magli” imaju duboko lični pečat, i prvo su priče o onome što vidim i doživljavam, pa su tek onda mešavina fantastike, horora i urbane proze. Prošlo je mnogo vremena od kada sam poslednji put pokušao da radim po principu „hajde da napišem nešto sa vampirima ili sa zombijima”. Izbegavam gole žanrovske kosti. Mada, nemam ništa protiv ostvarenja sa takvim ambicijama, ako su zabavne i dobro napisane.

- Rekao bih da tvoje priče imaju određeni stepen filmičnosti i da posjeduješ neki svoj "scenaristički" način razmišljanja i pisanja.

Ristić:  To je posledica ljubavi prema filmovima. Razmišljam filmski i pokušavam da takav način razmišljanja ugradim u svoje pisanje, a da to ipak ostane književnost. Pre svakog pisanja priče do u tančine razrađujem scenosled i pišem biografije junaka. Nastojim da se u scenosledu nađu samo one koje su bitne za priču. A od scenarista još više volim režisere i montažere. Obožavam Serđa Leonea i Džona Karpentera. Oni su majstori percepcije i vizure, čime se i sam rukovodim kad pišem. Eskperimentišem sa tim. Nikada ne zauzimam poziciju sveznajućeg pripovedača, već se trudim da čitaocima serviram samo ono što moji junaci mogu da vide i mogu da znaju, pri čemu stvari otkrivam postupno. Takav pristup izaziva tenziju i golica maštu.

- Pojavljuješ se u jednoj maloj ulozi u "Šišanju" Stevana Filipovića, a prethodno si bio i u "Zoni mrtvih" dva Milana (Konjevića i Todorovića). Kako je došlo do tvog glumačkog angažmana?

Ristić:  E, to je već posledica druženja sa brojnim režiserima i scenaristima. Vodim jedan mali, ali vrlo mobilni filmski festival (Festival srpskog filma fantastike), pa se međusobno poznajemo. U „Zoni mrtvih” sam bio zombi, kao i mnogi akteri žanrovske filmske scene u Srbiji, kao na primer Pavle Zelić i režiser „Života i smrti porno bande” Mladen Đorđević. Što se „Šišanja” tiče, to je bila ideja Steve Filipovića i Dimitrija Vojnova. Ludo smo se zabavljali na snimanju u mrtvačnici.

- Prirodan nastavak događaja bi bio da jednu od tvojih priča neko pretvori makar u kratki film, a ti da se pojaviš u nekoj ulozi, kao Stiven King...

Ristić:  Pokušao sam da priču „Nedovršeno” pretvorim u scenario. Bilo je to zanimljivo iskustvo, ali je rezultat ispao komplikovan. Potom sam napisao jedan originalni scenario, koji je mnogo jednostavniji i bolji. Zove se „Čistač”, i voleo bih da ga vidim ekranizovanog. Što se tiče eventualnog adaptiranja mojih priča u kratke filmove – poznaješ li pisca koji ne bi voleo da mu se to desi? Ako kaže da ne bi, ne veruj mu. Godi sujeti, svakako. Ali, ako bih se pojavljivao u takvom nečem, najbolje bi bilo da uloga bude kao u „Šišanju”. Rečenica-dve i to je to. Imam pojavnost, ali mislim da nisam za glumca.

- Šta se trenutno dešava sa tvojom knjigom/studijom o serijalu filmova "Tuđin"?

Ristić:  Knjiga „Tuđin 3: Jedan nezasluženi košmar” dobiće drugo, prošireno i revidirano izdanje. Najveći deo posla u vezi sa pisanjem je već gotov, a čekam da pogledam necenzurisanu verziju dokumentarca „Wreckage And Rape – The Making Of Alien 3”, koji bi posle silnih godina trebalo da se pojavi na DVD-u 26. oktobra, u sklopu blu-rej kompleta „Alien Anthology”. Autor dokumentarca Charles De Lauzirika izrazio je spremnost da mi da izjavu povodom toga. Što se tiče one druge, velike knjige o serijalu „Tuđin”, odlučio sam da sačekam Ridlija Skota da napravi taj prokleti prikvel. Sad ionako ne bih imao vremena za pisanje tolike knjižurčine, koja bi morala da održi kvalitet njenog singla „Tuđin 3 – Jedan nezasluženi košmar”. O tom potom. Sada su mi najbitnije „Godine u magli”... 


Aleksandar Arežina

Нема коментара: